Tiers....

NA SUDNJI DAN BROJAĆE SE SAMO SUZE

Priznajem samo subjektivnu istinu, ona objektivna ne postoji niti će postojati.Ma koliko duboko istraživali sebe, svet koji nas okruđuje, bliske prijatelje, oca, majku, ženu, muža, ljubavnika, ljubavnicu; vidimo da objektivne istine nema. Nema je i nikad je neće ni biti kao što je VERA simbol zajedništva sa Bogom, svetom, bližnjim, simbol ljubavi, simbol života koji je svud oko nas i u nama. Nije bitno da li taj BOG postoji bitno je da mi postojimo kao BIĆA koja pulsiraju s verom u drugo BIĆE. Ako nemaš VERE onda je to vrhunac benadja, teskobe, očajanja. Kad je sve do sad doživljeno do beznadja , teskobe i očajanja, dovedeno do egzistencijalnog dna..Kad je sve do sad doživljeno do sad dovedeno do paradoksa dospeo si u stanje u kome nije više moguće opstati, egzistencija nema smisla i sam život je paradoks.Kad<prodje ovaj momenat ekstatičkog vrhunca u kome ti se prividja da si dosegao maksimum, da si ostvario sopstvo i da ga sad pustinjska oluja nihilizira kao u Sahari onda polako odustaješ od samog sebe. Nema ni jednog jedinog argument za život a posebno kroz ljubav koja je nepotrebna za unutrašnje sopstvo ali ni nužnu stimulaciju životne iluzije kroz sopstvenu fikciju. Postojim jer se ostvarujem kroz drugog kao biće. To je onaj moment kad ti je bezuslovno potrebna druga osoba a ti se gušiš  u samoočajanju u ljubavi  spram te druge osobe a ona je totalno gluva. A to se dešava jer umišljaš da je tvoja ljuspa bića prazna , da ne može da postoji bez onog drugog ja..U suštini biva da ti ne upravljaš sobom već neko drugi..Onda je svaki život skok u ništa, beskonačno prazno, jer smo svi zatvoreni jedni zadruge osim u nekim retkim dragocenim momentima.U čemu je stari, dobri Sokrat bio sasvim u pravu:”Da nikad ne možeš da znaš šta I koliko boli onog drugog.”

Sva moja ludost I beskonačna detinjasta poverljivost se istopila sa mojim godinama, sva moja strast I ljubav je tu ali ona više nije ono što je bila..Drugačija sam, neki drugi demon je izleteo iz mene. U jednom momentu ovaj život je bio pravi Inferno za mene; jer ništa nisam uspela da donesem na ovaj svet. Mrtva novodjenčad, neuspela naučna karijera, totalna pasivnost u životu koja se na koncu završila u nemuštom kriku:”APSOLUTNO NIŠTAVILO”. Kao da sam osudjena na večitu tišinu , samoću, nesposobna da se oslobodim iracionalin zakona koji vladaju u post modern frick worldu ; svetu punom zverstava, licemerja, negativne energije. Ovaj svet je u fazi raspadanja u u igri  gospodara i sluge; po ravilima samo kasta mediokriteta može da preživi. Stoga se ne treba žaliti da su ljudi takvi kakvi  jesu jer smo i mi odgovrni z ato..Ajde da potražimo taj sparckle, iskricu ljubavi u sebi..toplinu i da pokušamo da se ukrcamo na Nojevu Barku..koja nas iščekuje..  

Razmislimo dobro o tome šta ćemo poneti sa sobom na tu Nojevu barku..:)