EROS

U Teogonji, rani grčki pesnik Hesiod opisuje poreklo stvari prema drevnom verovanju. Na početku je nastao HAOS, potom majka Geja, Majka Zemlja, potom Tartar u utrobi Zemlje i najzad Eros, nalepši medju besmrtnim bogovima. Eros je taj koji slama snagu racionalnog mišljenja i delanja, te smanjuje moć drugih večnih faktora u životu: potrebe za opstankom, planiranog života, nade u uspeh, porodične odanosti, moralne osetljivosti, verskih uverenja. Erotsko je moćna sila koja rasteže moralni svet koji smo uspostavili , ako ga sasvim i ne slama.

Hesiodov Eros je praiskonski, što nagoveštava da smo bliski praskonskom-temeljnom kad god smo u sferi erotskog. Kad nas privuče izvesna osoba ideja ili predmet to nikada nije jednostavno ili površno. Sva apitanja ljubavi, ma koliko neznatna ili prolazna bila, nagoveštavaju teme od krajnjeg značaja. Ljubav je uvek u dodiru sa središtem bića.

U EVOLUCIJI BOGOVA EROS uvek prati Haosa, pukotinu ili procep , otvor u životu u kom Eris može da se pojavi i da obavlja svoj posao. Eros je uvek blizak svom izvorištu u haosu, te ugrožava poredak i strukturu. To srodstvo Erosa i Haosa ukazuje na to šta se dešava u nečijem životu koji sasvim sredjen, konstruisan i fokusiran kad se Eros iznenada pojavi; tzv. Zaljubljivanje!Ono može biti moćan pokretač u kome se ruše već izgardjeni principi življenja, pucaju dragoceni odnosi, propada karijera ili se mrve drugi cenjeni odnosi. Blizak odnos erosa i haosa, takodje nagoveštava nov poredak u svetu stvari i dogadjajau u životu pojedinca..koji se sad povodi za jednim novim osećajem visoko valorizovanim..

Medju prvima ga docnije nakon VII veka p.n.e. napominje filozof  dosokratik Parmenid 400 p.n.e., da je Eros prvi bog koji se ovaplotio, postao egzistirajući..

Intersantno je da ga Homer nije pominjao nego se javlja u orfičkim tekstovima kao Bog ali ovog puta :kako veli Aristofan:

Orfički Eros ima moć da stvara svetove , kao kosmogonijski tvorac : „ On leže s mračnim Tartarom prostranom silinom , te izleže koleno naše i najpre na svetlost izvede ptice . A besmrtnih bogova Roda još ne bi dok sve  dok ne nepomeša  Erot; pa kako se jdno mešalo sa drugim i Nebo i Okean, i Zemlja se rode i svi neprolazni blaženi bozi.“ Aristofan, Ptice..

U oba ova grčka izvora Eros je u sprezi sa mračnim , negativnim moćima : haosom, noći i Tartarom – beskrajnom prazninom na dnu sveta. Dakle, i u ranim izvorima erotsko iskustvo se vezuje za nešto mračno, uznemirujeće vezano za podzemni svet.

Velika pažnja mu se poklanja u Eleusinskim misterijama..

No Platon bi rekao u Gozbi da je ljubav čedo obilja i lišenosti. Ljubav je ispunjena fantazijama, osećanjima ali pratilac su joj snažna potreba i praznina. Ona je u uglavnom kreativna ali je takodje i destruktivna i entropijska.

Eros je sin vetra. Zato što ima zlatna krila, porede ga sa uskovitlanim oblacima koji porimaju mnogo oblika ali se neprestano okreću i plove. U umetnosti Eros je prikazan s veličanstvenim krilima, poput andjela ili duha. On uplovljava u život  i isplovljava iz njega kao nošen vetrom, kao de jeste vetar. Grci su ga ponekad nazivali dajmonionom, ni Bogom ni čovekom, posrednikom izmedju dve sfere, izaslanikom. Biti ponesen Erosom znači biti odveden nekuda. A zaljubljenost je već stanje putovanja, bivanje u nekom metafizičkom transcedentnom tranzitu. Ljubav nas preobaražava, osećamo se kao da lebdimo, ali i povodi, premešta iz osovine bića.

Eros je uglavnom prikazan i kao pratilac boginje Afrodite, jedne od tri glavne boginje u antičkoj mitologiji>Here, Atine i Afrodite * što  bismo rekli tzv. Veliko matrijahalno ili feminino Sveto Trojstvo..Mada bi smo rekli da je Atina ipak tu bila po malo po strani jer ne samo da je Partenogena već je i asekusalno božanstvo koje čuva tu svoju osobinu, kažnjavajući žestoko sve ono koje pokušavaju da joj se suprostave. Dok je Afrodita neumorna..rekli bi neki..danas poput (nimfomanke) no ovde je reč o Grčkoj mitologji prema kojoj treba da se odnosimo krajne ozbiljno jer je ova teogonija osnov docnijih monoteističkih religija i arhetipskog gradiva u našem koletkivnom nesvesnom. Jer Grčki bogovi jesu bili takvi kako ih Hesiod pokazuje prilično slična bića ljudima sa višim moćima..

Eros je po drugom izvoru sin boga Areja, boga Rata, koji je ućivao u nestašuclima te je gadjao ljude pa i bogove i navodio ih na ljubavne muke. Pratilac bogine Afrodite, oličenja lepote..raskoši i strasnog predmeta idealnog poželjnog toliko moćnog da izazove katastrofične ratove..Uglavnom Eos je vrlo varijabilna kategorija u današnjoj valorizaciji vokabulara  pa ga moćemo sagledati kao pozitivni apsekt ili negativan aspekt. No kako u životu nije sve tako crno i belo..Eros je značajan činilac i pokretač mnogo toga što nam se zbiva u životu. Po Frojdu to bi bila sirova seksualna želja dok je po Jungu tu već nešto mnogo dublje..a da se vraćamo u daleku prošlost „Šta bi tek rekao na sve to Sokrat“!

U istoriji seksualnosti kroz vekovnu civilizaciju; eros je jedna vrsta i manifestacije moći prema Fukou. Kroz različite manipulacije unutarnjim iskonskim potrebama; koje se ne svode samo na produžetak vrste već i na nešto što ima svesnu psihološku ravan a to je da su naše emocije pozitivne pa da u tom smislu možemo da volimo..Jer što kaže Niče na jednom mestu:“Voleti pa propasti to mu dodje isto.“-Nakon svoje platonske veze sa Lu Salome (opet ona). Voleti do kraja, bezuslovno drugo biće je po malo mazohistički, zar ne!? Nije na odmet biti po malo sebičan. Ali Eros je tu uvek negde i vreba iz nekog ćoška te se nekima dešava da pogube razum..E sad paralela izmedju Erosa i Erotizma..je prilično tanka ako se pozivamo na filozofsko – teleološke – psihološke relacije ; stoga što je Erotizam nešto sasvim drugo od EROSA..koji je pojam za sebe i po sebi..Nisu ga Grci za džabe proglasili Bogom, jeste da je bio najmladji na Olimpu on je taj koji je mogao da kreira..spaja i razdvaja..

Stari Rimljani su ga nazivali Kupidon..a MI..savremni ljudi..da li uopšte znamo šta je to iskonski pravi EROS..

Diary for Saturday

Dnevnicki zapisi

           

Entuzijazam (posvećenost) kao forma ljubavi

Ima ljudi koji svoj život ostvaruju u takvoj čistoti i bistrini da ih čovek obuzet bolnim protivrečjema i haotičnim nagonima teško može zamisliti. Biti upleten u u untrašnje borbe, iscrpljivati se u intimnoj drami i doživeti svoju sudbinu u znaku neizlečivog, znači živeti u predelim gde su svako razjašnjenje i čistota iluzorni. Oni čiji život nesmetano raste, koji žive ritmom, koji žive  ritmom lišenim dramatike, dostižu stanje zadovoljene i uživljavanja kao svet očaravajuće i blistavo. A zar entuzijazam nije stanje koje sve obavija sjajom zavodljivosti i uživanja? Opisati entuzijazam znači spoznati jednu osobitu formu ljubavi, individualizovati neku formu prepuštenosti čoveka svetu. Ljubav ima tako mnogo lica, tako mnogo odraza i varijanti odstupanja da je teško pronači njeno centralno jezgro ili tipičnu formu. Suštinski problem svake erotike je da pokaže prvobitnu pojavnu formu formu ljubavi i kako ona u osnovi nastaje. Kad se govori o ljubavi polova, ljubavi prema božanstvu, prema prirodi ili umetnosti, mislimo na entuzijazam (posvećenost) . Mora postojati jedna od koje sve drugo zavisi ili se čak iz nje izvode. Mnogostrukost erotskih formi ne može se zamisliti bez zračenja, forsfoscencije i žara jedne jedine, koja kao sunce rasipa svoje zrake i prema biću predmeta i prema aspkektu forme.

Mislim da je najbitnija forma ljubavi  ljubav izmedju muškarca i žene. Ona se ne ograničava samo na seksualnost, već uključuje mnoštvo duševnih stanja čija je plodnost očita. Ljubav je žarkija ukoli je vezana za nešto individualno, konkretno i jedinstveno. Neki čovek ili žena su voljeni zbog onog što ih razlikuje od sveta, zbog njihove posebnosti. Ništa je na svetu ne može zameniti, ako je ljubav strasna.Zato se entuzijazam gleda kao na nešto posebno od EROSA dok je u stvarnosti ukorenjen u najdubljem biću ljubavi, mada radja formu koja teži da se oslobodi iz sfere erotskog. Unutrašnja priroda svakog entuzijaste (onaj što se predaje isve što radi radi iskreno-duboko-do kraja) krije kosmiči, univerzalnu osetljivost, sposobnost da sve primi, da se orijentiše u svakom smeru, iz nagona i unutrašnje neumerenosti za nesebično uživanje u uzavrelosti i dinamički kult pokretačke snage ''Ispunjenog trenutka''. Ovakav čovek, biće nema kriterijume, strana su mu planiranja i proračuni, zna samo za samoodricanje, kolebanje i radost.Mnogi propadaju utapajući se u jezivu prosečnu svakodnevnicu kočeći sebe na štetu stvaralaštva i unutrašnje dinamike. Svi oni, živeći u banalnoj svakodnevnici koji kao većina bivaju rodjeni mrtvi, umiru pre vremena.

Dok je entuzijast onaj čovek koji svoj objekat jubavi još nije razvio. Umesto da sve prirodjene sklonosti ka ljubavi prema ženi i slučaju žene prema muškarcu, usmere-one se rasipaju u velikodušnim izjavama, gestovima i radnjama; univerzalnoj osetljivosti, kako se inače ne javljaju u ljubavi doživljenoj na prirodan način. Jer entuzijazam(predanost) je superioran potomak Erosa. Njegova paradoksalnost je u tome što ne voli ženu/muškarca, svoju ljubav ne iscrpljuje u uzajamnom kultu polova već je ispoljava u nesebičnu samopredanost koja entuzijastu pretvara u čisto i nedostupno biće. Od svih vidova ljubavi entuzijazam je najtemeljitije očišćen od polnosti, više nego mistična forma, koja nije kadra da se oslobodi seksualne simbolike, gde je očaravajući paradoks ljubavi kao čistog stanja, gde stalna i potpuna prisutnost koja podstiče da se u svakom trenutku otvoriš svemu do kraja. Duh se ne uzdiže već rastrže. U predavanju i davanju entuzijaste kao i ljjupkosti  i u magiji, duh se nije odvojio od života već u prvobitnoj nepodeljenosti, u nerazdvojnom jedinstvu koja teži organskoj konvergenciji leži tajna sreće.Biti entuzijastičan znači ne biti sposoban za dualizam. Svaki dualizam je otrov, entuzijasta je slobodno biće da uvek kad hoće ode ili ostane, slobodan i spreman na antinomije života tako što živi u strasti bez tragike i voli bez seksulanosti, uzima do kraja , predaje do kraja a onda se oslobadja nemira i neodredjenosti - ostajući u svom individualitetu.