ŽENA SA ČUKOM ILI BLOG '92 per VIP PERSONALITITY
ONLY IN
SERBIA
BEL JAR ŽIVOT...
Šta bi to
trebalo da znači da je samo Džoplin Dženis bila personality sa čukom
zahvaljujući njenim nezaboravnim pesmama..*? U XX veku ih je bilo mnogo ali
mnoge od njih su ostale anonimusi u senci jer nisu bile buntovnici ili stoga
što su jednostavno skončale u azilima za
duševno poremećene osobe. Razlika izmedju samoubistva kao čina nihilzacije u
ovoj civilzaicji Don Kihota ; gde je vitez na kljusetu zbilja vitez a Sančo Pansa
P.R. ; je čin kukavičluka. Poredenje sa Silvijom
Plath je takodje neumesno jer Dženis i Silvija se drastično razlikuju kako
generacijski tako i intelektualno. Ono što im je zajedničko je to da su
Amerikanke, this is all my dier friend. I tu se svaka dalja sličnost završava.
Stoga što se draga mi Dženis ubijala sporo i sa namerom rasipajući se emotivno
kroz bluz, džez i sjajni roken rol pred publikom; rasipala se kroz promiskuitet
sa stotinama muškaraca i žena; ubijala se heroinom. Sporo ali sigurno..
Silvija se ubila a da je za sobom ostavila dvoje dece , tek
započetu karijeru, neshvatanje izdavača i svoj „Život pod Staklenim Zvonom“.Ostavila
je za sobom nezaboravnu kolekciju pesama koja na vjeki vjekov priča o onome kakav
je život u svim njegovim bojama Pod Koloseumom.
Pitam se da li neko ko sebe smatra duševno zdravim zna šta
znači živeti pod staklenim zvonom?Pitam se da li neko uopšte zna da mi objasni
šta to znači biti normalan; čovek koji ima common sense; a da ne proživljavaš
noćne košmare, dnevne tuge, potajne strahove,halucinacije vizije. Senzibilitet
koji je ravan čulu sluha jedne divlje
mačke koja oseća mirise , ribica koja predoseća zemljotres, kitova koji se
ubijaju jer za njih nema životnog prostora. Senzibilnost isprepletena sa
nečujnim nam tokovima života koji nas dovode u bezizlazne granične situacije i
strah više nije samo predosećaj već reallity frick show. Onda strahovi nisu
više neopravdani napadi sumanutog uma već postojeća stvarnost. Ali onda
dolazimo do one tačke kad shvatimo da ljudi oko nas smatraju da mi samo
fantaziramo ; da je sve što izgovaramo produkt naše fantazije. Neko će to
pretočiti u sjajnu poeziju kao Pesoa ili Silvija, neko u muziku kao Betoven u
svojim violinskim kvartetima; kad je već sasvim ogluveo; a neko u sjajan
perofmance kao što je to činila Dženis Džoplin. Ali u suštini većina onih koji
su osetljivi na sve te vibracije koje život nosi teško da će uspeti da
transponuje svoju poruku svetu jer su im čula blokirana; jer nemaju mogućnosti
da se eksponiraju ili samo zato što su ispred svog vremena. Neki postaju slavni
i poznati tek post mortem; a čovečanstvo im može biti zahvalno na mnogo čemu.
Imamo i drugu grupu koj su čula sasvim otupela od različitih savremenih
farmakoloških terapeutskih sredstava te ostaju u nekom svom autističnom svetu;
to su oni već čija je duša umrla. Strašno je kad Ti duše umire i tu ništa ne
možeš da učiniš jer se miriš sa tim samo da bi živeo ...Da bi funkcionisao kao
res extensa pristaješ na to da se pretvoriš u bočicu, exprerimentum pharmacium
sa sve doktrom MENGELEOM U FAZONU Vudija Alena, u fazonu psihoanalitičara. On
te i ne sluša već klima glavom i dok je vreme za terapiju prošlo; ti se vraćaš
kući sa novim receptima za gušenje iluzija, samoobmanivanja, halucinacija, epi
napada bez pravog uzroka. U suštini uzrok postoji ali jezik je thera brain so
nemoguće je pronaći pravi uzrok. A uzroci su uglavnom socio genetskog porekla
osim ako se niste namerno gušili u alkoholu ili se navukli na pshoaktivne
supstance kao naša draga Dženis Džoplin. Takvi kao ona i njoj slični, uvrek će
pronaći valjan izgovor za svoje sporo ali sigurno samoubistvo.
Ne znam da li za takve postoji neko valjano opravdanje, koji
to čine na takav način, ali to je pitanje čovekovog izbora.Kad se nadjete u
„Sivom Domu“, te spoznate da niste jedina osoba koja ima problema već da ima i
drugih; onda shvatite da u ovom svetu nije lako živeti ali da je još teže
umreti, kao što reče Jesenjin. U Sivom Domu svako vrti svoju priču, a
hospitalizacije se ponavljaju; izlečenja nema već samo produžetak
preživljavanja gde će vas farmako terapija do nekle podići na noge. Suština je
i da sami morate da idete kao neko teturavo pile kroz svet u kome vas
posmatraju oči radoznalaca očekukući zlobno da posrnete, da padnete i da vas za
svagda zatvore u ludnicu. Jer u svojoj čuvenoj knjizi Mišel Fuko lepo objašnjava kako su i zašto
nastali azili za duševno obolele persone. Bili su to azili, zapravo azili(zatvori)
za siromašne ljude koji su smetali buržuaziji pa ih je trebalo smestiti negde.
Docnije su se pojavile i druge manifestacije ludila kao što je to histerija od
koje su obolevale žene i one su bile uglavnom pokusni kunići bečkih lekara kad
i nastaje psihijatrija te i Frojd kao lekar. On je lečio isključivo bogate kad
se proslavio..Što se izgleda i danas dogadja..Onda su u te azile počeli da
trpaju i one koji su bili društveno neprilagodjeni, a neke je i familija
zakatančila, što se recimo Silviji dogodilo! A neki od nas smo tamo dospeli jer
smo zbilja imali pun kufer socio patoloških problema..jer je u jednom momentu
sistem otkazao, teret nije bio valjano izbalansiran i dogodilo se eletrično
pražnjenje. Epilepsija temporalis. Frick show..Really, ne lažem vas..Ali
iskreno rečno ne prija mi ovaj dnevni boravak u sivom domu..baca me u
depresiju..kad pogledam sav taj svet oko sebe.
Živeti sam POD STAKLENIM ZVONOM je daleko bolje, jer u
vlastitom svetu čovek nije prinudjen da dodje u komunikaciju sa osobama koje šire
negativnu energiju, frkću kao mačke ili plaču kao narikače na sahrani.
Jednostavno ne prija, mučno je..boli me, pogotovo što osećam empatiju i
proživljavam to a osećam da traćim dragoceno vreme. Jer znam da je moje vreme
ograničeno..Sledeći Grand mal će mi skratiti ljudski vek ako ne i pojesti mi
još moždanog tkiva. Koje je i onako pojedeno..
Ne žalim se ni na kog jer mislim da sam sama odgovorna za
sebe..Za ovo mi nisu krivi ni roditelji, ni moji preci..svako je odgovoran za
ono što mu se dešava..Takva sam rodjena..IPAK SU MI PRECI BILI SKLONI INCESTU..
n.b. Teorija A.P.P. me podseća na Plave Horizonte..dva put
sma je čula..a pomenula su je dve meni bliske osobe..Ne mogu da oslobodim te
fiksacije..