SATIRIČNA
ANATOMIJA LJUDSKE GLUPOSTI
I
MIZERIJE
Početak ciklusa čiju fenomenologiju Anja posmatra do
kraja treće decenije.
Pisano u maniru Ernsta Bloha, crtano u maniru Georga
Grosa ali sa hogartovskom
Moralnom poukom, groteske su potpuno okrenute porocima
života, da ukažu na njihovu
Opasnost , da ih ismeju, da im se narugaju, da ih istrebe
kao ljudsko zlo.
Ti neobični skeleti u gaćama, s cilindrima, ogrnuti
kaputom, predstavljali su za Anju
svojevrsni dans makabr, jedan morbidni svet koji se gubio
u dimu, drogi, seksu i ludilu.
Iz takvog ambijenta izrasla je anatomija kao programska
slika u kojoj je završen put od moralne pouke do bunta, što je Anju konačno
privelo planeti zemlji.
Tačka jedan:
Svaki čovek koji dospe do mladalačke zrelosti duha,
počinje da shvata da život nije
farsa; da nije ljudska komedija; da se rascvetava i da
daje plodove na osnovu tragičnih
ponora suštinske gladi u koje porinu njegovog subjekta.
Prirodno nasledje svakog od vas koji je spreman, GOSPODO, na duhovni život je
gusta šuma u kojoj zavija vuk i krešti
bestidna noćna ptica.
Tačka dva:
Podela prostora na dve dimenzije; moderna
dvodimenzionalna površinska organizacija prostora redjanjem horizontalnih traka
i podizanjem horizonta sa plitkim isečcima svedenim na minimalnu komunikaciju.
Okretanje ka vremenu kao unutrašnjoj dimenziji; intimne beleške i svedočanstvo
da kroz vreme koje je nešto konkretno i usmereno kao permanentna promena ili
hod - napred nazad, Anja dolazi do paradoksalne spoznaje.
Vreme nije nešto izvan nas, niti je nešto što prolazi
pored nas kao kazaljke na časovniku; mi sami smo to vreme i nisu godine te koje
prolaze već mi. Mi prolazimo kroz ovaj prostor to je naša urbana egzistencija.
Tačka tri:
U želji da duhovne vrednosti iz kojih se tka život ovog
grada; koji je sve mnogoljudniji a duhovno sve manji; prenese poruke iz
prošlosti! Vrednosti koje su samo ezoterične, apstraktne,Anja pokušava da ih
postavi u plan gde su one čiste vrednosti uopšte; vrednosti jasne i apsolutne,
u suštastvu svog postojanja i u odnosu prema svemu što postoji. U svojoj suštini
one su već mnogo šire kazivane nego što ovaj virtuelni prostor zahteva. Njen
greh je bio u tome što je pokušala da
saopšti svoj unutrašnji doživljaj u svoj njegovoj složenoj apsolutnosti. Ni
jednog momenta ona nije promenila svoj motiv obznanivši svoj unutrašnji život,
to je bila intezivnost s kojom je sagorela sve što može da se sagori u
stvaranju i ljubavi i to je ukupna lepota preinačenog i prekaljenog izraza. Sve
ranije studije i analize pretvorile su se u iskustvo.Anja je smatrala da je
stečeno znanje oslonac jednoj
intimističkoj filozofskoj ispovesti pa je sigurnost pretpostavila riziku,
spokojnost nemiru da saopšti i podeli poeziju prostora i vremena sa svima vama
koji ćete čitati epistole ili ste ih
možda već čitali. Znam da jeste!
Tačka četri:
Lirska osećajnost Anje razvila se i produbila na Levantu:
Atini, Kairu, Aleksandriji, Jerusalimu. To su
njeni duhovni prostori u kojima je ona živela, odrastala; to su gradovi
u koje se sa radošću uvek vraća! Levantu duguje koliko i rodnom podneblju, jer
sve što nosi u sebi stekla je na obalama Mediterana. Sve što je ponela u svom
prtljagu onog koji je osudjen na večite SEOBE dobili je u Atini konačnu
dimenziju i oblik. Ta ljubav za patinu, za kamen, za starinu, za antičko doba
čini osnovni impuls i pravi podsticaj za živo treperenje svetlosti u potrazi za
izgubljenim vremenom. Hodčašća u Delfe, Jerusalim, Memfis i Tebu, vraćaju
Smilju da se iznova vraća izglačanim stepenicama ovih svetilišta sa večitim
pitanjima: ''Bog, Sloboda, Besmrtnost.'' Ako krenete za Anjom možda ćete je i
sresti na nekom od ovih puteva!
Anja
