Anja Weber XIII: 2017

Egon Šile
Melanholija i Provokacija

“ Sputavanje umetnika je zločin, to je kao zatiranje života u povoju.”

Egon Šile

Kada se pojavio na bečkoj likovnoj sceni početkom XX veka, Egon Šile je bio autentična markantna ličnost jer je osim svoje magične crtačake veštine bio zastupnik “estetike ružnog” ili likovnog izraza koje će prokrčiti put današnjim umetnicima kao što su Lusijen Frojd i Frensis Bekon ... Nakon smrti Šile je postao kanon moderne umetnosti XX veka. Kao i uvek pokazalo se da nije problem u smrti već u samom životu - kako biva u sudbini ljudi koji učestvuju u stvaranju novih oblika duhovnog sorzecanija. Društvo nema skoro nikakvog razumevanje za različitost, ne pravi razliku izmedju umetnika i običnog lakrdijaša, u prvom momentu ne zna da prepozna genija i promišljenju poruku.

Egon Šile je rodjen je u Tulinu na Dunavu, blizu Beča 12. juna 1890. godine , a preminuo je 31. oktobra 1918. u Beču od španske groznice. U medjuvremenu, upisao se 1906. na Kunstgewerbeschule, osnovao svoju umetničku grupu Die neue Kunst 1909, uhapšen i robijao mesec dana zbog zavodjenja maloletnica 1912, ostavlja dugodišnji model i ljubavnicu Valeri Nojcil i ženi se sa Edit Harms 1912. godine. Sa svojim karakterstičnim potpisom u crtežu, naklonjen figuralnoj distorziji, u kontradikciji sa konvencionalnim normama lepote, Egon Šile je bio jedan od vodećih slikara austrijskog ekspresionizma. Od svih umetnika u XX veku, on je bio verovatno jedan od najsamosvesnijih slikara. Bez kompromisa je sledio svoj umetnički instinkt dečaka koji je od druge godine neumorno slikao vozove. U toku svog 28 – godišnjeg života, Šile je ostavio za sobom oko 3000 dela, kao ekstremno plodan i bez premca majstor crteža u klasičnom modernizmu. Cenio je crtanje kao primarnu likovnu formu, zbog njene neposredne ekspresivnosti bez zadrške, pa su tako nastala možda najznačajnija dela umetnosti XX veka u toj disciplini. Čak i njegov slikarski stil u kontinuitetu odražava bitne elemente crteža, grafičke forme, linije i konture dok je boja uvek u drugom planu. Ono što ga čini velikim slikarem je njegova veština crtanja te se može uporediti sa Rembrantom, Ingresom, Tuluz – Lotrekom, Pikasom, Kleom.

Iznenada je preminuo od španske groznice tri dana nakon svoje trudne supruge na pragu definitivnog uspeha; nakon velikih iskušenja. Njegovi porteti i autoportreti su bili neumorni istraživački poduhvat – psihe i seksualnosti njegovih subjekt/objekata, što ga čini jednim od najvećih umetnika figurativne umetnosti XX veka. Na početku karijere i tokom vojne službe slikao je pejzaže koji su bili u dobroj tradiciji simbolizma XIX veka. Ostavio je svetu i evropskoj modernoj umetnosti legat portetisanog vremena i društva, na žalost neka dela su spaljena i uništena još za vreme njegovog života a neka u doba nacizma. Da nije bilo upornog kolekcionara Rudolfa Leopolda, ne znamo šta bi danas od Šileovih radova bilo sačuvano, dostupno likovnoj publici, istoričarima umetnosti, muzejskim kolekcijama i večnosti ...Pa ipak maxima Šilea: “Umetnost ne može biti moderna ona je po sebi apriori večna“ – je dokaz valjanosti one izreke da izuzetak potvrdjuje pravilo.

Njegov životni vek je bio kratak ali za dečka sa socijalne margine put od Tulina do mogućnosti da se školuje u Beču, bilo je dugo putovanje u noć koje se završilo u besmislu Velikog rata. Vreme koje je predstavljalo zlatni period klasicizma i secesije, dok se u Beču ispisivala istorija filozofije, matematike, matemitičke logike i fizike u periodu kad se u taj grad slivala vascela intiligencija iz Austro – Ugarske imperije stigao je i mladi Egon Šile. Došelnik u konzervativnu sredinu, mladić od nepunih šesnaest godina, već u izvesnom smislu umetnik s poslanjem, nailazi na zid. Mogli bi smo da pretpostavljamo o čemu je sanjao, ali delo umetnika govori samo za sebe, kroz autobiografsku ekspresiju u autoporetima. Ono što je zaista sanjao bili su vozovi, njegove ljubavnice i supruga, kao i sve ostale žene koje su bili njegovi modeli - sve kojima je bio veoma odan. Egon Šile nije bio mizogin već je naprotiv voleo žene i žestvenost. Njegova misija može se sažeti u citat: “ Moram da sagledam nove stvari i da ih istražim. Želim da okusim mračne vode i vidim kako pucketa drveće i osetim divlje vetrove.” – Egon Šile.

Nakon Šileovog isključenja sa Bečke Akademije za likovne umetnosti, professor Grinpikerl se od njega oprostio rečima: “zaboga nigde nemoj kažeš da si bio moj učenik.” Sam Šile o tome kaže: “ Došao sam da studiram na Akademiji likovnih umetnosti u Beču u svojoj šesnaestoj godini, i odmah sam bio proglašen ludim ( ...). Pošto sam izložio svoja dela na II Internaconalnoj izložbi u Beču 1909. godine, izbacili su me sa akademije.”

Neko vreme je bio štićenik Gustav Klimta ali komercijalna konvecionalnost “oca secesije” mu očigledno nije odgovarala i odlazi da bi osnovao svoju likovnu grupu Die neue Kunst. Početkom XX veka u Beču je glavni predmet diskusija bilo pitanje šta je dopustivo u umetničkim slobodama. Ako se zagledamo u tadašnju epohu uočićemo na bečkoj likovnoj sceni šepurenje Gustava Klimta i Oskara Kokoške po otmenim salonima sa portetima polunagih žena. Muzičari poput Šenberga i Malera prekoračili su akt modernosti, dok je Šnicler sa pozorišnih dasaka opominjao o rastućem antisemitizmu Beča. Dok je Sigmund Frojd progovorio o seksualnosti žena. Jedna teza koju Adler docnije pominje u svojim delima,sa kojom se ne bismo složili, je da je Beč uoči Velikog rata bio inferioran naspram svog moćnog suseda Nemačke. Beč je tih godina uoči bio Velikog rata epicentar svih dogadjanja. Grad skandala: Kokoška, Klimt, Šenberg, Maler, Karl Kraus, Frojd, Vilhelm Rajh, Oto Vajninger, Artur Kestler , Artur Šnicler- svi su bili skandalozni. U isto doba, Šile je bio u epcinetru svih društvenih osuda i sankcija zbog svoje nekovencionalnsti i likovnog stila, zbog takozvane esplecitne seksualnosti.

Iz jednog pisma Egona Šilea..

“Verujem da svaki umetnik jednom, a da nesreća bude veća možda čak i više od dvaput, preispituje svoj odnos prema zemlji u kojoj je rodjen, prema vremenu i prostoru u kojima je, hteo to ili ne, oblikovan i uslovljen. Apsolutna sloboda je nemoguća. Njen privid, tek senka nedorečenog, može se naslututi kroz stvaralaštvo koje je bilo, i koje će ostati, najuzvišeniji, najhrabriji, najteži i najednostavnji akt slobode, pobune, udaljavanja, nepripadanja, spasenja i mogućnosti za jedan drugačiji život.”

Erotski motivi njegovog slikarsta koji su važili za groteskne, perverzne, na ivici pornografskog su izazivali skandale na pojedinim likovnim salonima i u privatnim galerijama, pa je sam Egon Šile živeo na granici egzistencije. Nije odstupao od unutrašnjeg poziva da slika, crta izazivajući zgražanje svojih sugradjana I sopstveni progon. Mnogi smatraju da se Šileova umtnost ne može objasniti bez autobiografskih crta i psihoanalitičkih tumačenja njegovog ranog detinjstva. Ali ostaje nam upitanost da li je bilo slikara/umetnika u prošlosti koji se nisu bavili erotikom na ovaj ili onaj način. Paradoksalno, za pažljivog posmatrača svi figurativni crteži i platna Egona Šilea u jednom trenu gube seksualni/erotski kontekst odnosa izmedju umetnika i modela, sa nanošenjem boja u jukstapoziciji. Ono što je na početku karijere bilo istraživanje docnije postaje stvar umetničke prakse jer ta navika da boju nanosi nakon završenog crtanja ublažava erotičnost crteža. Boje kojima se koristi su zelena, plava, crvena, smedja, crna i oker; amortizju konture aktova, nekad i ne dovršenog crteža. Boja, crtež i postavka figure daju trodimenzionalnost i utisak da je sve u pokretu, treptaju, prolaznom momentu koje je uhvatilo oko. Eksplicitna seksualnost se skriva i stiče se jedan fini utisak posle primarnog šoka od personalizovane erotske studije do umetničkog dela. Ako bi smo se držali psihoanalize ne bi smo daleko stigli jer bi se tek medju stručnjacima iz te oblasti izrodile mnoge nedoumice.

Šileovi autoporteti su ostali po sebi nesvakidašnji ne zbog toga što je veoma često slikao sebe već po maniru kako je to činio: ogoljeni, iskreni , ranjivi. Teško da se u zapadnoj istoriji umetnosti može naći ovakav primer muških autporteta koji bez zadrške razotkivaju sve slojeve bića – sopstva. U tim crtežima umetnik je intezivno kreirao potpuno zastrašujuću sliku / vidjenje samog sebe. Oči su ekstremno crvene, tela deluju izladnjeno, bez udova ili deformisanih nogu, dok je njegovo lice bilo delimično skriveno – možda zbog srama. U uvrnutim pozama koje podsećaju na moderan ples Pine Bauš ; što je i možda uticalo na pravce u baletu; kako sugerišu neki teoretičari. Šileov ekspresionistički modus je kroz liniju i konturu izražavao anksioznost, brigu, ljutnju, a telo pokazuje vidjlive znake propadanja koje dočarava bojom. Iza ove galerije autoporteta se krije jedna senzibilna duša, dosledni odraz racionalne istrajnosti u istraživanju koja bi se u psihoanalizi nazvala autodedukcijom. Minimalizam ekspresionističke izlomljene linije je pružao maksimalnu mogućnost slikaru kao što je bio Šile; da genijalno izvede na površinu ono što je bilo skriveno u čovekovoj intimi. Istrajno istaživanje crteža u erotskim motivima, golotinja tela je razorkivala jednu drugu stranu ljudske prirode koja je čoveku toliko poznata i bliska u četiri zida sobe.

Čini se da je Egon Šile, prvi medju slikarima razumeo intuitivno autonomiju seksualnosti, koja ima sopstvenu logiku i koja se često sudara s drugim logikama ličnosti. Sudeći po crtežima, naslućuivao je da taj tok svesti vezan za seksualnost, koji izbija u neočekivanom momentu, savim spontano, naivno bez posebnog povoda. Uglavnom to je izgubljeni deo naše intime ( što se ne izjendačava sa podsvešću ) ali slabost čoveka je u tome što ga taj tok svesti izdaje i navodi da bude ono što on racionalno ne želi. Sigmundu Frojdu je bila potrebna jedna duboka istraživačka analiza uvidom u duševni život svojih pacijenata; Oto Vajninger, mladi genije nakon pisanja “ Pola i karatera” se u dvadesetdrugoj godini obesio; Vilhelm Rajh je zbog svojih teorija reskirao da ostane bez podrške oca psihoanalize jer je podržavao slobodu i pravo žene na odlučivanje o svom telu. Egon Šile je savremenik i sugradjanin ove trojke. Da li je čitao Ničea, Vajningera ili Frojda - ne znamo , ali pretpostavljamo.

Egon Šile je razbijao tabue austro – ugarskog buržujskog morala koji se u sifilisu raspadao od hipokrizije. Represivna kulturna scena i javne zabrane su stimulisale čitav jedan podzemni paralelni svet u kome je cvetala prostitucija, institucija ljubanice, kult kralja Mide…Šile je portetišući lice jednog drugog Beča došao u sukob sa vladajućim kulturnim okruženjem koje je odredjivalo šta će se postavljati u galerijama, biti otkupljivano od strane galerista i kolekcionara. Zanimljivo je da je nakon smrti vrlo brzo zaboravljen što je u kontradikciji sa tim da ga je njegov savremenik Oskar Kokoška smatra ozbiljnim konurentom. Ali Kokoška je poživeo do svoje 95 - te godine dok je Egon Šile za nepunih dvanaest godina likovne karijere od dolaska u Beč do svoje smrti ostravio neizbrisiv trag u istoriji umetnosti. Mogli bismo slobodno da se upitamo kakav likovni stil bi mu bio da je doživeo te pozne godine. Selektivnost publike i galerista zbog navodne eksplicitne erotičnosti, pornografije i vulgarnosti je bio patetičan izgovor da se ne prepozna moćni govor nagih tela koje su u gotovo filmičnom kadru igrale pred očima gledalaca.

Ironija je da je na posljednoj izložbi u Galeriji Arnold 1918. godine rasprodao gotovo sva svoja dela, pre nego što će smrt odneti njega, suprugu i još nerodjeno dete. Rudolfa Leoplod je sa upornošću i ljubavlju sredinom sedamdesetih godina XX veka marljivo prikupljao njegova dela, po minimalnim cenama, zahvaljujući nezaintersovanosti dotašanjih vlasnika i njihovoj neupućenosti u likovnu vrednost Egona Šilea. Bilo je to spašavanje genija od zaborava, dok je s počketom ove decenije jedan od njegovih retkih pejzaža grada prodat na licitaciji u Sotbiju za 40 miliona funti.

Zanimljivo je da je Egon Šile bio jedna od najviše fotografisanih umetnika iz tog perioda, u različitim povodima i sa tih fotografija može se videti da je uživao u poziranju. Ne bi se reklo da je bio egocentrik, jer mnogi autoporteti prikazuju jednu introvertnu biseksualnu crtu, bipolarnu ličnost koja je svesna svoje feminizirane unutrašnje polovine. Eksplicitno oslikavanje seksualnosti je samo provociranje društva kao jedna vrsta “Krika” koja sa dovoljno bola kaže “slušajte, vidite, progovorite” – : “Sve već umire, dok je živo. “ Njegovi autoporteti su bili melanholija i provokacija, upitanost nad sudbinom ljudskog bića, fenomenologija nesigurnih vremena, večita briga – “Das Sorge”..zbog bačenosti u svet.

Najpoznatiji radovi:

Porodica , 1918. ,

Autportet sa kineskom lanternom ,1912.

Valeri Nojcil u zelenim čarapama ,1913.

Akt – zelene čarape, 1918.

Majka sa dvoje dece, 1915.

Smrt i devojka, 1914 – 1915.

Žena koja sedi ,1917.

Eremiti, 1912.

Kardinal i Opatica, 1912 godine.

Mrtav grad,1911.

Izložbe: