Memoari jedne single
women…o la la..
Dakle ako podjem
od toga da sam se ostvarila kao ljudsko biće na nekoliko načina osim što nisam
uspela da se udam, nisam uspela da rodim dete;ipak bih mogla da napišem memoare.
Sad da li će to biti memoari jedne women
ili jedne zaludne intelektualke koja je iščitala vagon knjiga sasvim je ne
bitno. Mislim da u svojoj blizu pedesetoj godini mogu da napišem nekoliko
značajnih filozofskih, socioloških pa i psiholoških aspekata u mom reklo bi se
naočigled siromašnom životu. Ali s obzirom na to da apsolutno niko i nije mogao
da zaviri u moju glavu; bez obzira na savremena sredstva medicine kao što su
M.R. SKENER, ILI EEG..ipak u mojoj glavi tj. u mojoj sivoj moždanoj masi ima
dosta toga na čemu bi mi mnogi pozavideli ali ima i toga čega bih se i ja
postidela. Kao što bi trebalo da se stide oni koji do zla boga iscrpljuju temu
Cionskih protokola pa makar bili genijalni kao i sam Umberto Eko. Moram da
kažem; jeste da je ovo digresija, da je knjiga totalno smorna, deja vu..;
strašno sam se razočarala. Naravo da bih volela da izbacim smeće iz svoje glave
i da ga recikliram; ali teši me da i kad čovek umre oni zapravo ništa ne mogu
da pronadju u mozgu osim ako imate tumor ili nešto slično.
E sad< poenta
je da u mom pamćenju postoje prazni momenti sećanja, svesti i samosveti kojih
ne mogu da se setim pa i da hoću pod najžešćim pritiskom; ma koliko trenirala
svoj mozak. Siroti on, ali sam sirota i ja jer kad mi padne mrak i u toku tog
gubitka svesti u hodnicima podsvesti ja tragam sama za sobom; a kad se probudim
ne sećam se apsolutno ničeg. Ko zna šta se dešava sa mnom u takvim trenucima,
ali sasvim je izvesno da to i nije ništa tako strašno. U principu neki bi rekli
da ništa u životu i nije ništa tako strašno ili ti :”Nihil humano alien puto”?
Pedofilija, fetišizam, klepotimanija, sadomazohizam, alkoholizam , narkomanija;
sve su to produkti naše nam bajne kulture i civilizacije. Svesti, samosvesti,
razularenog uma ili posledica nedovoljnog vaspitanja od strane roditelja..Recimo
transvestitsti i li gej populacija su danas sasvim normalno prihvaćeni jer nam
Crkva više ne diktira šta da radimo a i ljudskoj populaciji je ostalo jedino to
da uživa u samom sebi i onom što mu život pruža..A život je saga u četri toma:detinjstvo,
mladost, zrelost i starost. Dakle, na to možemo gledati kao na žir koji je pao
na zemlju , drvo je niklo i onda..počinje da daje plodove dobra i zla..ali u
suštini nije sve tako crno belo..Drvo kao i leptir menja boje..u zavisnosti od
perioda..Samo leptiri žive jedan dan a drva destlećima a ljudi; pa kako koji..Od
nekih ostaje samo PANJ..A TO SAM JA- jer nemam dece…a od nekih ostaje šuma
bezvrednih drva a od nekih nastaju plemeniti plodovi, koji nastavljaju
vrstu..Zanimljiva teorija..jel da..Pa tako, recimo:
Dakle, gde sam tu
ja u svem ovom pisaniju..pa u razmišljanjima o vremenu sadašnjem..i prošlom,
koji se mogu čitati na ovom ciber space.. Razmišljamo svom životu i o njegovom
smislu sa svim njegovim evolutivnim aspektima..Neću sebi postaviti nikakva
pitanja kao Kant…već ću se samo zabrinuti da li je smisao mog postojanja
opravdan.Zabrinuću se nad onim momentima u kojima ja nisam bila ja , već neko
drugi transformisan u nekom drugom vremenu i prostoru. Naravno da te moje
transformacije nisu kao one u Praškom groblju kapetana Simoninija u Opata
Pikolinija u stvaranju iluzionističke mreže masonskih spletki i cionističkih
zavera. Nisam ni onaj zlo duh Stavrogin koji je apsolutni nihilista u svakom
pogledu do te mere da dovodi jednu devojčicu do samoubistva a nisam ni nabedjno
dete genije koje mora da uspe po svaku cenu. Pa ipak dešava se..da je moj svet
ispunjen iluzijama, fantazijama i ko zna još čim pa mi se dešava da mi i moji
bližnji ne veruju sasvim. U suštini ja i nemam nikog više ko mi je blizak; sav
moj rod je pokojan, da spokojniji ne može biti. Ostala sam samo ja od svih
njih; a toliko su verovali u mene a ja ni na grob nemogu da im odem. A mislim da bi bilo sasvim kulturno da ih
barem jednom već posetim. Barem oca, ako majku ne mogu; to je izmedju mene i
nje ostalo zakopano.
Sada mi se
plače..teško mi je..a suze nebeske eh..po ovoj zimi mi se lede na
licu..nedostaju mi..svi oni..mama, tata,Buda, Slavko..oni su me voleli..Svesna
sam da me Teddy ne voli ja samo zadovoljavan njegov libido..a on je meni
potreban jer sam sebična..kao i on..
Verovatno da je
to sve tako htela sudbina...ili Kod duše..sjajna knjiga...još uvek čitam...
Нема коментара:
Постави коментар