"Svaka se bolest može nazvati bolešću duše"
NOVALIS
Reče mi neko :“ TI SI IZDAJA PERSONIFIKOVANA U DELU I MISLI“, REČE i ostade živ/a..nakon petnaest godina prijateljstva..Jer rekoh ono što sam mislila da je istina, a možda sam bila u zabludi..ali verujem da moja mati, nije bila u zabludi kad je rekla za tu istu osobu „neko“ da joj ne verujem, da je se čuvam dok je još bila živa! Ali istina zbilja moće biti apsurdna iluzija u kojoj svi mi živimo, egzistiramo, kao ljudska bića..No ništa ljudsko strano nam nije..
Kako je u taj dan bilo tačno pet godina od smrti moje majke, kad se sva ta gnusoba i potok reči slio na mene; a već me danima tištao jad da je zbilja tako kako sam rekla..Intuicija mi je govorila godinama da sam ja u toj kući tretirana oduvek kao kao jedna vrsta „ pala si u jeftine obrasce stvarnosti“- kako reče „neko“ – jeftina, priprosta jadna – bezvezna osoba – koja eto tako s vremena na vreme posluži nečemu..da bi se sujeta i oholost nahranili. Loša je to stvar, a i moja je to greška kad nisam videla ili nisam htela da vidim ono što je briljantni Bunjuel snimio za sva vremena:
„Bunjuelovo remek delo „Diskretni šarm buržoazije“ uglavnom se smatra nadrealističkim filmom – ipak, čini se da u poređenju sa „Andaluzijskim psom“, na kome je, kako je već poznato, Bunjuel radio sa Dalijem, „Diskretni šarm“ pomalo odstupa od „tipične“ nadrealističke forme (mada je nadrealizmu teško pripisati bilo kakvu tipičnost kao i strogo definisanu formu), odnosno od onoga što mahom odlikuje nadrealizam. Andre Breton je u „Nadrealističkom manifestu“ nadrealizam definisao, između ostalog, kao prosti psihički automatizam čiji je cilj izražavanje stvarnog funkcionisanja mišljenja. Diktat misli u odsustvu bilo kakve kontrole razuma, s one strane svih estetičkih i moralnih stavova”. Još dva bitna momenta jesu „svemoć sna” i „bezinteresna igra misli”. Iako na prvi pogled deluje da se „Diskretni šarm” uklapa u Bretonovu definiciju usled elementa sna i apsurdnih situacija koje deluju kao da su proizvod ničeg drugog osim pomenute „bezinteresne igre misli”, ne može a da nam se ne učini da je film ipak nešto više od nadrealističkog poigravanja smislom.” Pogledati trailer filma:
No kako godinama vučem svoj kufer pun patnje I ohole bolesti koja mi polako razara mozak I dušu; ali se trudim da živim jer sam voljena I tek učim da živim punom egzistencijom kao ljudsko biće, zanemarila sam to! Ne mislim loše jer nisam mizantrop, poput Selina, mada me je život potukao do nogu u poslednih deset godina..Uspinjem se ponovo, goilim rukama uz stenje Materhorna I učim se da se borim. Teško mi ide, jer znate kako je na tim visinama ali kad pomislim kakva me belina I sjaj sunca čekaju na tom vrhu nastavljam..Takav je life..ruke su mi krvave..oči pune suze od jakog vetra (patetično rečeno ali istinito) I zime ali nastavljam dalje kao svaki planinar kao Leni Rifenštal ili poput nekog lika iz dela Čarobnjak –Džona Faulsa, dovedena do ludila u mizanscenu..na ostrvu sa kog nema izlaza, na kome su sve veze sa svetom presečene- nemoćna da preduzmem išta razumno. U takvom mizanscenu, teatru ljudskih gnusoba, nakaza I fetišiziranih vrednosti egzistiram kao biljčica..Život a biće mi pedeset leta, me nije naučio da izvesni ljudi jesu tzv. Energetski vampiri..simulakrum nečeg što bi se nazvalo dobrim jer su im reči prefinjene u kojima trtljaju kako “su nebitni trenuci bitna je suština”..pričaju o ljubavi spram bližnjeg a nisu u stanju da spoznaju sami sebe, da se izvuku iz magluštine I močvare sopstvenih zabluda o sebi o svom tu bitku..a da ne znaju ili neće da vide sloboduo I lepotu raznolikog sveta već se napajaju tudjom energijom…Eh našta ja rasipam svoje reči..jer nikako nisam shvatala godinama da ne treba bacati bisere pred svinje a da je pri tom Paskal bio sasvim u pravu kad je rekao da je “Čovek najgora zver dok se čini da je Andjeo”..Eh, čitava mudrost filozofije koju sam upijala I još uvek to činim ostaje golo slovo na papiru jer nemam ljudsko iskustvo sa društvom, ne poznajem ljude; a kad na letim na najgori soj onda me zjebu..Dakle, dragi moji I dragi moji..istina je samo iluzija ili samo puku privid..kad okrenete tepih ili zagrebete livadu imaćete šta I da vidite..Ako progovrite proglasiće vas ili Ludim ili najmračnijom, najgnusnijom osobom koja se mogla dogoditi..
Elem sve me je to podstaklo da promislim o mojima koji više nisu živi, o tome kako je reč “Smrt” za mene isto kao kad mi neko kaže “Dobar dan” – priznajem da sam se molila Bog-u; iako u njega ne verujem al ga se bojim; da moja majka ode jer više nisam mogla da gledam tu patnju..gledati kost svoje kosti kako joj bol razara svaku moguću ćeliju I kako to ona trpi je strašno! Gledala sam I negovala je iako sam ceo svoj život mislila da je ne volim..Ali svoja se kost čuva..a naročito majka..i da mi taj “neko” kaže “ako ti uopšte znaš šta pojam smrti uopšte nešto znači”..Kamo sreće da ne znam..gde bi mi bio kraj..ne bih vukla ovaj kufer..sa sve izvodima iz matičnih knjiga..zajedno sa mojim mrtvim detetom..koga ni rabin nije hteo da oppeva..Danas nemam ni muškarca u kući koji bi mi zapalio sveću za Kadiš, jer to samo muškarci čine..a moj čovek je Goj..znam da on to ne bi uradio pa I ne tražim to od njega….
Sedim I mislim gde sam pogrešila, gde sam zgrešila I ne iščekujem sa sažaljenje već razumevanje..mislim prvo da svoju samosvet ukrotim I da prestanem da divljam u svakoj ćeliji svog bića, da patim zbog reči od ne – ljudi…koji u meni nikad nisu videli humanoida..već Goluma…Boli me jer sam bila SLEPA…
