Nešto
sasvim lično,
Dolaze
dani kad su Vam sva spoljašnja čula blokirana, kao da je to neko namerno učinio
obloživši vas voskom. Sedite sasvim sami u svojoj sobi osećajući bodljikav
bol u svom telu koji se steže oko
guše,koji polako steže veoma opasno u malim očnim suznim kanalima. Jedna reč,
jedan gest i onda sve to što je zagušeno u vama – zagnojene uvrede, gangrenozne
ljubomore, nepotrebne želje – još-uvek-neispunjene – sve to će odjedanput
eksplodirati u vama kao potok suza nemoći – do
prihvaćenog otrežnjenja u prigušenom jecanju – zbog nečeg . A zašto ni
sami ne znate! Niko tad neće biti uz Vas, nijedan glas neće kazati:''Ma hajde,
hajde, spavaj i zaboravi.'' Ne, u Vašoj novoj i zastrašujućoj nezavisnosti
predosećate bol, koji se radja u vama od nesanice i nervne napetosti sa gorkim
osećajem da je sve, ama baš sve pred-odredjeno, daleko i odavno pre rodjenja.
Odušak koji Vam je potreban je zapečaćen. Živite noć i dan u mračnoj komori
sazdanoj od samog sebe za sebe. E i u ovaj dan osećate da će te eksolodirati,
pući ako ne ispraznite rezervoar u koga ste strpali sve gubitke, iscuriće i
isplivaće sve ono iz komore.
Danas,
posle deset godina sela sam za klavir i odsvirala BEZ GREŠKE Šopenovu sonatu
br.2 bez ijedne jedine greške i još nekoliko etida..
Dakle,
to je nestalo. Ugrizla sam se za usne, prezrevši sebe zbog svog senzibiliteta
čudeći se usput kako ljudska bića mogu da pate i trpe ne štiteći svoje
JA-INDIVIDUALITET. Kako mogu sebi da dozvole da budu skršeni pod mašinom ili od
čoveka – celog svog života.
Sloboda
u ličnom-integritetu, bez obzira na vreme kroz koje prolazimo. Sve što se
dešava nije gubitak u životu ;iako boli; možda nešto drugo dobro procveta.