Zašto sam postala MORON

VICE VERSUS PANJ?

                                    „Kad Stavrogin veruje da veruje on ne veruje da veruje

                                    U suprotnom kad ne veruje Stavrogin ne veruje da ne veruje“

                                                            Dostojevski Zli Dusi...

 Taj tip nihilizma ubija onog koji ga nosi u sebi ali ubija i njegove bližnje. Voleti takvu osobu koja nema poverenja ni u svoju senku je totalna UTOPIJA, jedna vrsta tihog samoubistva ili dobrovoljnog priznavanja na nihilizaciju od iste osobe. Možda je Nečajeva ili Ničea bilo moguće voleti, možda i Rilkea, ko zna..ali Stavrogin je oličenje Zlih duhova koji svi mi po malo imamo u sebi..DEMONA..

Dakle, elem, suština je u tome kad nešto nisu uradio a osoba za koju misliš da te voli i poštuje nema poverenja u tebe onda to duboko boli i obrušava se na ego. Jeste da je ta osoba sumnjičava po prirodi i teške naravi ali za godine i dane zajedničkog života ona postavlja pitanje poverenja. Da li si preturao po njegovim ličnim stvarima, a ako jesi onda će se veza nastaviti ali sve što dalje budem izrekla biće prihvaćeno sa rezervom :“Može da bude ovako ili onako“- u mene neće imati nekog poverenja. Za sve ove godine svaki njegov potez me je pogadjao jer ga nisam dovoljno razumela ili sam bila suviše opsednuta sama sobom. Suština je u tome da ne spadam u radoznale osobe da je za mene to deo čovekove privatnosti da ono što želiš da kažeš ili da ispovediš u nekom trenutku neke slabosti reći ćeš. U suštini postoje stvari koje i ne želim da znam o njemu; niti bih se potrudila da da ih saznam.

Uporno insistiranje na tome da priznam da sam preturala po njegovim krpicama me je prvi dan dovelo do ivice ludila i do još jedne suicidne faze; neodoljive želje da na sebe dignem ruku. Ali verovatno, ovi konjski lekovi koji pijem su me sprečili u tome da sprovedem naumljeno delo, jer kao što rekoh  to ću i uraditi jednog dana kad moj život  izgubi smisao. Ali sam zaključila da jedna svadja ne znači početak stormy faze. Sutradan se pojavio, uključeni TV okrenuo je na fudbalski kanal i nakon pola sata ćutanja nakon pitanja:“Da li si još uvek ljut?“- potvrdan odgovor, sa zaključkom diskusije da sam ja to uradila ; nisam se trudila da mu dokazujem kao malo dete da to nisam jer to nikad i ne bih. Prvi dan sam se ponašala kao poslednji moron plačući sa sve krokodilskim suzama; pokušavajući da dokažem da nisam.  Uhvatio me ludački napad panike, kao da me neko tera da udjem reku Kongo, punu krokodila. Osetila sam se kao malo dete koga njegov treći roditelj optužuje za nešto što nije skrivio i zašta se malo dete u meni grčevito pobunilo. Zbilja nisam preturala jer je to deo moje prirode, ali to mučenje i ponižavajuće ispitavanje pokrenulo je u meni lavinu gorkih osećanja  iz proteklih godina, godine i godine lomljenja ..Prethodni slom se dogodio pre dve godine sa epizodom epi napada. Čemu, jer za sve ove godine nisam bila sposobna da sebi pronadjem drugom muškarca ili nisam ni htela da ga tražim. On mi je na neki način imponovao, odgovarao i kad je odlazio i kad je bio samo fantazija ali ne i stvarnost.

Suština je u tome da je negde kvaka i u meni koja ima prilično jaku mazohističku crtu da dozvoljavam sebi da me on tretira kao morona; ponašajući se prema meni kao tipični Turčin. Očigledno  je da zna da me dobro nagazi gde treba kao što čini mačor kad se dočepa mačke. Za sve ove godine ja prelazim preko toga jer ne mogu bez njega; ovako i onako iako se suštinski razlikujemo. Ne znam ni sad da li ću moći bez njega jer sam previše vezana..Znam da možda nikad nećemo doslovno živeti zajedno, znam da ne možemo da imamo više decu u ovim godinama,znam da on ima svoj paralelni život u kome sam ja samo jedan mali delić. U odnosu na mene gde je on vrlo bitan faktor moje egzistencije, emotivne , fizičke, seksualne pa i intelektualne. Uz njega funkcionišem kompletno ovako ne znam kuda..Ali ostaje pitanje dokle idu granice tolerancije i dokle smem sebi da dozvolim da  budem moron.

U prirodi postoji tzv.selekcija na one koji su pasivni i na one koji su aktivni; to je kao jing i jang, desno i levo, crno i crveno. Prema filozofima starog veka žensko je ono što je uvek levo a prema starim Kinezima to je pasivno u cirkulusu Jin Jang kruga. U osovini naše veze ja sam taj pasivni subjekt već godinama koji sedi u iščekivanju toga da će se nešto promeniti za svo ovo vreme ali to ovo se ne menja. Žensko je oduvek bilo definisano u civilizaciji nakon Hrista kao nešto prljavo i nižerazredno biće..E pa tako se i on odnosi prema meni..Objašnjavajući da je žena kokoška koja pati svoja jaja u kući..čekajući svog lovca da dodje i da joj donese lovinu. Prilično zastarelo mišljenje ali po mojoj logici stvari:” Ako misli da je tako, nek misli; onda mu nisu sve daske na broju, ali prihvati čoveka takvog kakav je.” U celoj toj igri ja se pravim blesava kao i svaka kućna mačka i dobijam onoliko koliko mogu da dobijem od njega. Jer od čoveka kao što je on malo se može iščekivati ali su zato ti tako dragoceni i lepi, retki trenuci toliko važni, egzistencijalno. Barem se meni tako čini..mada to ne vodi u dobrom pravcu ni u jednom smislu..Ne želim da ga izgubim, iako mi to nanosi bol; ali ne želim da nastavljam nešto u čemu nema poverenja još od Plavih Horizonata.

Ne bojim se samoće, ne bojim se ni svog ludila, bojim se samo jedne stvari da ću prestati da funkcionišem bez njega..Još uvek..osim ako..