KOMENTAR
JEDNE ANOREKSIČARKE U DISKONTINUITETU..
Lako
je nagvaždati o Anoreksiji dok je ne iskusiš na svojoj koži; ali teško da neko
ko nije prošao kroz to iskustvo može zbilja da kaže nešto praktično.Teorijski
ili sa tačke gledišta: psihologa, psihijatra, sociologa, antropologa ili
andragoga je bolest današnjice ili bolest bogatog društva, ideal mladosti i
lepote koji se manifestuje u liku Lolite i treće različiti mentalni-duševni
poremećaji koji se javljaju tokom puberteta, etc.
Današnja
medicina leči posledice ali ne i uzroke anoreksije a sa njom povezane bulimije
i svakog načina odbijanja ili odbacivanja hrane. Medjutim posledice, efekti
ostaju trajni a povraćaji anoreksije su trajni kao i pojava jo jo efekata
odnosno:mršanje-gojenje.
Dakle,
stavite se u kožu mlade devojke ili devojčice koja je pala na 37 kg. , nakon
čega je čeka smrt; lekarima ostaje jedino da je intubiraju; tj. da je hrane na
cevčicu. Još jedan od traumatskih doživljaja koji ostavljaju duboke tragove u
duši. Život je spašen ali šta je spašeno od zdrave psihe; to neće znati da vam
odgovori ni jedan pametan visokostručan psihoterapeut, osim da obavi biohemijeske analize i kaže da organizmu
nedostaje: kalijum, vitamin d u serumu, hemoglobin, vitamin E, vitamin B
12..Sve ono što je potrebno da mozak normalno funcioniše u kognitivnom smislu;
da osoba nije dezorijentisana i da joj racio ne funkcioniše ispod morbidnog
nivoa. To je ono što se može reći u medicinskom rečniku ali posledice su
neizlečive a to kao što rekoh moderna psihijatrija i psihologija pokušava da
izleči.
Ako me
pitate, anoreksija je neizlečiva bolest i pojavljuje se i napada kad ste
najslabiji ; to nije bolest isključivo adolscentkinja već se javlja i u
odraslih tako reći midlle age žena a uzroci su različiti. Moj lični primer je
da sam obolela od anoreksije po prvi put u petoj godini i da to moja majka nije
htela da uvidi; niti da prizna; a bila je lekar. U toku svake noći sam izbacivala
hranu, povraćala nekih 8. Meseci..Iskreno rečeno; moja blaženo počivša majka i
ja ; nismo imale valjane odnose na relaciji majka-dete. Ona jeste bila
požrtvovana majka; ali njen fazon je bio taj da je ona zbilja volela da sebe
stavi u ulogu žrtve i da to naglašava i
nabija na nos do besvesti. Što je kod mene, verovatno stvaralo osećaj krivce.
Mnogi psihijatri, tvrde da je najčešće loš odnos izmedju majke i ćerke rezultat
anoreksije; što je u 50% slučajeva istina. Izvestan udeo unosi i genetika; majka
koja je sklona ne unošenju hrane prenosi to na dete iako ga prisiljava da jede;
a ono docnije izbacuje tu hranu. Majka, najčešće odbija da to vidi ili da se
suoči sa tom činjenicom pa onda okreće samo neki njoj poznati list. Moja majka
nije bila gvozdena majka, kao ona majka iz opita sa majmunima; gde u jednom
kavezu imate mladunce sa živom majmunicom, plišanom i gvozdenom. Moja majka je
bila na prvi pogled kao i sve duge; osećajna i malo više nego druge „žrtva“
svog potomka. Iskreno rečeno pružila mi je mnogo toga ali i oduzela tokom svih
godina našeg zajedničkog življenja. Ali ja i danas osećam duboku krivicu prema
njoj iako ne vidim objektivne razloge svog greha ili sagrešenja prema njoj i
nenim principima koje mi je nametala tokom celog života. Tu je bio izvor našeg
konflikta preko koga nije mogao da predje moj nizak prag osetljivosti.
Poslednja
anoreksija se pojavila negde u 44 godini nakon njene smrti i potrajala je tri
godine iz koje sam se jedva izvukla sa žešćim zdrastvenim posledicama. Osećaj
krivice, bol zbog gubitka, strah od neizvesnosti, nemoć orijentacije, a sve
povezano sa depresijom.Zvaršila sam u bolnici sa 42 kile..i opet po V put u
životu sam doživle da me hrane na cevčice..Strava i užas..Pri tome moj
prinadležni psihijatar i dalje ponavlja da je odbijanje hrane samo za klinke; a
smatra se jdnim od najboljih u Srbiji za pitanja psihosomatskih oboljenja po
pitanju ishrane, dodatnih enzima, etc...Medjutim naš duhovni podsvesni svet je
toliko dubok, bogat i raskošan da je teško zaroniti u duboke ponore nesvesnog
pa i dokučiti šta ovakvu vrstu anoreksičara;kao što sam „Ja“ koje nemaju
ambicija da postanu manekenke ili se ne osvrću na primedbe:“Vidi debelu“..Dakle,
to je to..Anoreksija ima svoj arhetipski koren i moguće je da je povezana sa
večnim idealom nimfice ili malog deteta koje nikad neće biti oedgovrno niti
kažnjavano ni za šta a pri tome čemu se svet uvek diviti baš kao prikazama na
slikama Prerafaleita..To je ona vitka, lepršava kćer Demetre Persefone koja
bere cveće po poljima i nju se zaljubljuje podzemni Bog Had..Uzima je za ženu i
tako neutešna Demetra traga za i pati za
ćerkom; kaznivši majku zemlju da ne radja plodove sve dok joj Had ne pušta kćer
na svetlost dana..No to je samo arhetipska slika..Te nimfice, apsolutno nikad
ne postaju majke...
Drugo
pitanje anoreksije je da li smo spremni /spremne sebe da prihvatimo onako kao
izgledamo:“Ugly Betty“ i da se saživimo sa tim; jer današnji tekući ideal žene
nije Botičelijev ili Rubensov pa čak ni seks simbol pedesetih Merlin Monro već
nešto ulepšana slika kroz photo shop iz eksperimenta DR. Mengelea u konz
lagerima; kroz namerno izgladnivanje. Naravno Mengele je to radio iz naučnih
razloga da sazna kako ljudsko telo reaguje i koliko može dugo da izdrži bez
hrane; a i kakve su posledice kod žena.
.jpg)
Dok savremena modna industrija; koja
nameće ideal večne lepote i mladosti zahteva od manekenki pa i glumica
minimalnu kilažu. Devojčice danas vole da prate medije pa se dešava da počnu da
slede svoje idole kao što je Kejt Mosse..ili ..Kalista Folharst. Drugo obavezan
odlazak u teretanu, bildovanje i nejednje..Treće, što je sad in fashion da
slavne majke kao što je Madona ili Sidni Kraford; dozvoljavaju svojim
devojčicama da budu objekt i subjekt fotoaparata kao njihove male replike..
Tu i
nema baš mnogo filozofije od strane velikih multinacionalnih kompanija ; već je
u pitanju samo zarada. U principu i jednih i drugih: Kate Moss..jel..Ali ako
uzmemo u obzir i modne kreatore, mnogi će reći da su im inspiracija vitki,
gotovo prozračni modeli..Veliki kreatori, zbilja talentovani jesu gej..što
znači da i vole dečačku figuru ili male nimfice koje nemaju diferncijalne
sekusalne karakeristike. U visokoj modnoj industriji nemate modela u vrhunskim
kolekcijama za average women. Eto sad se tu javlja jedna potencijalna armija
pacijenata; jer današnja deca su sklona da se povinuju svetu virtualnog ne
pitajući se kakve su posledice osim mašte da postanu neko i nešto u svetu show
bussines..Neke su pokušale, neke i uspele a neke su i s uma sišle. Ali održati
kilažu na 40 kg. Nakon 18 godine je veoma teško; osim da malo ne poludite..ili
da ste skloni mazohizmu..
Za
svakog psihoterapeuta koji se suoči sa anoreksičarem je bitno da vidi osnovne
uzroke, genetske korene anoreksije a onda da se poduhvati lečenja ali da ne
insistira na odricanju od umerenog konzumiranja hrane; na koju je njegov
pacijent navikao. Prva pomoć je najbitnija a onda se sve ostalo prepušta vremenu
i subjektu..jer mu treba pružiti priliku gde ikako da pronadje sebe u svom
izgledu..Jeste da je život surov ali mladost je i suviše kratka da bi bilo
glupo straćiti je u psihijatriskim klinikama li na kokainu da bi smo izdržali
recimo izazove manekenske profesije. U poslednje slučaju mali je broj onih
devojaka koje uspeju, da se izleče od anoreksije i da vode zdrav život.
Treće,
bitan je životni partner; kome će te te se dopadati onakvi kakvi ste; sa nekim
kilogramom viška ili manjka. Zapamtite, težina je stvar genetike; neko ima brz
metabolizam a neko spor..Tako da je vitkost dar prirode, ako čovek nije posebno
aktivan, jer ima veoma brz metabolizam.Dok je umereno bavljene sportom i šetnja
valjana za dobru figuru. Nemojte se odricati dobrog zalogaja..u umerenim
količinama..Sve je to deo životnog zadovoljstva..Dijeta je veliko mučenje..O la
la..
A tek
anorekisja..to je ono kad ne možete da progutate hranu. Stoji vam u grlu kao
kamen..nema šanse da sklizne dole..ako sklizne onda je izbacite i tako u
krug..Jednom kad počnete tako da gladujete tome nema kraja..to je djavolski
krug.....Da ne pričam o jo jo efektu, depresiji, dekoncentraciji, padu svih voljnih aktivnosti, depersonalizaciji..takoreći gubitku duše..
Daklem , dok ne prodjete kroz to iskustvo teško da možete reći nešto suvislo osim na osnovu teorije..anoreksija je u današnjem sistemu življenja neizbežna kao što je i glad za žene u Keniji..tako je gladovanje u Zapadnoj kulturi nametnuta filozofija življenja. Genetika ili društvo..nešto će je izazvati..ali naravno ne kod svih..
