SIMBOL: AURORA
SIMBOL: BELA GOLUBICA
SIMBOL: NIKE
SIMBOL: BUĐENJE PROLEĆA
SIMBOL: VIVA LA VIDA
SIMBOL: TERAZIJE
SIMBOL: APIS
„Onaj koji dosegne svoj ideal samim tim
transcedira samog sebe“
Friedrich
Niche
EVROPA XX VEK
Aurora
XX veka je odavno svanula donevši sa sobom Belu golubicu simboliku duha i
slobode, nakon dva rata, čovečanstvo je spoznalo da treba slaviti život u svim
njegovim oblicima i manifestacijama. Spontanost XX veka ; koju si mnogi
pokušali da obuzdaju; vazda je bila srivana s one strane samosvesne strane
racionalne psihe anime; koja ga je brižljivo čuvala skrivenog u svom okrilju.
Očuvala je lepotu slobodne, senzbilne, anarhistične egzistencije, kreativnog
duha individualca ; ECCE HOMMO u slobodnim Polisima širom Europe.
Jer kao što bi rekao Niče u svom delu S one strane Dobra i Zla:
’’ Čovek od mudrosti bi lako mogao reći da je
od Gospoda spao na nivo Životnje.’’ – a mi bi smo dodali da mu se to dogodilo
iznenada, sasvim neočekivano u III Milenijumu.
Danas,postaje
sasvim jasno na pragu III milenijuma da neposrednog življenja više nema, za
sobom smo ostavili duh slobode koji je skriven kao fantom, zatočen u samosvesti
objektivnog vremena. Slobodnog prostora je sve manje a Ά i Ώ savremenog čoveka
je :’’Došao sam ovamo iz svetlosti i od bogova , sad sam ovde odvojen od
njih.’’’ Daimon nas je odbacio u grotlo kolektivne masovne
potrošaške kulture , indutrijskog proizvoda čoveka jedne dimenzije.Sa setom;
blagim osećajem tuge se sećamo šta smo sve držali u dlanu sa nedoljivom
lakoćom, krećući se kroz svet bez granica, bez nasilja, bez globalnog
jednoumlja, a da nismo ni bili svesni u kakvom raju uživamo. Dok smo trošili
poslednje minute svoje slobode, gubeći parče po parče svog individualnog
prostora; duhovni – intelektualni duh Evrope je polako bio potiskivan sa
zapadnih obala Atlantika. Taj dah, taj talas je izgledao opojno, kao i svaki
kič upakovani sladunjavi parfume , ukusna udica koja je samo oduzimala a ništa
nije davala uistinu.’’ Između kiča i visoke – elitne kulture odnos je takav da
se sve oduzima a zauzvrat ništa ne pruža, gubi se originalnost, potiskuje se
original a eksploatiše esencijalnost estesisa.’’[1].Doneo
nam je jazz muziku,duh afro songa / rege ritam, bluz, soul, hip – hop, , istina
je koju priznajemo. Doneo nam je san o Americi –Hoollywood movies, image
prividnog glamura sa sve GRUČO Marksom pevajući na kiši, uz lik statue slobode ;
kakve li ironije - dobijene kao poklon od Francuske. Image prividne dememokratije
kroz ukidanja individualiteta, o zemlji zlatnog grumenja, kalifornijskog zlata.
Mogavši da kupi sve što joj se prohtelo; da priušti dolazak kreativnih umova iz
Evrope pre i nakon II WW rata, Amerika je postala bogata zemlja a siromašna
duhovno sa isljučivim sluhom za money box.[2]
Na tom kontinentu je nastalo mnogo pozitivnih i negativnih aspekata nasleđenih
iz Evrope, prenešenih u kuferima emigranata, između ostalog nastao i Pop –Art i
Op – Art i moćna filmska i muzička industrija. Danas je ova zemlja iako spada u
najmlađu naciju u svetu vodeća sila u svim aspektima globalnog života. Ona je
ta koja diktira tempo celom svetu u svim domenima življenja. A Evropa kao
kontinuitet, sa stoletnim kulturnim i nacionalnim identitetom pojedinih i
posebnih nacija koje polako tonu u svetu u kome dominira svet kapitala, money
maker’s generacija; kojima odgovara čovek
jedne dimenzije, unificirana yapi kultura žvakaće gume i Ray Ban u fazonu
Mayami Vice kao i Kalvin Klain coiture.Ono što je danas elitno, vrhunsko, šik u
Americi došlo je iz Evrope, u emigrantskim koferima.[3]
Evropa
je zadržala autentičnu sliku svojih nacija koje su XX vekova unazad izgrađivale
svoju kulturu i tradiciju na judeo –hrišćanskim temeljima. Svaka nacija bilo da
je anglo-saksonska, frankofonska, romanska ili slovenska je specifična po sebi
i za sebe autentična što je neiscrpno blago Evrope. To je neodoljivi šarm ovog
kontinenta koji će se kao Feniks iznova izdignuti iz esencijalne snage svog
jezgra kao ptica Abraksas koja se svakih hiljadu godina rađa iz svog jajeta.
Stoga zauvek i treba da nosimo sećanje na ta vremena, na te prostore sa
osećajem resentimana i ljubavi koji su nosili u sebi evropljani skupa sa
neugasivom iskrom JOY DE VIVRE! – DA BI
SMO OPET IZNOVA JEDNOG DANA IZGRADILI AUTENTIČNOG ČOVEKA KAO što su bili mnogi
znani i neznani protagonisti XX veka. Ljudi koji su stvarali, kreirali, delali
i uticali na sve tokove i strujanja života u Evropi XX veka.
Stoga Vas pozivamo da
saslušate jednu priču koja je priča iz 1001 noći te epohe nakon velikih ratova:
šezdesetih, sedamdesetih i na koncu osamdesetih koji su nagoveštaj rušenja TERAZIJA.
Jer kad
čovek izgubi dodir sa onim što mu je bilo tako blisko a sasvim jednostavno i
neposredno ; osećaj prema samom sebi; postaje svestan da je izgubio slobodu negde
u vremenu III milenijuma.
Čovek u Dvadesetom
veku otkriva Bel Epoch slobode - vrata jednog specifičnog rafinmana čiji je duh
unela Francuska, država koja je iznova stvarala svoju državničku, diplomatsku, kulturnu
, intelektualnu, umetničku elitu,nakon gradjanske revolucije. Na temeljima
carstva Luja XIV koji su zbrisali Jakobinci; u građanskoj revoluciji; nastajala
je, izgrađivala se jedna nova klasa citoayena. Stvarala se jedna nacija uopšte
u humanumu sa osećajem za egalite,
fratelite, liberte; - koji će se
proširiti po celoj Evropi. Francuska je sačuvala elemente starog intelektualnog
sjaja, elitizam Sorbone, ali i naročiti duh slobode u svim vidovima života.
Tako da će krajem XIX veka i u XX veku Pariz postati prestonica Evrope u svakom
smislu.
Specifičnu
vokaciju kulturi Evrope daje Italija koja je očuvala svoju aristokrtiju,
skrivenu u nekadašnjim kneževskim državicama ; malim gradovima školujući i
podižući nove generacije koji u sebi arhetipski nosili lepotu Renesanse
Italije. Stari univerziteti u Pizi , Sijeni, Milanu i Rimu kao i lepota
antičkih i renesansnih vremena , osećaj za lepršavost i lepotu u genetskom kodu
Italijanske nacije su dragulj starog kontinenta. Svemu ovome pridružuju se
anglo saksonske države Nemačka i Engleska sa svojim pragmatičnim shvatanjem i
tumačenjem stvarnosti. U njih se slevaju slovenski stanovnici nekadašnje
monarhije Austro – Ugarske sa svojim razlikama ali sa bogatstvom upletenog nasleđa
različitih nacija i kultura koje su se vekovima mešale. Kao što će ruski
emigranti sa svežinom duha osvojiti Pariz dvadesetih godina tako će mnogi
disidenti umetnici iz Frankove Španije uneti dimenziju otkačene umetnički
kanalisane sczihofrenije tridesetih. Tako će nakon II WW emigranti iz slovenskih
zemalja iza gvozdene zavese doneti mnoga intelektualna bogatsva u tu zapadnu
Evropu a medju nama su bili i ljudi sa prostora nekadašnje Ex Yu.
U XX
veku Evropa,već vremešna elegantna dama preživeće dva rata; koji će izmeniti
njenu političku i kulturno intektualnu mapu a pritom izgubiće ono što je
najdragocenije a to su ljudi. U ovim periodima razaranja poginuće ili izgubiti
živote mnogi velikani duha ili će završiti u koncentracionim logorima. A da ne
spominjemo da će nacisti kao i staljinisti uništiti mnogobrojna dela iz tog
perioda kao dekadentna i neperihvatljiva njihovoj politici. u III milenijumu.
A nakon
svršetka II WW u Evropi se samo govorilo o tom ratu a onda je početkom
pedesetih svet zaboravio na siromaštvo i počeo da živi punim plućima Dolce Vita na ulicama Rima. Pedesetih
godina cveta Slatki Život u Italiji; iz
koje izrasta šezdesetih životna groznica u Francuskoj, sedamdesetih Evropa postaje
centar u kome se stapaju kulture iz dalekih egzotičnih zemalja sa evropskim
rafinmanom; kombinacija koja daje neverovatan šarm u svim vidovima
života.Sloboda stvaranja, sloboda izbora, sloboda ljubavi sve se to koncentriše
na starom kontinentu sve do sredine osamdesetih.
Pretpostavka
za slobodu stvaranja je jedan razmljiv jezik definisan kao evopski common
language koji se zasniva na subjektivnim konstitutvnim principima i
individualnim pravima svake nacije po sebi. Kao da nas slike iz filma Bernarda
Bertolučija iz filma XX vek uvode u
taj svet stvarnosti koji se oblikuje u kontradikciji izmedju aristokratije i
proletarijata sa početkom XX veka pa nas polako italijanski neorealizam Vitoria
de Sike uvodi u Čuda u Milanu o
magiji siromaha skupa sa filmom Kradljvici
bicikla a onda nailazi Francuski Novi
talas u filmu. Fransoa Trifo u svom filmu Jak and Jile nam demonstrira
filozofiju Joy de Vivre, dok nas
veliki reditelj Italian Frederiko Felini podseća na neodljivu lakoću življena u
svom filmu Amarcord; bez obzira na rat. Kroz suze i smeh, uz sjajnu ekipu
glumaca, kroz katharzis uz finoću poetike fotografije i zvuka, kostimografije i
scenografije . Uvek je reč o pojedincu o njegovom subjektivnom Ja bilo da su u
pitanju pokretne slike, književnost ili fine umetnosti. Jer setimo se da je XX
vek u umetnosti otpočeo sa Dadom i Surealizmom, pobunom, anarhijom, borbom za
prava pojedinca. Ali kao da nas je Kventin Tarantino američki reditelj i scenarista
filma preselio u jednu drugu stvarnost krajem XX veka snimivši film Petparačke priče, film u kome je Evropa
izložena podsmehu jasno i glasno a vrednosti Big Macka postavio na pijedestal.
Nakon rata USA kultura; skupa sa najeftinijim izvorom zabave TV –eom; donosi
jedan novi pojam u život a to je duh umnog kolektivizma. Koji je specifičan ali
sa drugačijom konotacijom a ona se skriva iza reči demokratija, sve postaje
dostupno svakom. Ona bi trebalo da se manifestuje u slobodi svakog čoveka kome
je sad preko TV ekrana svedostupno u simulakrumu vidljivog. Jeftina
Televizijska sapunica Dinastija postaje etalon mnogih vrednosti osamdesetih
godina; između ostalog jedan od novih diktata u modi,simulaciji življena
celibrity?! U suštini, ono što je bilo elitističko, avangardno, intelektualno;
jer je moralo da bude takvo po sebi da bi davalo pozitivan impuls životu i
stvaranju; biće srozano na nivo prosečnog masovnog konzumiranja.
Demokratija/Diktatura u svim oblastima života
sve do rušenja Berlinskog zida krojiće sliku Evrope i umesto da ovo rušenje
učini svet još[KB1] boljim i lepšim ovo rušenje će uspostaviti neke nove
granice, nova pravila, definitvno ustoličivši globalizami i unifikaciju.
Simulacrum bezličnog što Evropa nikad nije bila po sebi i za sebe u suštini kao
i njeni žiteljim njena istorija i kultura, mozaik stvaran u slobodnim polisima
širom Evrope u koji su upletena sva moguća saznanja, kreacije slobodnog duha.
Dvadesti
vek se može podeliti na onaj pre i posle dva svetska rata i epohu globalizacije
čiji talasi polako dopiru na obalu Evrope sa istočne obale USA sredinom
osamdesetih. Sve do tog momenta strari kontinent ima svoju autentičnu kulturnu,
intelektualnu, umetničku autonomiju. Poseduje bezuslovno primat u svetu kao
neko ko je baštinio tradiciju kolevke svog ontološkog bića. Sve je to
sinkretički sabrano u toj Evropi koja kreira, stvara i širi svoje talase koje
magično utiču na sva kulturna, politička i sociološka događanja. U Evropi se
stiče vrhunsko obrazovanje u svim poljima delatnosti, u Evropi i iz nje se
dalje kreće u svet i u nju se vraćaju odjeci, akumuliraju nasleđa starih
civilizacija. U Evropi je nekolika najstarijih univerzitetskih centara Sorbona,
katolički univerzitet osnovan u XI veku i najstariji nemački u je univezritet u
Pragu, potom Kembridž i Oxford u Velikoj Britaniji. Ta Dama, je preživela mnoge
ratove i razaranja i stekla nauk da ceni individuu, kreatvnost, podvižnost,
ludilo duha, i stoga je baš taj XX vek bezgranično mnogo darovao svetu. Ideali
su postali stvarnost u svim sferama života; ti ideali nisu zlopotrebljavani već
su bili involvirani u egzistenciju čoveka i bili podređeni njemu.Jer genijiajlnost po sebi bi bila nepodnošljiva ako ne bi posedovala
skromnost i besprekornost a to je odlika XX veka. Genijalnost koja
se rascvetala na krilima slobode jer je društvo već tridesetih godina bilo
spremno na slobodne tvorevine a tek nakon WW sv. rata isto to društvo je
shvatilo da bi trebalo poput antike slaviti DOLCE
VITA!
Slobode
u kome je Evropa uživala u jednoj bogatoj epohi nakon rata, oko tri decenije, slaveći
autonomiju individualnog čoveka. Budući da sam čovek ne samo da znači nešto,
već i jeste nešto i ostaje vrsta vrednosti univerzalne – zahvaljujući svojoj
svojoj svojevrsnoj , automnoj, ponekad magičnoj egzistenciji. Čovek je nešto
neobjašnjivo, ali on znači nešto egzaktno, on ima svoju vlasitost, autentično i
automno je angažovan prema svetu, prema stvarnostii samom sebi.
Šezdesetih i sedamdesetih godina glavna
pulsirajuća žila u Evropi teče kroz tri grada u trouglu London – Pariz – Milano
(Rim). Burna istorija, besmrtna lepota kulturna tradicija i samopoštovanje
prema vlastitom nasledju učiniće od ovih gradova centar: umetnosti, literature,
muzike, filmske i modne industrije. Ali ova kultura će zadržati poštovanje
prema umjeću, prema zanatu, prema onome što je unikatno izrađeno, naročito u
francuskoj pa i u italijanskoj modi. Zadržaće ljubav prema l’art pour l’art – u
svakoj strukturi života u svakoj dimenziji koja se otvara pred nama u
nostalgičnim slikama.Svaki pojedinac koji će se pronaći u nekom od ovih gradova
ostvariće svoju autentičnost u vremenu hedonizma – dolce vita, koji se ispoljava kroz ’’nouvelle vague’’ muzike i
literature, joy de vivre , bitnik pokretu, u swing žurkama ili rasipanju vremena
u kafeima. Slobodno možemo reći da je Pariz grad u kome se odvija Renesansa
Evrope XX veka! To je panoptikum genijalnog, suludog spektruma; skup moćnih
slobodnih duhova koji će posejati mnoge klice valjanih plodova u svim oblastima
života. Ako se samo setimo da je Francuska sa svojom ’’L’exception culturele’’ privukla kreativne umove iz cele Evrope a međ njima su i delali renesansni
umovi poput: Markiz de Savinji, Žana
Koktoa, Saint Egziperi, Andre Marloa, Braće Limijer, Andre Bretona, Žaka
Prevera, Pabla Pikasa, Andre Kureža, Serža Ginsbourga, Pako Rabana ili Man
Reja. Filozofi koji će uticati na tokove misli XX i XXI veka: Alber Kami, Sartr,
Fuko, Merlo Ponti, Bodrijar....Kao da je svetski duh učinio od jednog grada da postane
omfalos ; pupak sveta; iz koga ce cvetati valjani plodovi koji su na polzu i
korist humanumu. Ovaj grad postaće svetski centar ’’Experimentum mundi’’ – i u
XX veku svi putevi će voditi u ovaj grad.
U
Parizu se oduvek esencijalni život odvijao u kafeima (bistro) ; tu su donošene
mnoge važne odluke i rađale se u zajedništvu mnoge zajedničke ideje. XX vek
Pariza se delio na onaj salonski život citoayena i fenomenlogija kulta kafea- bilo
je zanimljivo videti institucije Pariza Sartra i Simon de Bovoar kako žure da
zauzmu mesta u nekom od kafea na Monparnasu: DE Mago ili Fleur. U salonima i
iza debelih zavesa uticajnih porodica donošene su važne političke odluke koje
su se držale načela prosvećenosti koje im je donela revolucija 1798 godine i
docnije učvršćena nastankom IV republike, jer je Francuska bila veoma uticajna
sv. sila.
U tom
gradu Parizu egzistencijalne i strukturalističke filozofije Sartra i Fukoa, Merlo
Pontija i Luja Altisera, renesansnih genija poput Žana Koktoa Ežena Joneska; devojke
iz XIV buržujskog kvarta[KB2] Pariza odevene u stilu Andre Courragesa[4]
sa specifičnim čizmicama ’’fleet heeled ’’Courages’’ boot izmešane sa likovima
koji su došli negde iz daleka, skupa sa studentarijom obuzetom ’’groznicom življenja’’. Dominantna boja
u odevanju šezdesetih je crna; kao simbol egzistencijalista koji će podići na
noge ’68 Pariz predvodjeni Sartom i Simon de Bovoar.Još jedna od revolucija će
se desiti baš u tom epicentru događanja, kao ponavljanje one iz XIX veka 1848 i
prodrmati celu Evropu!
Pariz
kao otvoren grad koji je se napajao kretivnom energijom mladih generacija iz Španije
odbeglih od Frankove diktature[5],
Francuza rođenih u Magrebu (bivših francuskih kolonija, ); šarmom i
intiligencijom momaka iz slovenskih zemalja sa Balkana, lepotom i duhom Rusa. Kao
uvek žedan i gladan, spreman da primi ono što je intresanto, lepo, dekadentno, estetizovano,
kretivno, plodno otvoriće širom vrata u XX veku.Mnogi će doći tu ; kao što se u
Antici odlazilo u Atinu; da se napiju na Mon Parnasu božanskog stvaralačkog
nektara a pri tome ostaviće svoj dragoceni stvaralački dar zauzvrat Parizu. Onaj
koji je u sebi imao dovoljno snage i umešnosti a ako ga je uz to pratila sreća
mogao je da uspe i pronadje sebe u ovom gradu ma šta da je bio i ma šta da je nosio
u svom koferu, u svom odelu, cipelama. Sreća je bila na dohvat ruke samo je
trebalo posedovati umjeće opuštanja i čekanja u beskonačnoj igri svetlosti i
senke. Kroasani i braserije, bistroi i kafei, poznati – celebrity likovi bili
su tu na svakom koraku da vam pruže ruku ako ste bili spremni na izazov – koji
je život značio.
Pariz
je oduvek bio seksualno dekadentan grad ne samo po novelama Markiza de Sada ili
dnevnicima Anais Nin kao u Milerovoj
Rakovoj obratnici; već je to bio deo tradicije još iz vremena Kralja Sunca Luja
XIV. U to vreme je uspostavljena tradicija ljubavnice i ljubavnika i institucija
kastrata koji su pevali na uvce plemićima. U to doba je samo francusko plemstvo
imalo isključivo pravo da uživa u hrani, odeći, nakitu, izboru ljubavnika –
jednostavno da uživa u životu dok je to običnom narodu bilo nedostupno. Mora se
priznati da je iz tog aristokratskog miljea su potekla prefinjena umjeća’’savoire faire’’, galantna
dopadljivost u ophođenju i ponašanju..A
onda ih je jakobinska revolucija zbrisala sa karte sveta ali ostao je šarmantni
duh nedozveljenog pervetiteta; koji je gradjanska klasa kontrolisala tokom XIX
veka ali XX vek otvara sva čula filozofiji duha i tela:’’Joy de Vivre’’. Lude godine ranog dvadesetog veka, eksplozija
džez muzike tridesetih ; rat koji će potisnuti mnoge navike Francuza osim one
da budu samosvojni. Dolaze pedesete kroz francuski novi talas angažmana, šezdeste
u duhu ’’ s one strane dobra i zla , sedamdeste disko muzike za djuskanje i
otvorenih gej veza ispisale su mnoge stranice socioliških – filozofskih i
literarnih analiza. Džozefina Beker i džez muzika , u kafeima i podrumima a
kasnje i na velikim otvorenim scenama. Film, koji se manifestuje u Francuskom novom talasu ilustrovaće
slike i prilike života ovog grada.
Mainstream
ovog grada se ogleda u neograničenoj slobodi, poricanju vrednosti koje je uzdigla
na pijedestal francuska elita ’’njegovo veličanstvo buržuj’’ u ljubavi prema životu
i napajanju iz svih njegovih izvora. Posle iscrpljujućeg rata i posleratnog
perioda uživalo se u konverzaciji, uživalo se u hrani, uživalo se bilo čemu što
se moglo raditi Suština je bila da čovek – indvidualac udovolji samom sebi sasvim
oslobodjen od morala da bi ostvario ne samo esteske senzacije već i
intelektualne da se čovek kao racionalno biće ne bi osećao loše, sputano.
Širiti osećaj ŽIVOTNE
GROZNICE ZNAČILO JE NOSTI JE U SEBI. Sve što nam se dešava u životu onako
kako bi rekli sa lakoćom jer život se ne može menjati. U njemu se dešavaju i
loše stvari a trebalo bi ih prihvatati ne kao tragediju već kao momenat koji je
već prošao jer sve teče,podučavala nas je filozofija filma Fransoa Trifo ŽIL i
DŽIM; snimljenog po romanu Anrija Pjera Rošea . Iz tišine svoje bomeske tuge
tako je pisala Fransaoz Sagan, podučavala nas o ljubavnicima otvoreno – lično i
bez lažnog stida Margaret Diras šta znači reč ljubav. Ona priča o ljubavi bez
patosa, patetike, baš kao što što nas Jursenarova vraća u Hadrijanovu ljubavnu
prošlost. Sve je moguće: uživanje u dosadi, uživanje u patnji, strah od straha.
To je jedna vrsta strukturalizma u kojem ništa ne bi trebalo uzimati za
ozbiljno od kaprica do ljubavne veze u trouglu – jer jednu ženu dele dva
prijatelja, sve je spontano i bezbrižno. Parižani su znali da žive strasno u
nemogućim situacijama; što bi se reklo ako nešto nije činjeno iz ljubavi prema
ljubavi iz zadovoljstvo za zadovoljstvo onda nije trebalo činiti uopšte. Ova
vrsta života je izgledala kao revolt, revolucija surelaizam, anarhija,
post - modernizam, nagoveštaj pank
subkulture. Na prvi pogled to je delovalo možda šokantno ali čovek je bio žedan
slobode u tom XX veku i kočnice su polako popuštale udovoljavajući biću anime i
animusa.
Post
modernizam kao i filozofija strulturalizma je vidljiva u POP ART i OP ARTU ; a jedan
vid fenomenologija u kom se manifestuju je FUTURISTIČKA MODA FRANSUSKIH
KRETAORA koji su pratili dva glavna toka a to je bio buntovnički
swingerski-vogue Pariz i onaj drugi koji se manifestovao u subkulturi koji je
kontrirao mainstreamu Bitnika i Swingera u Romanticizmu, Boemiji i stilu
Dendija. Mnogi od njih eksperimentisaće sa futurizmom kao Pjer Karden [6],
Andre Kurež,Pako Raban. Jedna od kolekcija Iv Sen Lorena biće uradjena u stilu
pop arta lansirana kao ’’Mondrian lock’’ i lansirana u lancu butika Rive Goshe.U modi i dizajnu su
dominirali homoseklsualci a to je bio trend koji ulazi i u sedamdesete kad se
već otvoreno moglo sa ponosom reći da je neko gej a da ne bude izgnan iz svoje
zemlje ili ubijen kao Lorka u Španiji u doba Franka. Sve je bilo podređeno
LEPOTI!. Onaj koji je želeo da uspe u domenu koiture – mode odevanja, u bilo
kojoj od njenih oblasti od dizajna, kreiranja odnosno kao njen promoter
fotograf, fotomodel ili model znao je da je u Parizu gradu šika i elgancije
pravo mesto za ostvarenje takvih ambicija. Bilo je i onih koji su sasvim
slučajno uspeli u tradicionalno najačoj francuskoj branši – zanatu coiture –
kao i vrhunskoj modi a da nisu imali nikakvih ambicija.Pariz je bio i ostao
svet koji pripada kompleksnoj mitskoj i estetskoj strukturi te je mnoge
slučajnosti koje su se same po sebi dogodile baš zbog eterične atmosfere koja
je vladala nad gradom...........-
U
Sedamdesetim godinama u Parizu postaju dominantni noćni klubovi i diskoteke ;
one su bile jedna vrsta prestižnih mesta na kojima se takodje okupljalo
mondensko društvo. Byblos, Palace i Klub 7 koje je otvorao različitih godina
Fabris Emer; čuven po prvom gej klubu koji je otvorio još 1963 Pimm’ Su u ulici
Saint Anne a onda Klub Sedam je otvoren 66 pa Palace sedamdesetih gde se mogla
slušati najbolja disko muzika – ovaj klub je bio vrhunska paralela Diskoteci 54
u New Yorku. Bila je to prava revolucija u Evropi da su se na jednom mestu mogli
okupljati sasvim slobodno ljudi istog rafinmana, želja i ukusa dok je Fabirs
Emer bio kralj noćnog života Pariza. U tim diskotekama se slušala muzika koja
je važila za najbolju disko muziku Pariza; zahvaljujući DJ Guy Chevas; a pre
disko muzike Soul i bluz. U tim klubovima mešali su se podjednako celebrity i
običan svet; iz tih klubova oblikovala se moda stil življenja citoayena.
Ti
klubovi nisu bili vrsta geta, kao što je to važilo za Njujork već su u njoj
dolazili i muško ženski i gej parovi. Pariz se ponosio ovom slobodom iz koje će
nastati avangarndi talasi valjanih plodova.
Pariz je ipak bio centar Evrope u svakom
smislu i tvorac jednog novog talasa; koji će u koncentričnim talasima uticati
na sve tokove i strukture života u celom svetu.Neposredno je uticao na London i
Rim iz njega su dolazili svi podsticaji bilo da je bila u pitanju filozofija,
umetnost ili moda. London je ostao u izvesnom smislu specifičan ne samo što je
bio glavni grad jedne zemlje; koja u bukvalnom smislu bila ostrvo ali je i bila
velika kolonijalna sila koja je skupljala kao antikvitete uticaj egzotičnih
kultura; zbog svoje društvene strukture i uvreženog analitičkog načina
mišljenja koji se održao vekovima; mada nije ostao imun u odnosu na Pariz. Dok
su evropski gradovi upijali pariski duh nakon II WW bez distance u dimenzijama
svojih struktura.
’’ Da
je sve ispalo dobro po mene, jer sad ja volim svaku sudbinu a ko bi voleo da
bude moje sudbine.’’ – Niče
Dečiji
san nikad nikad ne biva uništen u čoveka, iz njega još uvek zrači duboka
čežnja, osećanje, duboka strast kao inspiracija da se napiše ova pripovest! To je priča o čoveku XX VEKA; poput jedne životna
slike o fenomenologiji zlatnog perioda Evrope tridesetak godina nakon XX sv.
rata; o animusu koji je prošao kroz sferično ogledalo, kroz prelomljenu prizmu
svih duginih boja. Čovek koji je istražujući Puteve slobode’’ tražeći opasnost u sreći, utočište u izazovu, kao
u snu u kome su beskrajno isprepletene niti fantazije, erotike i melaholije, pokazao
da onaj koji ume da vlada sobom dominira nesvesno u svetu oko sebe. Priča o X, kroz
koju se prelama u detaljima, momentima, u druženjima i prijateljstvima sa
protagonistima istorija evropskog zlatnog perioda. Povest o životu, povest o
vremenu koje je na svojim plećima izneo jedan Ecce Hommo sa lakoćom, sa
osećajem teskobe svakodnevnice, uz smisao za tragikomediju egzistencije u svim
njenim vidovima. Čovek koji je bio bezuslovno slobodan po prirodi; u večitoj
potrazi za plavetnilom nebesa, u traganju za ’’još-uvek ne’’ i za izlazom. U bezuslovnom smislu rekli bi smo da je
njegova egzistencija simbol ove epohe o kojoj smo vam pripovedali. Možda nam on
sam neće reći ništa, ili sasvim malo ali ići ćemo njegovim tragom, prateći
njegov pokret, njegove puteve, tumaranja, lutanja, avanture; njegovu senku! Ovo
je jedna priča koja ima svoju unutrašnju dinamiku, individualni ritam čoveka bez
limita i stega; priča čoveka koji je anarhista u duši a u suštini duboko
patrijahalni balkanski tip....
Možda
će nam ljudi, zbivanja, mesta, okolnosti delovati bajkovito, po malo nestvarno
jer su uvijeni u taj Onaj
koji pripoveda biografiju jednog čoveka kao što bi rekao Norman Majler bi
trebalo da poseduje bar pet procenata te ličnosti u sebi! Teško je to i zahteva
veliku veštinu da bi se isplela savršeno istkana pripovest o neuhvatljivom liku
jer kao što veli stara Zen priča:
’’U davno doba bogati Japanac
došao je da naruči sliku pevca kod čuvenog kineskog akvareliste. Kinez je
pristao obećavši da će slika biti gotova za godinu dana. Ali, nakon godinu
dana, kad je Japanac došao po sliku Kinez mu reče da još uvek nije gotova te da
dođe sledeće godine. Više puta je Japanac dolazio ali ali Kinez akvarelista mu
nikako nije mogao predati sliku. Te kad je već desetleće prošlo, konačno zapita
Slikara :’’Pa šta si radio sve ove godine, gde je slika? – na šta mu je Kinez
odgovorio otvorivši mu vrata svog ateljea – ’’Pa evo pogledaj, pa se uveri da
ni jedan akvarel ne predstavlja pevca onako kako ti želiš.’’ Zbilja, Japanac
uđe u sobu gde je bilo više desetina porteta, čudesno lepih, različitih, kočopernih,
ponositih, savršeno lepih u različitim duginim bojama, beše to izložba, presek
rada Kineza akvareliste. ’’
Kinez
je bio iskren i pošten prema samom sebi i Japancu; da ma koliko god veštine i
truda, umjeća i vrhunskog znanja uložio slika nikad neće doslovno predstavljati
ono što jeste.
[1] Heramn Greenberg: Kitch, Francfurter Verlage, 1986,pg.102.
[2] Ovo će vam potvrditi mnoge filmske
zvezde poput Grete Garbo, Luisa Bunjuela, Jo AN FONTEJN ili Nikola Tesla koji
je umro u bedi nakon što su od njega uzeli što su mogli!
[3] Dovoljan je primer jednog od
najelitnih magazina nastalog u Parizu pod rukom Conde de Nast: Vogue – da je on
danas vlasništvo vlasnika u SAD.
[4] Andre Courages, baskijac poreklom,
još jedan došljak preko Pirineja donosi pregršt ideja koji će stvoriti uticati
na magični svet mode. A tek Bitlsi , čiji je on stilista i manija koja će
zavrteti celom svetu Um!?
[5] Pako Raban, rodjen 1934 u San
Sebastijanu, arhitekta po obrazovanju, kretor i dizajner odeće i nakita, mistik
po duhu i vokaciji – koji po prvi put uvodi crnkinje na modnu scenu.
[6] Radio je kompletan
satjling za Bitlse; dok su njegovi ženski modeli bili odeveni u uske kožne
kombinezone izradjene u koži . Dozajnirao je post edvardijaski – lock čipkanih bluza u filmu
Viva la Maria u kom je igrala Brižit Bardo za koji je scenario pisao njen bivši
suprug Šak Krijer.
