THOMAS BERNHARD..AUTOBIOGRAFIJA

MIZANTROP ILI REALISTA..?

U poslednjih godinu dana pročitala sam nekolika Bernhardovih knjiga:Beton,Gubitnik, Brisanje-Raspad i Witgenštajnov nećak. Polako sam razotkrila nekolika  varijacija koje malčice  razorktivaju lik tajnovitog pisca, čija su dela mahom autobiografska.  ( U suštini a koji pa pisac ne piše iz vlastitog iskustva ili mozganja). Ono što je dominantno je kritika, katolicizma, nacional-socijalizma i krajnje nihilistički odnos prema austrijskom društvu; možda prema društvu u celini? No Autobiografija je utoliko specifična po tome što dosledno oslikava jedan period kroz odrastanje Tomasa Bernharda u vremenu pre, tokom i posle WWII rata, portret ogoljene stvarnosti.Smatra se da je to najzrelije Bernhardovo delo; nastalo u duhu Montenjove rečenice „Sve je samo nepravilno i stalno kretanje bez vodjstva i cilja“, u duhu nihilizma Ničeove filozofije , Kantovog skepticizma i lične mizantropije. Autobiografija se sastoji od pet delova, reklo bi se nezavisnih ali jedinstvenih pripovesti koje ne idu jedna za drugom hronološki ali nam pripovedaju o dečaku, mladiću Tomasu koji je prošao kroz teške muke odrastanja na rubu egzistencijalnog opstanka, izmedju graničnih prelaza u bukvalnom smilsu Austrije i Nemačke kao i granica izmedju života i smrti. U samoj pripovesti se stvarno i fiktivno mešaju, autobiografsko i ono što bi bilo imaginarno, izmaštano ili zakopano u dubinama podsvesti. Saznajemo da je dete Tomas pohadjao internat u Salcburgu, koga je toliko slikovito opisao da bi ste poželeli da grad obidjete u krugu od 100 000 kilometara! Od one naše common  idilične slike Salcburga ne ostaje ama baš ništa, što zahvaljujući Američkim bombarderima a što Berhnardovim razarajućim dekonstruktivnim opisima. ( U suštini Salcburg jeste danas jedna totalna austrijska – svetski znamenita kičerica, zahvaljujući Mocartu; koji takodje u njemu nije mogao da opstane od katoličkog biskupa. Sam centar grada je jedna dosadna i otužna prikaza rekonstrukcije rokoko grada , sa pretenzijama Habzurškog apsolutizma ).

Ovo analitičko seciranje iskomadanog grada se odnosi takodje i na katolički internat u kome je dečak Tomas boravio u toku školskih dana..Taj koji nije boravio u internatu kojeg vode braća ili sestre rimo -katoličkog reda; nema blagu predstavu kako to izgleda. Mislim da je tu bedu ljudskog duha skrivenog u skutu crkve do te mere dosledno razokrio, iskomadao pisac Tomas; opisavši sudbinu desetina dece koja su pohadjala takovu vrstu internatu u katoličkom aranžmanu, te po volji roditelja. Suština je skoro u svakome ista samo su u pitanju nijanisrane varijante. Na tome mu VELIKO HVALA! Osim što je tu i dočaran duh nacional socijalizma, te kult Idola (sumraka /uma); koji bi se u izvesnom smislu i nas doticao; mislim ovde u Srbiji. (Samo da me ne čuje Handke).

Kratak opis smrti u pripovesti Dah,u momentu kad se čovek budi na odeljenju smrti je toliko dosledan osećaju kad se čovek probudi na odeljenju intezivne nege; gde ga ostavljaju da umre jer više ništa ne znaju šta da čine sa njim ili jednostavno neće. Kupatilo smrti, kupka, kolevka..mesto gde se odnose još uvek živi ljudi da umru, da bi sestrinstvu bilo lakše docnije sa mrtvacem. Toliko je to cinično i bezdušno kako vas doktori gledaju i kimaju glavom, nemaju vam što reći ma koliko se vi trudili da u magnovanju otvorite usta. Taj hladnokrvni, gotovo bogovski odnos doktor / pacijent secira Bernhard kao na času anatomije i čini svog čitaoca saučesnikom; naročito u momentu kad shvata da ako želi da živi ;ako je bolestan čovek u bolnici  već osudjen od doktora na smrt; onda on mora sam da se izbori na pravo na život..mora da se bori da ozdravi a ne da gleda bespomoćno u „teglu sa krastavcima ispunjenu njegovom telesnom tekućinom iz plućne šupljine.“ AKO / ONDA, nema vam druge, jer ćete zasigurno gledati vlastito umiranje; a smrt nije lagana a još manje nije umiljata, mada je ženskog roda! Ta divna bogovska stvorenja, doktori, primarijusi, koja se u svetu tretiraju kao nadljudi prolaziće kraj vas kao kraj nekog predmeta, možda će usput i da pročitaju listu i to je sve što će učiniti za vas. Tako nešto može da opiše samo neko ko je preživeo momente, sate i sate u bolnici iščekujući pomoć dok se nije osvestio da je život nešto dragoceno i da ljudi „nisu sposobni da savladaju smrt, bedu ,etc., sporazumeli su se da o tome ne govore, da bi bili sretni.“-Paskal. Ovi redovi ispisani u pripovesti Dah, učiniće se nekom stravični, cinični, bezdušni ali, negde duboko u duši, čitalac će morati da prizna koliko je to stvarno! Situacija Klinike: da je blisko u ljudskoj prirodi ,u kojoj su dvojica istovremeno bolesni; da se onaj drugi preživeli raduje što je onaj prvi umro..i da je on to zlobno iščekivao..samo da je izvesno da je on još uvek živ, pa makar da živi duže još jedan dan. To je čista Klinika koju nam Bernhard dočarava, u tome nema ničeg što nije tako ljudsko, toliko naizgled hladnooo. Možda će se i neki doktor pronaći u ovim redovima, ako ih bude čitao, ali to je pripovest, fikcija..

Elem, Muka se nastavlja u pripovesti Dah, u sanatorijumu, koji nije ni malo nalik na Čarobni Breg Tomasa Mana, već na Inferno u kome se bolesnici takmiče za mesto najuticajnijeg po nekom perverznom smislu..Do te mere uvrnuti kriterijum vrednosti je vaspostavljen od strane bolesnih a možda i od strane medicinskog osoblja, a kroz sve to provejava hladnoća bede, nesreće i nemilosrdne plućne bolesti; tuberkoloze koja je harala nakon rata.  Biografi,kažu da je Tomas Bernhard, veliki deo svog veka proveo po takvim institucijama, te doslovna realnost u ovim opisima kao i u DAH-u pa i u HLADNOĆA-i; je očigledno opis poretka reči pa i stanja stvari u Klinici, koja je jedna velika struktura kao i matičnjak iz kog oboleli teško izlazi. Lično, mislim da se to odnosi na svaku bolest.

Izmedju redova provejava piščev odnos sa majkom; u relaciji neželjenog deteta; koje postaje poželjno tek kad ih smrt dotiče; zic. sjajna psihološka analiza na relaciji majka/dete. I šta biva na kraju; potrebno je stvari reći na vreme jer kad jedan ode , kasno je za reči pa i za dela..Piščev odnos sa dekom, poželjnim roditeljem, kao vrlo topao i možda jedini dodir ljubavi u detinjstvu. Manjak ljubavi, osećaj suvišnosti, osudjenost na jednu vrstu inferiornosti u doba mladosti u docnijem životu od čoveka stvara u najmanju ruku „mizantropa“. U ovom delu Tomas Bernhard je načeo mnogo tema; otvorio mnogo problema nad kojima bi i sami mogli da se zamislimo, upitamo kao ljudska bića.  

Autobiografiju je objavio NOJZAC, FUTURA PUBLIKACIJE,Novi Sad u prevodu Relje Dražića. Nadajmo se da će nas obradovati još nekim prevodom Bernhardovog dela. Čula sam da su izašli njegovi spisi o Nagradama..no videću..

n.b. Da li je Bernhard Mizantrop? Da li je u tom smislu veći cinik od Luja Fredinana Selina? Pa ne može se uporediti..Ali čitanje bilo Selina, Smrt na Kredit bilo Autobiografskih spisa  Bernharda, ostavlja osećaj Upitanosti nad „Smislom ljudske sudbine“?