SELF VIEW OR ANOREXIC/BULIMIC DISORDER..

MENTALNA ANOREKSIJA U OBIČNOM SVETU...

ILI BULIMIJA.........

ŠTA JE TO U NAMA ŠTO NAS TERA DA BUDEMO SAVRŠENI. TO JE TZV.TREĆI RODITELJ ILI NAŠA MAMA KOJA NAS VASPITAVA DA BUDEMO IDEALNO PERFEKTNI PREMA NJENIM MERILIMA ALI DA NIJE SVESNA KOLIKO GREŠI.

Neki psihijatri ili psiholozi će anoreksiju objasniti kao problem današnjice; kad nam savremeno društvo diktira izgled savršenog kostura kojeg propisuje modna industrija ali nije samo to na stvari..Postoje i druge opcije koje se javljaju kod problema i poremećaja ishrane kod mladih devojaka a da su povezane sa izgladnjivanjem ili preždreravanjem ili relativno normalnim uzimanjem hrane povezanim sa povraćanjem (bulimijom) te korišćenjem različitih laksativnih sredstava. Suština je da kad dodjete do jedne ekstremne granice potrebne su godine da se povratite na neku normalu ali to je ono što morate prvo da debelo rašćišćavate svoj podrum, podsvest; a onda da zbilja krenete u borbu za uravnoteženje ishrane. Nekada se tokom celog repoduktivnog života protegne  pa se dešava da smo hronično debeli ili hronično mršavi..a pod tim mislim na ekstremitete..

Ja spadam u grupu sa devijacijama anoreksija- bulimija-anoreksija-jo-jo efekat i tako u krug; jer moja mama je još uvek vrlo jaka persona u meni i ma koliko trudila da je se oslobodim ne polazi mi za rukom. Za ceo život mi je natovarila kufer pun strahova, tako da i sama ne znam šta bih bez njih; prosto bih bila očajna; možda bi mi u životu bilo dosadno ; kao i bez depresije ili povremenih suicidnih ispada. Anoreksija jeste sklonost ka suicidnosti, težnja kao ocu Hadu; ako bi me neko pitao; to je jedna vrsta kukavičkog samoubistva ; jer se na taj način ubijate sporo ali sigurno. Onog momenta kad padnete na neku kilažu ispod 34.kg.garantovana vam je smrt; a povratak u neko relativno normalno stanje ne garantuje dobro zdravlje; već narušeno...Svi prateći efekti su: depresija, neuroza, psihoza, napadi panike, pored bezvoljnosti, totalne nezaintresovanosti do neba koje je potpuno sivo..Svaki zalogaj koji stavite u usta..ne da je suvišna kalorija već vas podseća na sirotu voćku, sirotu životinjicu, sirotu biljčicu; pri tome sve što unesete u sebe je toliko bljutavo da jedva čekate da ga izbacite...iz sebe.<A TEK DA NE PRIČAMO o griži savesti dok se jede, pa ako je moguće onda i to malo što nam se činilo da treba da uzmemo povratimo i osetimo strašno olakšanje.

Drugi primerak je devojaka koja neumereno ždere, i svaki put kad je pojela kolačić, slatkiš zaklinje se da ga sledeći put neće okusiti. Onda prolazi pored izloga i gleda sa tugom prelepe pantalone od lana i kupuje ih iako ih navlači samo do pola kolena. Uspeva da oslabi; dolazi na posao ili koledž; a da to niko nije primetio i ona razočarano shvata da njena dijeta nije imala nikakvog efekta i onda počinje krug ponovnog prežderavanja. Jednog dana kad stane na vagu ona ima oko 160 kila. Naravno u tom telu je zatvoreno jedno drugo telo; koje bi da izadje napolje ali psiha i metabolizam su krenuli naopako..Prežderavanje je takodje sucidno i takodje dovodi do mnogih poremećaja kao i dijeta  jer ima jo jo efekat; kilaža se vraća ako ne uspete da raščistite sa trećim roditeljem, avetinjama i ostalim stvarima koje držite skrivene u podrumu..Podrum podsvesti je pun odloženih stvari, pozitivnih i negativnih; kad je reč o poremećajima o ishrani onda su to negativne stvari! Kad se dogodi neka stvar koja nas uznemiri i baci u situaciju koju ne možemo da rešimo ili smo prinudjeni da je rešavamo onda se bacamo na hranu ili je odbacujemo. Treći roditelj ; to jest mama koja je bila previše brižna pa i previše stroga znala je da odloži zdelicu hrane koju vi ne biste možda voleli ili nikako niste hteli da jedete pa bi ste ostali gladni ceo dan; a onda bi ste posegli za tom zdelicom do kraja dana; a tokom noći povratili. Mama bi Vas kaznila, jer to je bi znak razmaženosti i onda bi vi ste kao malo dete jeli tu hranu a tokom noći izbacivali. U suprotnom dešavalo ste da budete mala debeljuca od koje su svi bežali u školi, podsmevali se i nikako niste uspevali da uhvatite u korak sa svojim vršnjakinjama. Jer hrana; to je bio porodični obred koji je označavao krug krugova i iznad svega poštovanje prema Learima, bogovima kućnog praga; te bi se i mrvice sa stola skupljale. Mislim u metaforičkom smislu, pri čemu je mamina torta ili palačinke uvek bila zavodljiva nagrada. Debeljuškasta devojčica je rasla, organizam se navikao na odredjenu vrstu i količinu hrane; ali nije mogla da udje u željenu , fashion poželjnu odeću...A i nije bila poželjna u društvu; drugo vreme Rubensvih devojaka je prošlo...Eh...No; ovde je slučaj o ekstremno debelim ženama a ne elegantno popunjenim.

I ANOREKSIČNA I DEBELJUCA BI HTELE DA REŠE SVOJ PROBLEM..U POREMEĆAJU ISHRANE..Iz ličnog iskistva, ne znam kako se to radi..jer moji ciklusi se ponavljaju na nekih pet godina iako sam sad već midlle age..female..U nekim periodima života izgledam kao Kalista Folkharts ili ti Ali Mek Bil; a u nekim kao elegatno popunjena damica sve dok ne počne bulimični period..i pražnjene creva a onda gadljivost na hranu jer se užasavam svog izgleda..Jer mi mama iz podsvesti kaže pa @Dušo Ti nisi savršena“-previše –ne jedeš! Porok savršenosti, što bi rekao Jung je nedostižan i za anoreksičnu i za debelu osobu; jer samo bogovi mogu da budu idealni kao što je idalan apstraktan torugao ili beskonačna prava ili arhetipska Afrodita ali mi smo ljudi i možemo samo da težimo ka idealno savšenom, da budemo bolji ali nikad nećemo postići perfekciju. To bi trebalo da znamo, ali ta negativna majka uvek negde proviruje..i šta onda? Jeste da je arhetipski obrazac celovit , potpun u sebi. Ali to je samo jedan vid ljudskosti jer kao što je žena kroz Idealizaciju Device Marije ili Atine Partenos apsolutno nedodirljivo savršenstvo, zemaljska žena od krvi i od mesa to nije. Ona mora i da prihvata svoju seskualnost, bludnicu u sebi; želju da se dopada i da bude voljena kroz put..A  mi postajemo neurotični što tragamo za savršenošću izdvajajući i preuveličavajući svoje sopstvene pojedinačne delove.

Glavno ako ne i dominantno obeležje je opsesivnost, fiksacija isključivo za samo jedan deo ličnosti; umesto da se pozitivna energija disperzivno rasporedi na sve delove ličnosti. To je vrsta katatonije, paničnog straha..kao što je opsesija da se bude večno mlad, savršenog tela, izvajanog i pri tome počinjemo da odbacujemo hranu..Kod gojazne osobe svaki postupak, uglavnom in majority izaziva osećaj krivice i ona poseže za kolačem, slatkišem i eto kilogram po kilogram..Jer to što je uradila nije valjano ma koliko se ona trudila da bude dobra devojčica..Taj osećaj koji je u nama nas stalno podstiče da se trudimo da budemo nešto idealno kao što je idealna  glumica na platnu. Često se iza njihovih sjajnih prikaza na crvenom tepihu kriju tužne priče, sa sucidnim završetkom. Fiksacija jeste sucidna i Felix culpa, ali anoreksičar i debeljko podjednako gaje isti sindrom, hod u praznom; ma koliko valjane rezultate ostvarivali na profesionalnom planu; život im je u duševnom smislu ispunjen patnjom..Pitanje je kako uspostaviti ravnotežu izmedju tela i duha..?

Bitno je uspostaviti ravnotežu izmedju ega i tela, tako da hranjenje tela postane briga ega..Ego, sopstvo, se mora naučiti da postavlja pitanja na koje je telo spremno da odgovori u smislu koje su njegove potrebe, šta želi da jede, šta bi nahranilo moj duh a ne da žderem čokoladu, želim li ja da živim svoj stvarni život,etc.Ego je taj koji omalovažava telo i stalno ga budno prati u ogledalu..kao što nas je mama nekad pratila kritičkim pogledom..Suština je da sebe prihvatimo onakvi  kakvi  jesmo a onda ćemo uspeti da se izborimo „ „ sa „poješću stotinu kolačića“ ili „ idem u wc  da povratim ovo što sam pojela na partiju“-bilo je ukusno..!Polako ali sigurno moramo da počenmo da volimo sebe..

E sad ako bi ste mene pitali:“Da li sam ja uspela“- Nisam..ali poslednje izgladnjivanje me je dovelo u vrlo tragičnu situaciju da ne znam da li ću se kad povratiti pa i trajne posledice na neurološkom planu. Učim se da volim sebe, kad se pogledam u ogledalu; učim se da zaboravim majčine reči da izgledam ružno..da sam debela i nezgrapna; učim se da uživam..jer ne želim više da mi se ponovi ono što mi se desilo poslednji put..Učim se da na ovom svetu ništa nije tao grešno kao mamino Felix Culpea..pa da Nihil human alien puto est…

N.B. u prilogu su platna Paule Modershon Becker, nemačke slikarke s kraja XIX veka, kada nije bilo biti lako žena i umetnik...

Literatura: Tomas Mur: NEGA DUŠE

                   Marion Vudman: Porok savršenosti

                   K.G.Jung: Aion

                   K.G.JUNG:Psihološki tipovi

                   Ingrid Ridel :Majke i Kćeri

BELL JAR LIFE

ŽENA SA ČUKOM ILI BLOG '92 per VIP PERSONALITITY

ONLY IN SERBIA

BEL  JAR ŽIVOT...

http://www.youtube.com/watch?v=KK74G7wDfk4

Šta bi to trebalo da znači da je samo Džoplin Dženis bila personality sa čukom zahvaljujući njenim nezaboravnim pesmama..*? U XX veku ih je bilo mnogo ali mnoge od njih su ostale anonimusi u senci jer nisu bile buntovnici ili stoga što  su jednostavno skončale u azilima za duševno poremećene osobe. Razlika izmedju samoubistva kao čina nihilzacije u ovoj civilzaicji Don Kihota ; gde je vitez na kljusetu zbilja vitez a Sančo Pansa P.R. ; je čin kukavičluka.   Poredenje sa Silvijom Plath je takodje neumesno jer Dženis i Silvija se drastično razlikuju kako generacijski tako i intelektualno. Ono što im je zajedničko je to da su Amerikanke, this is all my dier friend. I tu se svaka dalja sličnost završava. Stoga što se draga mi Dženis ubijala sporo i sa namerom rasipajući se emotivno kroz bluz, džez i sjajni roken rol pred publikom; rasipala se kroz promiskuitet sa stotinama muškaraca i žena; ubijala se heroinom. Sporo ali sigurno..

Silvija se ubila a da je za sobom ostavila dvoje dece , tek započetu karijeru, neshvatanje izdavača i svoj „Život pod Staklenim Zvonom“.Ostavila je za sobom nezaboravnu kolekciju pesama koja na vjeki vjekov priča o onome kakav je život u svim njegovim bojama Pod Koloseumom.

Pitam se da li neko ko sebe smatra duševno zdravim zna šta znači živeti pod staklenim zvonom?Pitam se da li neko uopšte zna da mi objasni šta to znači biti normalan; čovek koji ima common sense; a da ne proživljavaš noćne košmare, dnevne tuge, potajne strahove,halucinacije vizije. Senzibilitet koji je ravan čulu sluha jedne  divlje mačke koja oseća mirise , ribica koja predoseća zemljotres, kitova koji se ubijaju jer za njih nema životnog prostora. Senzibilnost isprepletena sa nečujnim nam tokovima života koji nas dovode u bezizlazne granične situacije i strah više nije samo predosećaj već reallity frick show. Onda strahovi nisu više neopravdani napadi sumanutog uma već postojeća stvarnost. Ali onda dolazimo do one tačke kad shvatimo da ljudi oko nas smatraju da mi samo fantaziramo ; da je sve što izgovaramo produkt naše fantazije. Neko će to pretočiti u sjajnu poeziju kao Pesoa ili Silvija, neko u muziku kao Betoven u svojim violinskim kvartetima; kad je već sasvim ogluveo; a neko u sjajan perofmance kao što je to činila Dženis Džoplin. Ali u suštini većina onih koji su osetljivi na sve te vibracije koje život nosi teško da će uspeti da transponuje svoju poruku svetu jer su im čula blokirana; jer nemaju mogućnosti da se eksponiraju ili samo zato što su ispred svog vremena. Neki postaju slavni i poznati tek post mortem; a čovečanstvo im može biti zahvalno na mnogo čemu. Imamo i drugu grupu koj su čula sasvim otupela od različitih savremenih farmakoloških terapeutskih sredstava te ostaju u nekom svom autističnom svetu; to su oni već čija je duša umrla. Strašno je kad Ti duše umire i tu ništa ne možeš da učiniš jer se miriš sa tim samo da bi živeo ...Da bi funkcionisao kao res extensa pristaješ na to da se pretvoriš u bočicu, exprerimentum pharmacium sa sve doktrom MENGELEOM U FAZONU Vudija Alena, u fazonu psihoanalitičara. On te i ne sluša već klima glavom i dok je vreme za terapiju prošlo; ti se vraćaš kući sa novim receptima za gušenje iluzija, samoobmanivanja, halucinacija, epi napada bez pravog uzroka. U suštini uzrok postoji ali jezik je thera brain so nemoguće je pronaći pravi uzrok. A uzroci su uglavnom socio genetskog porekla osim ako se niste namerno gušili u alkoholu ili se navukli na pshoaktivne supstance kao naša draga Dženis Džoplin. Takvi kao ona i njoj slični, uvrek će pronaći valjan izgovor za svoje sporo ali sigurno samoubistvo.

Ne znam da li za takve postoji neko valjano opravdanje, koji to čine na takav način, ali to je pitanje čovekovog izbora.Kad se nadjete u „Sivom Domu“, te spoznate da niste jedina osoba koja ima problema već da ima i drugih; onda shvatite da u ovom svetu nije lako živeti ali da je još teže umreti, kao što reče Jesenjin. U Sivom Domu svako vrti svoju priču, a hospitalizacije se ponavljaju; izlečenja nema već samo produžetak preživljavanja gde će vas farmako terapija do nekle podići na noge. Suština je i da sami morate da idete kao neko teturavo pile kroz svet u kome vas posmatraju oči radoznalaca očekukući zlobno da posrnete, da padnete i da vas za svagda zatvore u ludnicu. Jer u svojoj čuvenoj knjizi  Mišel Fuko lepo objašnjava kako su i zašto nastali azili za duševno obolele persone. Bili su to azili, zapravo azili(zatvori) za siromašne ljude koji su smetali buržuaziji pa ih je trebalo smestiti negde. Docnije su se pojavile i druge manifestacije ludila kao što je to histerija od koje su obolevale žene i one su bile uglavnom pokusni kunići bečkih lekara kad i nastaje psihijatrija te i Frojd kao lekar. On je lečio isključivo bogate kad se proslavio..Što se izgleda i danas dogadja..Onda su u te azile počeli da trpaju i one koji su bili društveno neprilagodjeni, a neke je i familija zakatančila, što se recimo Silviji dogodilo! A neki od nas smo tamo dospeli jer smo zbilja imali pun kufer socio patoloških problema..jer je u jednom momentu sistem otkazao, teret nije bio valjano izbalansiran i dogodilo se eletrično pražnjenje. Epilepsija temporalis. Frick show..Really, ne lažem vas..Ali iskreno rečno ne prija mi ovaj dnevni boravak u sivom domu..baca me u depresiju..kad pogledam sav taj svet oko sebe. 

Živeti sam POD STAKLENIM ZVONOM je daleko bolje, jer u vlastitom svetu čovek nije prinudjen da dodje u komunikaciju sa osobama koje šire negativnu energiju, frkću kao mačke ili plaču kao narikače na sahrani. Jednostavno ne prija, mučno je..boli me, pogotovo što osećam empatiju i proživljavam to a osećam da traćim dragoceno vreme. Jer znam da je moje vreme ograničeno..Sledeći Grand mal će mi skratiti ljudski vek ako ne i pojesti mi još moždanog tkiva. Koje je i onako pojedeno..

Ne žalim se ni na kog jer mislim da sam sama odgovorna za sebe..Za ovo mi nisu krivi ni roditelji, ni moji preci..svako je odgovoran za ono što mu se dešava..Takva sam rodjena..IPAK SU MI PRECI BILI SKLONI INCESTU..

n.b. Teorija A.P.P. me podseća na Plave Horizonte..dva put sma je čula..a pomenula su je dve meni bliske osobe..Ne mogu da oslobodim te fiksacije..