SOMETHING REALLY PERSONALLY..

Nešto sasvim lično,

Dolaze dani kad su Vam sva spoljašnja čula blokirana, kao da je to neko namerno učinio obloživši vas voskom. Sedite sasvim sami u svojoj sobi osećajući bodljikav bol  u svom telu koji se steže oko guše,koji polako steže veoma opasno u malim očnim suznim kanalima. Jedna reč, jedan gest i onda sve to što je zagušeno u vama – zagnojene uvrede, gangrenozne ljubomore, nepotrebne želje – još-uvek-neispunjene – sve to će odjedanput eksplodirati u vama kao potok suza nemoći – do  prihvaćenog otrežnjenja u prigušenom jecanju – zbog nečeg . A zašto ni sami ne znate! Niko tad neće biti uz Vas, nijedan glas neće kazati:''Ma hajde, hajde, spavaj i zaboravi.'' Ne, u Vašoj novoj i zastrašujućoj nezavisnosti predosećate bol, koji se radja u vama od nesanice i nervne napetosti sa gorkim osećajem da je sve, ama baš sve pred-odredjeno, daleko i odavno pre rodjenja. Odušak koji Vam je potreban je zapečaćen. Živite noć i dan u mračnoj komori sazdanoj od samog sebe za sebe. E i u ovaj dan osećate da će te eksolodirati, pući ako ne ispraznite rezervoar u koga ste strpali sve gubitke, iscuriće i isplivaće sve ono iz komore.

Danas, posle deset godina sela sam za klavir i odsvirala BEZ GREŠKE Šopenovu sonatu br.2 bez ijedne jedine greške i još nekoliko etida..

Dakle, to je nestalo. Ugrizla sam se za usne, prezrevši sebe zbog svog senzibiliteta čudeći se usput kako ljudska bića mogu da pate i trpe ne štiteći svoje JA-INDIVIDUALITET. Kako mogu sebi da dozvole da budu skršeni pod mašinom ili od čoveka – celog svog života.

Sloboda u ličnom-integritetu, bez obzira na vreme kroz koje prolazimo. Sve što se dešava nije gubitak u životu ;iako boli; možda nešto drugo dobro procveta.