Confession of one anorexic girl:)

KOMENTAR JEDNE ANOREKSIČARKE U DISKONTINUITETU..

Lako je nagvaždati o Anoreksiji dok je ne iskusiš na svojoj koži; ali teško da neko ko nije prošao kroz to iskustvo može zbilja da kaže nešto praktično.Teorijski ili sa tačke gledišta: psihologa, psihijatra, sociologa, antropologa ili andragoga je bolest današnjice ili bolest bogatog društva, ideal mladosti i lepote koji se manifestuje u liku Lolite i treće različiti mentalni-duševni poremećaji koji se javljaju tokom puberteta, etc.

Današnja medicina leči posledice ali ne i uzroke anoreksije a sa njom povezane bulimije i svakog načina odbijanja ili odbacivanja hrane. Medjutim posledice, efekti ostaju trajni a povraćaji anoreksije su trajni kao i pojava jo jo efekata odnosno:mršanje-gojenje.

Dakle, stavite se u kožu mlade devojke ili devojčice koja je pala na 37 kg. , nakon čega je čeka smrt; lekarima ostaje jedino da je intubiraju; tj. da je hrane na cevčicu. Još jedan od traumatskih doživljaja koji ostavljaju duboke tragove u duši. Život je spašen ali šta je spašeno od zdrave psihe; to neće znati da vam odgovori ni jedan pametan visokostručan psihoterapeut, osim da obavi  biohemijeske analize i kaže da organizmu nedostaje: kalijum, vitamin d u serumu, hemoglobin, vitamin E, vitamin B 12..Sve ono što je potrebno da mozak normalno funcioniše u kognitivnom smislu; da osoba nije dezorijentisana i da joj racio ne funkcioniše ispod morbidnog nivoa. To je ono što se može reći u medicinskom rečniku ali posledice su neizlečive a to kao što rekoh moderna psihijatrija i psihologija pokušava da izleči.

Ako me pitate, anoreksija je neizlečiva bolest i pojavljuje se i napada kad ste najslabiji ; to nije bolest isključivo adolscentkinja već se javlja i u odraslih tako reći midlle age žena a uzroci su različiti. Moj lični primer je da sam obolela od anoreksije po prvi put u petoj godini i da to moja majka nije htela da uvidi; niti da prizna; a bila je lekar. U toku svake noći sam izbacivala hranu, povraćala nekih 8. Meseci..Iskreno rečeno; moja blaženo počivša majka i ja ; nismo imale valjane odnose na relaciji majka-dete. Ona jeste bila požrtvovana majka; ali njen fazon je bio taj da je ona zbilja volela da sebe stavi u ulogu žrtve i da to  naglašava i nabija na nos do besvesti. Što je kod mene, verovatno stvaralo osećaj krivce. Mnogi psihijatri, tvrde da je najčešće loš odnos izmedju majke i ćerke rezultat anoreksije; što je u 50% slučajeva istina. Izvestan udeo unosi i genetika; majka koja je sklona ne unošenju hrane prenosi to na dete iako ga prisiljava da jede; a ono docnije izbacuje tu hranu. Majka, najčešće odbija da to vidi ili da se suoči sa tom činjenicom pa onda okreće samo neki njoj poznati list. Moja majka nije bila gvozdena majka, kao ona majka iz opita sa majmunima; gde u jednom kavezu imate mladunce sa živom majmunicom, plišanom i gvozdenom. Moja majka je bila na prvi pogled kao i sve duge; osećajna i malo više nego druge „žrtva“ svog potomka. Iskreno rečeno pružila mi je mnogo toga ali i oduzela tokom svih godina našeg zajedničkog življenja. Ali ja i danas osećam duboku krivicu prema njoj iako ne vidim objektivne razloge svog greha ili sagrešenja prema njoj i nenim principima koje mi je nametala tokom celog života. Tu je bio izvor našeg konflikta preko koga nije mogao da predje moj nizak prag osetljivosti.

Poslednja anoreksija se pojavila negde u 44 godini nakon njene smrti i potrajala je tri godine iz koje sam se jedva izvukla sa žešćim zdrastvenim posledicama. Osećaj krivice, bol zbog gubitka, strah od neizvesnosti, nemoć orijentacije, a sve povezano sa depresijom.Zvaršila sam u bolnici sa 42 kile..i opet po V put u životu sam doživle da me hrane na cevčice..Strava i užas..Pri tome moj prinadležni psihijatar i dalje ponavlja da je odbijanje hrane samo za klinke; a smatra se jdnim od najboljih u Srbiji za pitanja psihosomatskih oboljenja po pitanju ishrane, dodatnih enzima, etc...Medjutim naš duhovni podsvesni svet je toliko dubok, bogat i raskošan da je teško zaroniti u duboke ponore nesvesnog pa i dokučiti šta ovakvu vrstu anoreksičara;kao što sam „Ja“ koje nemaju ambicija da postanu manekenke ili se ne osvrću na primedbe:“Vidi debelu“..Dakle, to je to..Anoreksija ima svoj arhetipski koren i moguće je da je povezana sa večnim idealom nimfice ili malog deteta koje nikad neće biti oedgovrno niti kažnjavano ni za šta a pri tome čemu se svet uvek diviti baš kao prikazama na slikama Prerafaleita..To je ona vitka, lepršava kćer Demetre Persefone koja bere cveće po poljima i nju se zaljubljuje podzemni Bog Had..Uzima je za ženu i tako neutešna Demetra traga za  i pati za ćerkom; kaznivši majku zemlju da ne radja plodove sve dok joj Had ne pušta kćer na svetlost dana..No to je samo arhetipska slika..Te nimfice, apsolutno nikad ne postaju majke...

Drugo pitanje anoreksije je da li smo spremni /spremne sebe da prihvatimo onako kao izgledamo:“Ugly Betty“ i da se saživimo sa tim; jer današnji tekući ideal žene nije Botičelijev ili Rubensov pa čak ni seks simbol pedesetih Merlin Monro već nešto ulepšana slika kroz photo shop iz eksperimenta DR. Mengelea u konz lagerima; kroz namerno izgladnivanje. Naravno Mengele je to radio iz naučnih razloga da sazna kako ljudsko telo reaguje i koliko može dugo da izdrži bez hrane; a i kakve su posledice kod žena.

 Dok savremena modna industrija; koja nameće ideal večne lepote i mladosti zahteva od manekenki pa i glumica minimalnu kilažu. Devojčice danas vole da prate medije pa se dešava da počnu da slede svoje idole kao što je Kejt Mosse..ili ..Kalista Folharst. Drugo obavezan odlazak u teretanu, bildovanje i nejednje..Treće, što je sad in fashion da slavne majke kao što je Madona ili Sidni Kraford; dozvoljavaju svojim devojčicama da budu objekt i subjekt fotoaparata kao njihove male replike..

Tu i nema baš mnogo filozofije od strane velikih multinacionalnih kompanija ; već je u pitanju samo zarada. U principu i jednih i drugih: Kate Moss..jel..Ali ako uzmemo u obzir i modne kreatore, mnogi će reći da su im inspiracija vitki, gotovo prozračni modeli..Veliki kreatori, zbilja talentovani jesu gej..što znači da i vole dečačku figuru ili male nimfice koje nemaju diferncijalne sekusalne karakeristike. U visokoj modnoj industriji nemate modela u vrhunskim kolekcijama za average women. Eto sad se tu javlja jedna potencijalna armija pacijenata; jer današnja deca su sklona da se povinuju svetu virtualnog ne pitajući se kakve su posledice osim mašte da postanu neko i nešto u svetu show bussines..Neke su pokušale, neke i uspele a neke su i s uma sišle. Ali održati kilažu na 40 kg. Nakon 18 godine je veoma teško; osim da malo ne poludite..ili da ste skloni mazohizmu..

Za svakog psihoterapeuta koji se suoči sa anoreksičarem je bitno da vidi osnovne uzroke, genetske korene anoreksije a onda da se poduhvati lečenja ali da ne insistira na odricanju od umerenog konzumiranja hrane; na koju je njegov pacijent navikao. Prva pomoć je najbitnija a onda se sve ostalo prepušta vremenu i subjektu..jer mu treba pružiti priliku gde ikako da pronadje sebe u svom izgledu..Jeste da je život surov ali mladost je i suviše kratka da bi bilo glupo straćiti je u psihijatriskim klinikama li na kokainu da bi smo izdržali recimo izazove manekenske profesije. U poslednje slučaju mali je broj onih devojaka koje uspeju, da se izleče od anoreksije i  da vode zdrav život.

Treće, bitan je životni partner; kome će te te se dopadati onakvi kakvi ste; sa nekim kilogramom viška ili manjka. Zapamtite, težina je stvar genetike; neko ima brz metabolizam a neko spor..Tako da je vitkost dar prirode, ako čovek nije posebno aktivan, jer ima veoma brz metabolizam.Dok je umereno bavljene sportom i šetnja valjana za dobru figuru. Nemojte se odricati dobrog zalogaja..u umerenim količinama..Sve je to deo životnog  zadovoljstva..Dijeta je veliko mučenje..O la la..

A tek anorekisja..to je ono kad ne možete da progutate hranu. Stoji vam u grlu kao kamen..nema šanse da sklizne dole..ako sklizne onda je izbacite i tako u krug..Jednom kad počnete tako da gladujete tome nema kraja..to je djavolski krug.....Da ne pričam o jo jo efektu, depresiji, dekoncentraciji, padu svih voljnih aktivnosti, depersonalizaciji..takoreći gubitku duše..

Daklem , dok ne prodjete kroz to iskustvo teško da možete reći nešto suvislo osim na osnovu teorije..anoreksija je u današnjem sistemu življenja neizbežna kao što je i glad za žene u Keniji..tako je gladovanje u Zapadnoj kulturi nametnuta filozofija življenja. Genetika ili društvo..nešto će je izazvati..ali naravno ne kod svih..