1/22/2012

BELL JAR LIFE


ŽENA SA ČUKOM ILI BLOG '92 per VIP PERSONALITITY
ONLY IN SERBIA
BEL  JAR ŽIVOT...
Šta bi to trebalo da znači da je samo Džoplin Dženis bila personality sa čukom zahvaljujući njenim nezaboravnim pesmama..*? U XX veku ih je bilo mnogo ali mnoge od njih su ostale anonimusi u senci jer nisu bile buntovnici ili stoga što  su jednostavno skončale u azilima za duševno poremećene osobe. Razlika izmedju samoubistva kao čina nihilzacije u ovoj civilzaicji Don Kihota ; gde je vitez na kljusetu zbilja vitez a Sančo Pansa P.R. ; je čin kukavičluka.   Poredenje sa Silvijom Plath je takodje neumesno jer Dženis i Silvija se drastično razlikuju kako generacijski tako i intelektualno. Ono što im je zajedničko je to da su Amerikanke, this is all my dier friend. I tu se svaka dalja sličnost završava. Stoga što se draga mi Dženis ubijala sporo i sa namerom rasipajući se emotivno kroz bluz, džez i sjajni roken rol pred publikom; rasipala se kroz promiskuitet sa stotinama muškaraca i žena; ubijala se heroinom. Sporo ali sigurno..
Silvija se ubila a da je za sobom ostavila dvoje dece , tek započetu karijeru, neshvatanje izdavača i svoj „Život pod Staklenim Zvonom“.Ostavila je za sobom nezaboravnu kolekciju pesama koja na vjeki vjekov priča o onome kakav je život u svim njegovim bojama Pod Koloseumom.
Pitam se da li neko ko sebe smatra duševno zdravim zna šta znači živeti pod staklenim zvonom?Pitam se da li neko uopšte zna da mi objasni šta to znači biti normalan; čovek koji ima common sense; a da ne proživljavaš noćne košmare, dnevne tuge, potajne strahove,halucinacije vizije. Senzibilitet koji je ravan čulu sluha jedne  divlje mačke koja oseća mirise , ribica koja predoseća zemljotres, kitova koji se ubijaju jer za njih nema životnog prostora. Senzibilnost isprepletena sa nečujnim nam tokovima života koji nas dovode u bezizlazne granične situacije i strah više nije samo predosećaj već reallity frick show. Onda strahovi nisu više neopravdani napadi sumanutog uma već postojeća stvarnost. Ali onda dolazimo do one tačke kad shvatimo da ljudi oko nas smatraju da mi samo fantaziramo ; da je sve što izgovaramo produkt naše fantazije. Neko će to pretočiti u sjajnu poeziju kao Pesoa ili Silvija, neko u muziku kao Betoven u svojim violinskim kvartetima; kad je već sasvim ogluveo; a neko u sjajan perofmance kao što je to činila Dženis Džoplin. Ali u suštini većina onih koji su osetljivi na sve te vibracije koje život nosi teško da će uspeti da transponuje svoju poruku svetu jer su im čula blokirana; jer nemaju mogućnosti da se eksponiraju ili samo zato što su ispred svog vremena. Neki postaju slavni i poznati tek post mortem; a čovečanstvo im može biti zahvalno na mnogo čemu. Imamo i drugu grupu koj su čula sasvim otupela od različitih savremenih farmakoloških terapeutskih sredstava te ostaju u nekom svom autističnom svetu; to su oni već čija je duša umrla. Strašno je kad Ti duše umire i tu ništa ne možeš da učiniš jer se miriš sa tim samo da bi živeo ...Da bi funkcionisao kao res extensa pristaješ na to da se pretvoriš u bočicu, exprerimentum pharmacium sa sve doktrom MENGELEOM U FAZONU Vudija Alena, u fazonu psihoanalitičara. On te i ne sluša već klima glavom i dok je vreme za terapiju prošlo; ti se vraćaš kući sa novim receptima za gušenje iluzija, samoobmanivanja, halucinacija, epi napada bez pravog uzroka. U suštini uzrok postoji ali jezik je thera brain so nemoguće je pronaći pravi uzrok. A uzroci su uglavnom socio genetskog porekla osim ako se niste namerno gušili u alkoholu ili se navukli na pshoaktivne supstance kao naša draga Dženis Džoplin. Takvi kao ona i njoj slični, uvrek će pronaći valjan izgovor za svoje sporo ali sigurno samoubistvo.
Ne znam da li za takve postoji neko valjano opravdanje, koji to čine na takav način, ali to je pitanje čovekovog izbora.Kad se nadjete u „Sivom Domu“, te spoznate da niste jedina osoba koja ima problema već da ima i drugih; onda shvatite da u ovom svetu nije lako živeti ali da je još teže umreti, kao što reče Jesenjin. U Sivom Domu svako vrti svoju priču, a hospitalizacije se ponavljaju; izlečenja nema već samo produžetak preživljavanja gde će vas farmako terapija do nekle podići na noge. Suština je i da sami morate da idete kao neko teturavo pile kroz svet u kome vas posmatraju oči radoznalaca očekukući zlobno da posrnete, da padnete i da vas za svagda zatvore u ludnicu. Jer u svojoj čuvenoj knjizi  Mišel Fuko lepo objašnjava kako su i zašto nastali azili za duševno obolele persone. Bili su to azili, zapravo azili(zatvori) za siromašne ljude koji su smetali buržuaziji pa ih je trebalo smestiti negde. Docnije su se pojavile i druge manifestacije ludila kao što je to histerija od koje su obolevale žene i one su bile uglavnom pokusni kunići bečkih lekara kad i nastaje psihijatrija te i Frojd kao lekar. On je lečio isključivo bogate kad se proslavio..Što se izgleda i danas dogadja..Onda su u te azile počeli da trpaju i one koji su bili društveno neprilagodjeni, a neke je i familija zakatančila, što se recimo Silviji dogodilo! A neki od nas smo tamo dospeli jer smo zbilja imali pun kufer socio patoloških problema..jer je u jednom momentu sistem otkazao, teret nije bio valjano izbalansiran i dogodilo se eletrično pražnjenje. Epilepsija temporalis. Frick show..Really, ne lažem vas..Ali iskreno rečno ne prija mi ovaj dnevni boravak u sivom domu..baca me u depresiju..kad pogledam sav taj svet oko sebe. 
Živeti sam POD STAKLENIM ZVONOM je daleko bolje, jer u vlastitom svetu čovek nije prinudjen da dodje u komunikaciju sa osobama koje šire negativnu energiju, frkću kao mačke ili plaču kao narikače na sahrani. Jednostavno ne prija, mučno je..boli me, pogotovo što osećam empatiju i proživljavam to a osećam da traćim dragoceno vreme. Jer znam da je moje vreme ograničeno..Sledeći Grand mal će mi skratiti ljudski vek ako ne i pojesti mi još moždanog tkiva. Koje je i onako pojedeno..


Ne žalim se ni na kog jer mislim da sam sama odgovorna za sebe..Za ovo mi nisu krivi ni roditelji, ni moji preci..svako je odgovoran za ono što mu se dešava..Takva sam rodjena..IPAK SU MI PRECI BILI SKLONI INCESTU..
n.b. Teorija A.P.P. me podseća na Plave Horizonte..dva put sma je čula..a pomenula su je dve meni bliske osobe..Ne mogu da oslobodim te fiksacije..




Нема коментара: