Da li ste se nekad osetili kao nakaza?
Empatija je varljiva stvar u ljudi..Manje više
sebičnost je ono što nas okružuje i često će te se naći suočeni sa tom osobinom
kad se razbolite. Moja prijateljica koja boluje od M.S.( multipleks skleroze)
mi je rekla da je tek onda kad se je saznala od čega boluje spoznala ko su joj
pravi prijatelji. Da to je istina sa kojom morate da se suočite ma koliko to
bilo tužno, mada neki ljudi ne mogu da poveruju
u to do samog kraja. Kao što moj otac nije mogao da veruje; ni kad je
bio najteže bolestan da ga je njegova dragocena familija ostavila na cedilu. Njegova
najdraža sestričina nije mogla da mu dodje na sahranu jer je imala zakazane
gipsane radove u kući. Dodje mi da se nasmejem. Iskreno rečeno, bilo mi je
drago što nije došla jer bi me samo i onako smarala. O predistoriji njegovih
familijarnih odnosa suvišno je i goviriti.
Ali definitvno juče ; kad se meni dogodilo što mi se
dogadja; jedna od mojih kriza; koja se nije manifestovala do kraja pa sam bila
pri svesti; videla sam ponašanje ljudi oko mene. Tek docnije kad sam se
ispavala setila sam se njihovih lica a pri tome izleda da su se i oni sami
uplašili mog sindroma Knez Miškin ili tzv. Floberov papagaj! A meni se samo pri tome
snizio, gotovo spojio pritisak..Da ne pijem dozu ovih konjskih lekova možda bih
i izgubila svest; nikad se ne zna!
To je dnevna bolnica za psihijatrijske i neurološke
poremećaje; u kojoj su mahom žene koje u većini sede u odeljku za pušače i
trkljaju po šest sati i ispijaju kafe..Razgovori se svode na lične probleme..Ima
ih medju njima i ozbiljno bolesnih od šizofrenije, suicidnih premećaja ili
fiksacija da im nokti i kosa ne rastu..Druge su opet pod depresijom jer je ova socijalna i ekonomska situacija oterala
u taj trougao koji je naizgled bez izalaza. Ima rodtelja čija su deca, ovisnici
narkomani; pa jedan otac želi da umre jer ne može da pomogne svom sinu koji se
raspada od AIDS-A. Jedan momak je operisan od tumora na mozgu; siroče od svoje
12. Godine..dečko je lep kao upisan, čak i studira..Sudbine su različite..Neki
se leče od paničnih poremećaja ili od klaustrofobije ali većina kao da je došla
tamo da se zabavlja ili to ja tako vidim iz tog ugla!
Sharlota..but I love myself..
Inetersantan personality je neurotična Šarlota, zvana
Žanet, Jevrejka po ocu; koja se nameće kao vodeći lik tamo. Ne samo što je
dobro ekonomski situirana, izrazito initligentna, takoreći socijalno nametljiva
ali reklo bi se da ima ozbiljan narcisoidan poremećaj ličnosti. Ovo napominjem
da je valjano situirana jer većina tamo nema novaca ni za kafu..Ona svoje
skupocene Guči naočare ostavlja na stolu, razmeće se svojom garderobom i želi
da se pokaže kao neko ko ima empatije prema svakome. Ali je nema..to je
činjenica, vrlo očigledna. Ona dolazi u bolnicu da bi se praznila a da li to
neko vidi nije mi jasno..neki su čak izjavili da je ona osoba koja im je
izuzetno pomogla..Juče me je opomenula da kupim najskuplju Grand kafu; kao da
je ona šef tamo. Lično učinila bih to; to je sitnica; manje od pet evra pola
kilograma ali ko je ona da me uči tome!
E sad ništa ne bi bilo meni čudno da mi se kriza
svesti dogodila na nekom drugom mestu kao što je npr. Samoposluga. Mislim da bi
i tamo ljudi reagovali sa više saosećanja a ne da naprave krug oko mene kao da
sam gubava. Uplašili su se..kad su počele ruke da mi se tresu..i samo mi je
prišla majka čija je ćerka narkoman..Ni moja majka mi nije prilazila kad sam
povraćala iz noći u noć ustajao je tata..Ta žena me je držala za ruku i još
uvek osećam taj miris..miris majke koja mi sad u ovom momentu nedostaje. Na sreću,
moja doktorka je stigla brzo; sredilo se i tako su su dolazile u intervenciju
jedna po jedna da vide kako sam. A i moja doktorka je posebna priča u priči te
klinike..Ja kao neurološki slučaj sedim na psihijatriji, u meni većina vidi kolegu
tih doktora; obraćaju mi se da im pročitam dijagnozu, gledaju na mene kao na
pametnicu. Moja psihijatrica, kad god zinem da se požalim ima druga pametnija
posla; a meni je fizički loše. Za ceo mesec izmenile smo desetak rečenica..pri
tome; moram da je vučem za rukav..A juče, zbog jake zime nije trebalo da
izlazim napolje jer ...je vreme bilo loše..hladno i zato sam imala kolaps ali
ona je insistirala da dodjem! Šta sad..moglo je da ispadne i gore od ovog; novi
moždani udar i pridužih se ja mom rodu na onom svetu.. Ali kao što rekoh ne
bojim se ja smrti, ima dana kad je i priželjkujem; bilo bi mi lakše jer na moj
mapi ima toliko malo tačaka da su gotovo nevidljive.
Juče kad sam se povratila nakon nekih šest sati
spavanja; probudila sam se i setila njihovih likova i reči jedne od žena:“Izvini
ali nisam mogla da Ti pridjem, uplašila sam se!“..A uvek je pokazivala brižnost
prema meni..i tako je nežna dok priča o svojoj deci..Niko je nije vukao za
jezik da to kaže..meni nije potrebno ničije sažaljenje, mogu ja da živim ovako
kako živim dok imam snage i samosvesti..Ali očigledno ju je mučio osećaj
krivice. E u tom momentu kad sam se setila toga ostila sam se kao nakaza..prvi
put nakon dugog vremena..Taj osećaj znala je moja majka da izazove u meni,
nabijanjem kojekavih krivica..da sam moralna ili fizička nakaza..Pitam se ja
kako su se oni osećali kad se to dogadjalo..Šta su videli..u meni?
Definitivno većina je sebična..Majority...
Нема коментара:
Постави коментар