Some of thoughts..

Memoari jedne single women…o la la..

Dakle ako podjem od toga da sam se ostvarila kao ljudsko biće na nekoliko načina osim što nisam uspela da se udam, nisam uspela da rodim dete;ipak bih mogla da napišem memoare. Sad da li će to biti memoari jedne  women ili jedne zaludne intelektualke koja je iščitala vagon knjiga sasvim je ne bitno. Mislim da u svojoj blizu pedesetoj godini mogu da napišem nekoliko značajnih filozofskih, socioloških pa i psiholoških aspekata u mom reklo bi se naočigled siromašnom životu. Ali s obzirom na to da apsolutno niko i nije mogao da zaviri u moju glavu; bez obzira na savremena sredstva medicine kao što su M.R. SKENER, ILI EEG..ipak u mojoj glavi tj. u mojoj sivoj moždanoj masi ima dosta toga na čemu bi mi mnogi pozavideli ali ima i toga čega bih se i ja postidela. Kao što bi trebalo da se stide oni koji do zla boga iscrpljuju temu Cionskih protokola pa makar bili genijalni kao i sam Umberto Eko. Moram da kažem; jeste da je ovo digresija, da je knjiga totalno smorna, deja vu..; strašno sam se razočarala. Naravo da bih volela da izbacim smeće iz svoje glave i da ga recikliram; ali teši me da i kad čovek umre oni zapravo ništa ne mogu da pronadju u mozgu osim ako imate tumor ili nešto slično.

E sad< poenta je da u mom pamćenju postoje prazni momenti sećanja, svesti i samosveti kojih ne mogu da se setim pa i da hoću pod najžešćim pritiskom; ma koliko trenirala svoj mozak. Siroti on, ali sam sirota i ja jer kad mi padne mrak i u toku tog gubitka svesti u hodnicima podsvesti ja tragam sama za sobom; a kad se probudim ne sećam se apsolutno ničeg. Ko zna šta se dešava sa mnom u takvim trenucima, ali sasvim je izvesno da to i nije ništa tako strašno. U principu neki bi rekli da ništa u životu i nije ništa tako strašno ili ti :”Nihil humano alien puto”? Pedofilija, fetišizam, klepotimanija, sadomazohizam, alkoholizam , narkomanija; sve su to produkti naše nam bajne kulture i civilizacije. Svesti, samosvesti, razularenog uma ili posledica nedovoljnog vaspitanja od strane roditelja..Recimo transvestitsti i li gej populacija su danas sasvim normalno prihvaćeni jer nam Crkva više ne diktira šta da radimo a i ljudskoj populaciji je ostalo jedino to da uživa u samom sebi i onom što mu život pruža..A život je saga u četri toma:detinjstvo, mladost, zrelost i starost. Dakle, na to možemo gledati kao na žir koji je pao na zemlju , drvo je niklo i onda..počinje da daje plodove dobra i zla..ali u suštini nije sve tako crno belo..Drvo kao i leptir menja boje..u zavisnosti od perioda..Samo leptiri žive jedan dan a drva destlećima a ljudi; pa kako koji..Od nekih ostaje samo PANJ..A TO SAM JA- jer nemam dece…a od nekih ostaje šuma bezvrednih drva a od nekih nastaju plemeniti plodovi, koji nastavljaju vrstu..Zanimljiva teorija..jel da..Pa tako, recimo:

Dakle, gde sam tu ja u svem ovom pisaniju..pa u razmišljanjima o vremenu sadašnjem..i prošlom, koji se mogu čitati na ovom ciber space.. Razmišljamo svom životu i o njegovom smislu sa svim njegovim evolutivnim aspektima..Neću sebi postaviti nikakva pitanja kao Kant…već ću se samo zabrinuti da li je smisao mog postojanja opravdan.Zabrinuću se nad onim momentima u kojima ja nisam bila ja , već neko drugi transformisan u nekom drugom vremenu i prostoru. Naravno da te moje transformacije nisu kao one u Praškom groblju kapetana Simoninija u Opata Pikolinija u stvaranju iluzionističke mreže masonskih spletki i cionističkih zavera. Nisam ni onaj zlo duh Stavrogin koji je apsolutni nihilista u svakom pogledu do te mere da dovodi jednu devojčicu do samoubistva a nisam ni nabedjno dete genije koje mora da uspe po svaku cenu. Pa ipak dešava se..da je moj svet ispunjen iluzijama, fantazijama i ko zna još čim pa mi se dešava da mi i moji bližnji ne veruju sasvim. U suštini ja i nemam nikog više ko mi je blizak; sav moj rod je pokojan, da spokojniji ne može biti. Ostala sam samo ja od svih njih; a toliko su verovali u mene a ja ni na grob nemogu da im odem. A mislim da bi bilo sasvim kulturno da ih barem jednom već posetim. Barem oca, ako majku ne mogu; to je izmedju mene i nje ostalo zakopano.

Sada mi se plače..teško mi je..a suze nebeske eh..po ovoj zimi mi se lede na licu..nedostaju mi..svi oni..mama, tata,Buda, Slavko..oni su me voleli..Svesna sam da me Teddy ne voli ja samo zadovoljavan njegov libido..a on je meni potreban jer sam sebična..kao i on..

Verovatno da je to sve tako htela sudbina...ili Kod duše..sjajna knjiga...još uvek čitam...

Zašto sam postala MORON

VICE VERSUS PANJ?

                                    „Kad Stavrogin veruje da veruje on ne veruje da veruje

                                    U suprotnom kad ne veruje Stavrogin ne veruje da ne veruje“

                                                            Dostojevski Zli Dusi...

 Taj tip nihilizma ubija onog koji ga nosi u sebi ali ubija i njegove bližnje. Voleti takvu osobu koja nema poverenja ni u svoju senku je totalna UTOPIJA, jedna vrsta tihog samoubistva ili dobrovoljnog priznavanja na nihilizaciju od iste osobe. Možda je Nečajeva ili Ničea bilo moguće voleti, možda i Rilkea, ko zna..ali Stavrogin je oličenje Zlih duhova koji svi mi po malo imamo u sebi..DEMONA..

Dakle, elem, suština je u tome kad nešto nisu uradio a osoba za koju misliš da te voli i poštuje nema poverenja u tebe onda to duboko boli i obrušava se na ego. Jeste da je ta osoba sumnjičava po prirodi i teške naravi ali za godine i dane zajedničkog života ona postavlja pitanje poverenja. Da li si preturao po njegovim ličnim stvarima, a ako jesi onda će se veza nastaviti ali sve što dalje budem izrekla biće prihvaćeno sa rezervom :“Može da bude ovako ili onako“- u mene neće imati nekog poverenja. Za sve ove godine svaki njegov potez me je pogadjao jer ga nisam dovoljno razumela ili sam bila suviše opsednuta sama sobom. Suština je u tome da ne spadam u radoznale osobe da je za mene to deo čovekove privatnosti da ono što želiš da kažeš ili da ispovediš u nekom trenutku neke slabosti reći ćeš. U suštini postoje stvari koje i ne želim da znam o njemu; niti bih se potrudila da da ih saznam.

Uporno insistiranje na tome da priznam da sam preturala po njegovim krpicama me je prvi dan dovelo do ivice ludila i do još jedne suicidne faze; neodoljive želje da na sebe dignem ruku. Ali verovatno, ovi konjski lekovi koji pijem su me sprečili u tome da sprovedem naumljeno delo, jer kao što rekoh  to ću i uraditi jednog dana kad moj život  izgubi smisao. Ali sam zaključila da jedna svadja ne znači početak stormy faze. Sutradan se pojavio, uključeni TV okrenuo je na fudbalski kanal i nakon pola sata ćutanja nakon pitanja:“Da li si još uvek ljut?“- potvrdan odgovor, sa zaključkom diskusije da sam ja to uradila ; nisam se trudila da mu dokazujem kao malo dete da to nisam jer to nikad i ne bih. Prvi dan sam se ponašala kao poslednji moron plačući sa sve krokodilskim suzama; pokušavajući da dokažem da nisam.  Uhvatio me ludački napad panike, kao da me neko tera da udjem reku Kongo, punu krokodila. Osetila sam se kao malo dete koga njegov treći roditelj optužuje za nešto što nije skrivio i zašta se malo dete u meni grčevito pobunilo. Zbilja nisam preturala jer je to deo moje prirode, ali to mučenje i ponižavajuće ispitavanje pokrenulo je u meni lavinu gorkih osećanja  iz proteklih godina, godine i godine lomljenja ..Prethodni slom se dogodio pre dve godine sa epizodom epi napada. Čemu, jer za sve ove godine nisam bila sposobna da sebi pronadjem drugom muškarca ili nisam ni htela da ga tražim. On mi je na neki način imponovao, odgovarao i kad je odlazio i kad je bio samo fantazija ali ne i stvarnost.

Suština je u tome da je negde kvaka i u meni koja ima prilično jaku mazohističku crtu da dozvoljavam sebi da me on tretira kao morona; ponašajući se prema meni kao tipični Turčin. Očigledno  je da zna da me dobro nagazi gde treba kao što čini mačor kad se dočepa mačke. Za sve ove godine ja prelazim preko toga jer ne mogu bez njega; ovako i onako iako se suštinski razlikujemo. Ne znam ni sad da li ću moći bez njega jer sam previše vezana..Znam da možda nikad nećemo doslovno živeti zajedno, znam da ne možemo da imamo više decu u ovim godinama,znam da on ima svoj paralelni život u kome sam ja samo jedan mali delić. U odnosu na mene gde je on vrlo bitan faktor moje egzistencije, emotivne , fizičke, seksualne pa i intelektualne. Uz njega funkcionišem kompletno ovako ne znam kuda..Ali ostaje pitanje dokle idu granice tolerancije i dokle smem sebi da dozvolim da  budem moron.

U prirodi postoji tzv.selekcija na one koji su pasivni i na one koji su aktivni; to je kao jing i jang, desno i levo, crno i crveno. Prema filozofima starog veka žensko je ono što je uvek levo a prema starim Kinezima to je pasivno u cirkulusu Jin Jang kruga. U osovini naše veze ja sam taj pasivni subjekt već godinama koji sedi u iščekivanju toga da će se nešto promeniti za svo ovo vreme ali to ovo se ne menja. Žensko je oduvek bilo definisano u civilizaciji nakon Hrista kao nešto prljavo i nižerazredno biće..E pa tako se i on odnosi prema meni..Objašnjavajući da je žena kokoška koja pati svoja jaja u kući..čekajući svog lovca da dodje i da joj donese lovinu. Prilično zastarelo mišljenje ali po mojoj logici stvari:” Ako misli da je tako, nek misli; onda mu nisu sve daske na broju, ali prihvati čoveka takvog kakav je.” U celoj toj igri ja se pravim blesava kao i svaka kućna mačka i dobijam onoliko koliko mogu da dobijem od njega. Jer od čoveka kao što je on malo se može iščekivati ali su zato ti tako dragoceni i lepi, retki trenuci toliko važni, egzistencijalno. Barem se meni tako čini..mada to ne vodi u dobrom pravcu ni u jednom smislu..Ne želim da ga izgubim, iako mi to nanosi bol; ali ne želim da nastavljam nešto u čemu nema poverenja još od Plavih Horizonata.

Ne bojim se samoće, ne bojim se ni svog ludila, bojim se samo jedne stvari da ću prestati da funkcionišem bez njega..Još uvek..osim ako..