NA SUDNJI DAN BROJAĆE SE SAMO SUZE
Priznajem samo subjektivnu istinu, ona objektivna ne
postoji niti će postojati.Ma koliko duboko istraživali sebe, svet koji nas
okruđuje, bliske prijatelje, oca, majku, ženu, muža, ljubavnika, ljubavnicu;
vidimo da objektivne istine nema. Nema
je i nikad je neće ni biti kao što je VERA simbol zajedništva sa Bogom, svetom,
bližnjim, simbol ljubavi, simbol života koji je svud oko nas i u nama. Nije
bitno da li taj BOG postoji bitno je da mi postojimo kao BIĆA koja pulsiraju s
verom u drugo BIĆE. Ako nemaš VERE onda je to vrhunac benadja, teskobe,
očajanja. Kad je sve do sad doživljeno do beznadja , teskobe i očajanja,
dovedeno do egzistencijalnog dna..Kad je sve do sad doživljeno do sad dovedeno
do paradoksa dospeo si u stanje u kome nije više moguće opstati, egzistencija
nema smisla i sam život je paradoks.Kad<prodje ovaj momenat ekstatičkog
vrhunca u kome ti se prividja da si dosegao maksimum, da si ostvario sopstvo i
da ga sad pustinjska oluja nihilizira kao u Sahari onda polako odustaješ od
samog sebe. Nema ni jednog jedinog argument za život a posebno kroz ljubav koja
je nepotrebna za unutrašnje sopstvo ali ni nužnu stimulaciju životne iluzije
kroz sopstvenu fikciju. Postojim jer se ostvarujem kroz drugog kao biće. To je
onaj moment kad ti je bezuslovno potrebna druga osoba a ti se gušiš u samoočajanju u ljubavi spram te druge osobe a ona je totalno gluva.
A to se dešava jer umišljaš da je tvoja ljuspa bića prazna , da ne može da
postoji bez onog drugog ja..U suštini biva da ti ne upravljaš sobom već neko
drugi..Onda je svaki život skok u ništa, beskonačno prazno, jer smo svi
zatvoreni jedni zadruge osim u nekim retkim dragocenim momentima.U čemu je
stari, dobri Sokrat bio sasvim u pravu:”Da nikad ne možeš da znaš šta I koliko
boli onog drugog.”
Sva moja
ludost I beskonačna detinjasta poverljivost se istopila sa mojim godinama, sva
moja strast I ljubav je tu ali ona više nije ono što je bila..Drugačija sam,
neki drugi demon je izleteo iz mene. U jednom momentu ovaj život je bio
pravi Inferno za mene; jer ništa nisam uspela da donesem na ovaj svet. Mrtva
novodjenčad, neuspela naučna karijera, totalna pasivnost u životu koja se na
koncu završila u nemuštom kriku:”APSOLUTNO NIŠTAVILO”. Kao da sam osudjena na
večitu tišinu , samoću, nesposobna da se oslobodim iracionalin zakona koji
vladaju u post modern frick worldu ; svetu punom zverstava, licemerja,
negativne energije. Ovaj svet je u fazi raspadanja u u igri gospodara i sluge; po ravilima samo kasta
mediokriteta može da preživi. Stoga se ne treba žaliti da su ljudi takvi kakvi jesu jer smo i mi odgovrni z ato..Ajde da
potražimo taj sparckle, iskricu ljubavi u sebi..toplinu i da pokušamo da se
ukrcamo na Nojevu Barku..koja nas iščekuje..
Razmislimo dobro o tome šta ćemo poneti sa sobom na tu Nojevu barku..:)
