CORPUS HERMETICUM AND ALCHEMY

PARALELE

            Ovi esencijalno ’’Hodnici gubitka’’ , proroka nauke, mašte i imaginacije, su figure koje vladaju našim svetom i u nama ; one su naša alhemija podsvesti i kao što veli poeta Vilijem Blejk

Patrijarh prirodnog misticizma i alhemije je Hermes Trismegistos. Smatra se da je bio grčki kolonista u Egiptu koji je identifikovan sa Hermesom alijas Merkurom alijas egipatskim bogom Thotom – Trojica najvećih. Tresmegistos. Thoth je bio bog pisanja i magije, obožavan kao Hermes kao vodja kroz podzemne svetove – psyhopompos. Mitska figura Hermesa Trismegistosa je bila takodje povezana sa legendarnim faraonom  za koga se pretpostavljalo da ima saznanja o svim Egipćanjima i njihovim znanjima  prirodnom i natprirodnom svetu stvari, uključujući i njihovo znanje i o hjeroglifima. Smatra se da je to bio Amhotep. Alhemičari su ga videli kao svog Mozesa koji je dobio od boga deset božijih tablica’’deset metafizičkih zapovesti.’’

Tabula Smaragdina                                                         

              Postoji tzv. ’’Tabula Smaragdina’’,  Hermesa Trismesgistosa veruje se da pripada vremenu n.v. oko VIII stoleća. Na njoj je ispisano dvanest teza koji približuju prirodu mističnog u realnost stvarnog.

            ’’Istina, istina. Bez ikakave sumnje. Izvesnost:/Gornje je isto kao i donje, i donje je isto kao gornje, da bi usavršilo celinu jedinstva koje je samo po sebi čudo./ I kao što sve stvari proizilaze iz jednog, iz meditacije jednog, tako su sve stvari rodjenje kroz prilagodjavanje iz jednog / Njihov Otac je Sunce, njihova majka je    Mesec; Vetar ih raznosi po svim dolinama ovog sveta./Ono je otac svih čuda ovog  sveukupnog sveta, on je savršena sila koja se             transformiše u Zemlju./ Odvaja Zemlju od Vatre i sublimira je u celinu, pažljivo uz prosudjivanje./ Ona transcedira od Zemlje ka Nebu a onda se vraća ka Zemlji, tako da skuplja snagu i moć donjeg i gornjeg sveta. Ovde se bitak može napojiti i steći svetlost celog sveta, a onda će ga napustiti sva tama./To je snaga iznad svih snaga, koja prevazilazi sve sofisticirano i prodire u sve stvari./ Tako je ovaj svet kreiran./ Kroz ovu fascinatnu adaptaciju koja je uticala na kreaciju i dala im smisao i značenje na        ovom svetu./ Pa je moje ime Hermes Trismegistos, jer ja posedujem tri dela mudrosti čitavog sveta./’’[1]

            Takodje od Hermesa koji je vesnik Bogova, dolazi termin a docnije u filozofiji hermenutika, umetnost tekstualne interpetacije i tumačenja i to u četri nivoa: pridodnom, natpridornom, božanskom, i ljudskom smislu. Tim su se koristili mnogi poznati umetnici, pisci, književnici, pa i reditelji u kad je nastala filmska umetnost. Koristeći se sugestivnim jezikom , bogatim alegorijama kao što je primer Fukovog Klatna  - Umberta Eka u XX veku , često kroz meditaciju Jakoba Bomea i njegovih teozovskih radova te Madam BH.P.Blavacka; a to je imalo uticaja i na poeziju Vilijama Blejka, Novalisa, filozofiju nemačkog idealizma:Hegel I Šeling. Moderne literature i slikarstva:Andre Breton, Džem Džojs,Rembo, Umberto Eko pa i Salman Ruždi; te slikara kao što je Rene Magrit na koga je direktnio  uticao Fuko sa svojim delom Poredak Stvari, potom Pablo Pikaso (cilus slika o bikoborbama I alhemiji fertiliteta u poetici erotike), Pol Kle, Piter Modrijan, pa i sam rodonačelnik konceptualne umetnosti Marsel Dišan.

            Mnogi glasovi su se digli protiv ovakvih tumačenja i interpretacija stvari s obzirom na obskurne idome recimo u filmovima nadrealista Dali i Bunjuel.

Svako ko se nadje u haotičnom sistemu lingvističke arene biće u čudu od haosa sistema i njegvih dogovorenih referencijalnih sistema. Ovim probremlom se bavi semilogija  - nauka o simbolima i znakovima koji su referenti u dogovorenom sistemu komunikacije I imaju odredjenu validnost. U svakom slučaju to je situacija pomešanih karata koje mogu značiti ovo ili ono po sistemu pomešanih Malih i Velikih Arkana kao u knjizi Luisa Kerola Alisa u Zemlji Čuda, gde su promenjena kodirana imena i u suštini je ovo knjiga za odrasle jednog matematičara koji se poigrava sa simbolima kao što sličnu referencu ima knjiga:Guliverova putovanja u zemlji Liliputanaca’’ – Džonatana Svifta ili Servantesov Don Kihot!? Švajcarski psihijatar Karl Jung je pokušao da interpetira znakove ali i da otkrije odakle dolazi ovaj moćni uticaj koji bi dao ključ za bogastvo značenja ovih starih -arhetipova sinonima u simbolima. U suštini to je bio naučni poduhvat koji jeJung objasnio kroz Psihologiju i Alhemiju kroz snove ali je prerastao u filozofski projekat koji će zauvek provocirati analitačare nesvesnog.

U svakom slučaju Hermes Trisgemistos je važan beočug  kao I Zoroaster, Buda, Pitagora, Empedoklo, Platon, koji su razvijali heremtiku mita i filozofiju duha oslonjenu na logos proto – predaka..

Gnoza i Neoplatonizam

            U prvom veku u prvobitmom centru Grčke kulture zasnovanom na Egipatskim izvorima uz bogat sinkretizam naroda, kultura, Grka i Rimljana, Helenizma koji je sa Istoka doneo novu mešavinu koja je imala svoje korene u Vedama i Avestama ,Hindu Farsi civilizacije nastala je kompleksna filozofija, alhemija, astralna magija i Kabala. Komplementarni sinkretički sistem , hibird Helenističke filozofije i Orijenatlnih Filozofskih sistema ; pogrešno nazvanih religijom kao što je Budizam i njegovi pravci(tao budizam, šinto filozofija, lamaizam, itd.), levantske – orijentalne religije; i kultovi misterija , postaju poznatiji kao Gnoza ili Neoplatonizam.

            Gnoza podrazumeva znanje i Gnostičari teže ka tome služeći se različitim metodama odnosno sistemima nasledjenim iz istorijskih izvora; koje smo napomenuli;. Fundamentalna osnova je znanje – svetlost – iskra u mraku. Shvatanje božanske prirode kao valstite esencijalne prirode bitka bića i njegove egzistencije na ovom svetu. Ali spoznaja – gnoza razotrkiva i lošu stranu a to je postojanje dualiteta andjeoskog i demonskog u ljudskoj prirodi – mikrokosmosa i univerzalnoj pridori makrkosmosa. Materija je jedna vrsta zatvora za dušu koga se treba osloboditi, bilo onako kako nas uči Budina nuka da se odreknemo; zloće, pohlepe i zavisti ili sistematskim vežbama duha koji su upražnjavali docnije Jezuiti koji su Lojolinu nauku doveli do savršenstva. Zahvaljujući njihovim putovanjima na Daleki Istok?!

            Pod uticajem Zoroastera i nejgovog dualističkog filozofskog stava o borbi izmedju dobra i zla i svetlosti imraka odnosno Platonu otvorenaj e Pandorina kutija izmedju objektivnog i subjektivnog iskustva, izmedju duha i materije. U svakom slučaju kosmologija Aristitela[2]. U IV veku on je napravio preciznu razliku  izmedju Univerzuma u smislu eternog , eternih nebesa i tranzitne podlunarna sfera. Ovaj model je malo modifikovao gnostičar Klaudio Ptolomej oko 100  - 178 god.n.e. u toku svog života.

U GNOSISU ,pleroma, spiritualno mnoštvo božasnskog sveta svetlosti  stoji u potpunosti nasuprot kenoma – I , materijalnom , materijalna praznina zemaljskog fenomena  . Nezavalan zadatak kreacije /genezisa pada u ruke  Boga, I koji često nudi despotska rešenja kao Jehova.[3] On je demijurg, reč koja podrazumeva umetnika ili zanatliju poput boga egipćana Ptaha.

            Dok u Platonovom mitu o kreaciji,Timaj, demijurg naziva poetom , on formira kosmos u valjanim prorporcijama  izvan primiordialnog sveta, u formi organizma koji poseduje dušu koji ‘’ sadrži sve smrtne i besmrtne stvari’’. Gnostički demijurf produkuje užasan haos, kvareći i naružavajući perfektnu kreaciju koja, prema mišljenju alhemičara, , mora biti potkrepljena i upotpunjena kroz njihov ‘’vazduh – eter’’  sa novim vidom organizacije i reorganizacije.

            U mnogim gnostičkim mitovima  čoveku je data autonomija u aktu kreacije: u nameri damu se da mogućnost da izleči  bolestan organizam sveta, on mora da prati bižanske stepenice svetlosti , spiritualno zlato , kroz sedam planetarnih sfera Ptolomejovog sistema kosmosa I nazad ka svojoj božanskoj kući. Većina sfera Saturna je je u korespodenciji sa “lementarnom suštinom duše – njenim esencijalnim bitkom , najači materijal je vodeći. Prolaženje kroz te sfere podrazumeva fizičku smrt  I pročišćavaje I gubljenje materijalnog  zbog toga što je to nužnost da bi došlo do purifkikacije I nove artikulacije transformacije. Subsfere kroz koje se prolazi do Saturna koji je predstavljen zmijom OROROBUS  Jupiter -  kalaj, Mars – gvoždje, Venera – bakar, Merkur – živa, Mesec – srebro, Sunce – Bog.

            Da bi se ubrzao i olakša prolaz kroz sedam kapija planetarnionologe I diajloge demona, gnosičko saznanje I praktikovanje astralne magije olakšava ovaj put.

            Neoplatonisti su su uzeli za pimer nekoliko različitih concepata koji njihov učitelj stavlja u dijalektičke discource a izliva uh sofisticirani model , pramidalno oblikovanog svetskog poretka.  Kao u u decentnoj skali krecije, univerzum  dolazi usponom do najvišenog JEDNOG, Boga, u intervalima prateći zakone harmonije koji su povezani sa filozofom Pitagorom.. Unutrašnja disharmonija je nepoznata gnostičarima . Izmedju dva pola Platonove filozofije , statičkog I besmrtnog sveta celestialne forme I pokret I tranzicija sveta od nejgove sličnosti sa zemljom, koju uneli kao seriju autorativnih posrednika.

            U korepsodenciji na tripatritnu podelu na mali svet (makrokosmos – čovek), u telu, duša I duh su bili kosmička duša koja je bila odeljena u relitetu zvezdanih nebesa.  Kosmička duša je gravitirala prema višim idejama , transcedentalnim sferama božanskog intelekta, I kroz uticaj zvezda božanskog intelekta, I kroz  njegove ideje  koje su utiskivale njegove ideje u večne simble viših transparentnih sfera. Čovek je imao mogućnost da manipuliše dogadjajima u zemaljskim sferama, koristeći se magičnim sredstvima I praktikovanjem proizvodnje talismana, čarolija, drugih takvih stvari. Pre pada, prema Gnostičko – Kabalističkom mitu , sveukupno nebo je bilo jedno jedino biće , celokupna nebesa su bila jedno ljudsko biće načineno od finog materijala, šti su danas sva ljudska bića, to je bio primordialni Adam, koji je dans unutar svakog ljudskog bića, u škljki kuće bića,ćekajući svoj ćas da se vrati unebeske nevidljive sfere.

            Za grčkog filozofa Demokrita [4], koji je spekulirao prirodi i atomima, KOJI JE ZAPRAVO TVORAC IDEJE O MIKROKOSMOSU , svih likova, fenomena, ideja i razmišljanja, , su konkretno materijal  stvari koji se sastoji od sveta finih atoma. Većina struja u spekulacijama u misticizmu oscilira izmedju fundamentalnog dualizma duše i materije i forme monizma koja dolazi od Demokrita.

            U Rensensi dolazi do obnavljanja tradicije antičkom promišljanja koja vuče korene iz Aleksandrijske tradicije I Plotinove škole te se na Platonovoj Akdemiji u Firenci  pod vodjstvom Marsela Fićina [5] Kosimo Mediči, aristokrata I mecena akademije podržava prevodjenje  prevodjenje četrnaest gnostičkih tekstova I neopatonističkih koji su očuvani još iz ranog hrišćanskog perioda. Neki od tekstova su bili pripisivani Hermesu Trismegistosu poznati kao Corpus Hermeticum.Ovaj tekst je imao dosta uticaja na humaniste I intelektualce tog vremena ;kao svojevremeno u vreme tzv. Karolinške renesanse pojava antičkih rukopisa:”Pseudo - Aeropagita”; Ovi tekstovi su napravili veliko oznenadjenje ali s obziromna sveopšti okret intelektualnog korpusa i osamostaljivanjem aristokratije od crkve u slobodnim itailinaskim gradovima ka antičkim korenima naročito u umetnosti pa se I filozofija otvorila u tom smislu.

            Pa iako su tekstovi imali paganski karakter, sa dosta mistike i u i konceptuelizovane u duhu magičnog misticizma, izgleda da su bili ipak pisani u tonu Novog Zaveta , da su bili inspirisani hrišćanskom. Uz njih je išla još jedna tradicionalna škola starog doba koju je uveo na mala vrata Piko De la Mirandola[6] Prema njegovom mišljenju  postavio je ideju da učenja koja su postignuta imaju svoj izvor u Mojsijevim učenjima, poimanje da su antički Jevreji I Kabala koji su razvili tokom svog boravka u Španiji tokom XIV veka; što nema veze sa Aleksandrijskom školom Hebreja. Piko dela Mirandola je smatrao da je prima sapientia daleko od hrišćanskog duha?

            Efekti ili posledice ovakvog shvatanja gnosticizma koje je bilo veoma koherentno i dominantno da ne kažemo omnipresentno tako da je bilo teško pristupiti izučavanju, pa ipak: čovek Corpus Hermeticuma., - koji kao da je bio blagosloven božanskim kretivnim silama[7], srasta sa slikom renesansnog čoveka koji se oslobadja slike od lanaca koje su ga vezivali za srednjovekovni kosmos i shodno tome okreće se ka ka centru Univerzuma.

            Gnostička iskra svetlosti , koja je prozašla iz božanske spoznaje izvan mraka i tame materijalnog sveta se reflektovala u individualnoj duši Protestanata; je se digao glas samosvesnog čoveka, solobodjenog predrasuda koju me je nametala crkva. U filozofiji, nauci, medicini počeo je duh ponovo da zauzima svoju poziciju i da razotrkivajući iz davne prošlosti beleške starih filozofa, gnostičara, mističara, nauke koje su pokupili od Avicene i Averiose – saracenskih filozofa uticala je da se u centar problemasvih razmatranja postavi čovek i njegovi ontološki probelmi. Putovanja prema drugim kontinetima, otkriće Indije, otrkriće Amerike dokazala su Kopernikovu tezu da je zemlja ipak okrugla i da se zemlja okreće oko sunca ida je sunce centar Univerzuma u kom čovek egzistira.Sve ovo nije odgovoralo crkvi ali više naučnici kao Leonardo da Vinči nisu bili proganjani kao što je nesretno završio na lomači Djordano Bruno ili kažnjavan i proganjan Galilej.

            Interesantna je interpetacija Wiliama Blejka koji je usvojio Deizam kao pogled na svet i Boga; Deus je stvorio ovaj svet a onda nas je napustio; deistički bog prirode je inicijator progresa – on je taj koji voli – Prosvetiteljstvo, on je taj koji odbacuje mašineriju kreacije onog momenta kad ju je postavio u pokret, ostavljajući je da nastavi

slepo po svom kursu, kao Gnostički demijurg. Na širokom osnovu moderne nauke je bila jedino u mogućnosti da se otvori  na osnovu motiva krecije koja nije bila perfektna – savršena  i kao takvoj joj je bilo potrebno poboljšanje. Ovaj stav je intrinistično koherentan sa misticizmom Jakoba Bemea ili Majstera Ehekrata odnosno Paracelzusa koji su predstavili sliku uhvaćene materije i božanske prirode što će kasnije imati uticaja na romantičarsko obožavanje prrode.

            Ovi spsi se mogu uporediti sa nekom vrstom Tao Budizma naročito Majstera Ehekrata koji savršeno nesvesno iznosi neke spekulacije bliske Budizmu i jednoj njegovoj verziji.Prema tvrdjenju D.T.Suzukija izgleda sasvim očigledno da je Ehekrat bio hrišćanin pa ipak njegove misli su odraz istočnjačkog TAO puta odnosno MAHAJANA BUDIZMA.”Dan duše i dan Boga su različiti. U njenovom prirodnom danu duša zna sve stvari u vezi savremenom i mestom; ništa nije tako daleko ili blizu. I zbog toga ja tvrdim, da su ovih dana sve stvari u jednakom rangu. Reći da će na svet Bog sutra imati uticaja ili juče bilo bi besmisleno brbljanje. Bog je kreirao svet i stvari u njemu; ali to je bilo stotinu hiljada godina pre te je svo vreme svo vreme sabijeno u Carpe – Diem u ovom trenutku sad ono je prisutno u svakom novom – pokretu. “[8]

            “Otac i Sin Božanski nemaju ništa sa vremenom. Generacija nije u vremenu, već je na kraju i limitirana je vremenom. U prošlosti i budućnosti okretanje stvari, će osetiti tvoje srce; to je deo tvog esencijalnog bića ,tvoj pokušaj da spoznaš esencijalne stvari; božanske stvari kojima bi trebalo da se baviš imtelektom.

Pa ipak Bog voli za svoje dobro, deluje za svoje dobro; to znači da voli iz ljubavi prema ljubavi i zbog akcije.Nema sumnje da bi Bog izdao ili ostavio svog sina u večnosti(da je on van njegovog poimanja) Ali je kreacija bila drugačija nego što je ova (njegov čin ) kreacije.Bog je kreirao svet da bi mogao da nastavlja da stvara. Ali prošlost i budućnost su daleko  od Boga i tudje su njegovim putevima.’”[9]

            Ovaj problem možemo shvatit kao poistovećivanje Hrstosa u nama. Ovaj Hristos ne umire. Možemo se poistoveteti sa Živom odnosno sa Bramasputijem. U nama su nebo i pakao i svo bogovi. To je suštinska spoznaja indijskih “Upanišada” iz 9 v.p.n.e. To su samo uveličani arhetipovi  u kojima se u vidu slika ispoljavaju energije tela koje su u sukobu jedna sa rugom. Na neki način to i jeste mitsko i filozofsko; jer je proces porerstanja mita u filozofiju uvek u ciklusu evoucije i involucije; manifestacija sukoba organa u mikrokosmosu putem arhetipskih slika metaforičkih slika Tako su filozofi mističari ovaj sukob pa i mitovi tj. pisci teogoniji i mizogonisti rešili kao sukob femininog i maskulinog svetlosti i mraka, dobra i zla; teogonijom i eshatologijom. Otuda biblijska priča “Adamovog pada” u Had zbog kušanja drveta saznanja; pada u čulni haos, koji objašnjava spoljašnji svet u dimenzijama okovanimmaterijom. Kao što Budina nauka utiče nato da se oslobodim neprekidnog lanca radjanja ukoliko se odreknemo vrednosti materijalnog života i krenemo putem koji osam linija:.............

            Iz ove priče zaključujemo da je ovde Biblijska priča o postanu potpuno kontradiktorno interpetirana u Ehekrata, njegov Bog nije Bog bog hrišćana bar ne u onom smislu kako ga oni shvataju.Ideja o Bogu koji kreira svet iz ničega , omnipresentan;  ali zbot toga sveukupno izvan kontrole serisjkog vremenskog koncepta ne zvuči strano Budističkim ušima. S obzirom na to mogu da je uporede kao prihvatljivu sa njihovom teorijom o praznini ( sunyata ).

To be continued...

N.B. Da li verujete u nesvesno, da li verujete u snove...San  DR,Junga:

''Čuang Ce je jednom ispričao kako  je sanjao da je leptir . Otada se stalno pita da li je on čovek koje je sanajo da je leptir ili je leptir koji je sanjao da je čovek. Mi nismo u stanju da shvatimo ovaj paradoks. Leptir je simbol siosptsva. Da li smo mi san sopstva ili je sopstvo naš san? Ne znamo i to je sve.  

---

[1] Tabula Smaragdina, glavni spomenik ispisan na arapskom koji će docnije poslužiti kao inspiracija svim alhemičarima i mističarima)  

[2] Aristotel iz Stagire,384 – 322; sin lekara, docnije je imao svoju Akademiju u Atini,daleko je više poznat common people kao učitelj Aleksandra Makedonskog/Velikog nego kao tvorac prve filozofije sistema i pokušaja sistematizacije društvenih i prirodnih nauka u Mtafizci i Fizici.

[3] Karl Jung:Knjiga o Jovu, S.Z. Odgovor Jovu, Oxfrod University Press,1968.

[4] Doskratik Demokrit iz ABDERE, 470 – 380 P.N.E. zvani atomista, 

[5] Marsilio Ficino (1433 – 1499) kao dekan Akademije, pod finasijkom podrškom Kosima Medičija, okuplja nove učemike u Firenci početkom perioda srednje renesanse – kvatročenta.

[6] Pico della Mirandola, 1463 – 1494.

[7] Piko della Mirandola...o Corpus Hermeticumu

[8] Suzuki,Mysticizam:Christian and Buddhist,Ruoutledge, ,London,2000.pg.23.

[9] Meister ECHEHART:PUBLISHED by Raymond Blakney, New York,1941. Harper Brothers – publishing house.pg.292.

NoviMagazin.rs - Stan oblepljen sa milijardu i po evra

NoviMagazin.rs - Stan oblepljen sa milijardu i po evra

LOVE AND MAGIC..

                                             LJUBAVNE INICIJACIJE…

                                                            ‘’Ljubav  je dete ispunjenosti i praznine“

                                                                        Gozba,Platon...

Bolest današnjice je duševna praznina koja opseda bezmalo svakog čoveka; po nekad s vremena na vreme a nekad prerasta u ozbiljne psihosomatske poremećaje: depresiju, neuroze, psihoze, poremećaj strukture ličnosti,etc. U današnjem globalnom poretku pojedinac je nihiliziran i često oseća: prazninu, gubitak vrednosti, tugu, želju za ličnim ispunjenjem, a po nekad i glad za duhovnošću.Duh kao racio i duša , što bi se reklo nešto neuhvatljivo su dve nužne komponente koje ljudskom biću bivaju potrebne da bi se ostvario kao bitak koji zbilja živi punim životom a ne vegetira kao biljka ili simulakrum života. Jasno je da je današnja kultura potrošačka, masovna i da naprosto gura čovela u odredjene šablone; ako ih ne ispuni kako valja dešava se da ga društvo odbacuje. Ali sa druge strane taj savremeni šablon pravi od čoveka klonirano socijalno biće koje mnoge stvari dela pa i one od životnog značaja po automatici, bez osećaja, hronološki kao navijeni programirani kompjuter. Po sebi, čovek ipak ima svoju prirodu i javljaju se itekako negativna raspoloženja jer nisu zadovoljene neke unutrašnje primarne potrebe a to je unutrašnja nega duše. Ljubav spada u jednu od tih dimenzija..naravno ima više vrsta ljubavi:

Prema roditeljima, deci, svom domu, karijeri i poslu kojeg radimo ali i prema malim sitnicama koje život znače. Svakodnevna šetnja po lepom ili ružnom vremenu, iščitana valjana knjiga, sastanak sa prijateljem..igra sa detetom u parku..

Danas se o partnerskoj ljubavi priča u fazonu TV serijala Sex and City ili za one malo manje upućene kao da čitamo romane Mir Jam :“Ranjeni Orao“- tv serijal,  pun patetike i patosa. Dve krajnosti; koje su praktično neostvarljive..jer ljubav izmedju dva ljudska bića je kompleksna relacija izmedju dva tela i dve psihe; koje su u biti strukturalno različite.Da citiramo Junga kao što kaže u svom eseju o braku:“Ljubav uvek uključuje četri osobe: ličnost, zaljubljenu osobu, animu i animusa.“ Anima je po Jungu duša dok je animus duh. Ljubav kao aktivnost podstiče dušu na različite imaginacije te u osobu u koju smo zaljubljeni obično projektujemo svoj ideal. Znamo da je izmedju idealnog i stvarnog suštinska razlika ali osoba u koju se zaljubljujemo poseduje u sebi to nešto, izvestan daimon koji mobiliše naša čula; što i jeste primarno, hemijske reakcije u organizmu a potom i maštarije; sa druge strane reklo bi se da razum odradjuje tu svoj deo posla. U nekadašnjim vremenima; a to je doba Šarlote Bronte ili Džejn Ostin; ljubavi su bile romantične jer je sve bilo tako blisko i tako daleko od nas. Ljubav je mogla biti tek potpuna ispunjena sklapanjem braka pred bogom u crkvi a danas je to mnogo drugačije. Za neke je to kao u novelama Kendas Bushel ili romančićima Isidore Bjelice; Potpeticama do Uspeha ili Moj Ratni ljubavnik; a za neke je to samo video zona, na žalost.Sve više mladog sveta konzumira ljudske odnose preko interneta, sms, mobilnih telefona; kroz simulaciju komunikacije što ih udaljava od prave istinske razmene informacija i osećanja bilo pozitvnih ,bilo negativnih. To je i simulacija ljubavi pa i seksa preko internet seksa; uz mnogo web sajtova za upoznavanje..

Moć da se voli; čini ljudsko biće potpunim; da li je ljubav uzvraćena ili ne to je već drugo pitanje. Ali osoba koja je u stanju da voli ostaje zauvek mladalački tip jer je i ljubav u suštini takva; obnavlja nas kao fontana života. Seksualni čin nije samo biloško parenje , zarad zadovoljstva radi zadovoljstva; kao što se to da videti u USA filmskoj industriji; već medjusobna razmena energija. U prirodi je žene ili čoveka da se sjedini sa željenom osobom u snu ali i na javi.Ono što bi stari rekli osim običnih zemaljskih stvari taj puki telesni odnos jeste u suštini jedna vrsta inicijacije u ljubavi , jer je to dublja staza u korenu duše pa i duha. U danima prve zaljubljenosti ne kaže se :“S uma sašol“..sve je u magli, zavijeno u snove, osećaju se slatki mali leptirići, lebde nam andjeli ispred nosa i to su neke prve mladenačke ljubavi ali kad dodjemo u neko zrelo mature doba kad smo već reproduktivno i misaono sazreli, naša duša će možda ipak isto reagovati. Racio će nas gurati u jednom pravcu; kod izbora patnera ali in majority se dešava da duša i hemija tela prevladaju; osim ako niste ograničeni nekim dublim razlozima: rasnim, političkim, porodičnim. Pa da ste promorani da imate vezu sa nekim ko će vam obezbediti posao; ili će vam ženidba doneti dobar profit, vice/verus; ili vidite vezu isključivo zasnovanu na sexu i ništa više od toga. Jer danas u XXI veku, mnogi se boje vezivanja, jer ljubav i davanje može da povredi pa svoje veze svode isključivo na seksualnost.Žena koja se udaje zarad udaje jer joj je vreme; je promašila život jer će tokom kratkog vremena izgubiti realnog ljubavnog partnera; kad sebi obezbedi sigurno zaledje; radjanje dece I zajednička imovina. Onda ona pokazuje svoje pravo lice; a zaljubljeni muškarac se oseća kao prevarena budala.To su tzv. Strategedije zavodjenja u kojima žena trguje svojim telom da bi zadobila pozitivne poene i dobija u igri koja nije fer jer feremoni su mnogo jači negó racio. Njoj u suštini nije potrebna ljubav već siguran život a kako se onda to zove..?

Pa ipak putenost i jeste čarolija svake veze, seks opisan u Kama Sutri zahteva veštinu ali i medjusobnu ljubav  izmedju partnera. Jer čovek je biće večnosti a delom je biće vremena; ljubav je razapeta izmedju te dve dimenzije dok otvara put da se živi u obe dimenzije. No poigravanje ili pokušaj ulaska u večnost od nas traži, zahteva mnogo; požtrvovanje, odanost, trud i nesebičnost. Jer incijacija podrazumeva i stvaranje zajedničkog potomstva izmedju dvoje ljudi koje se vole; jer nema ničeg normalnijeg nego imati dete sa čovekom koga voliš. Radjanje dece iz ljubavi je kažu stari orfičari put za stvaranje valjanog i zdravog potomstva; deca koja nisu rodjena iz ljubavi celog života će nosti ove ili one traume; arhetipove, senke roditeljske prošlosti.

Postoje momenti razdvanja u vezi, nepotpunosti, nesavršenstva, nemogućnosti. Lepota jedne veze je u privrženosti, raznovrsnosti ličnosti, prisnosti i posebnosti. Svaka od osoba u jednoj čvrstoj vezi trebalo bi da ima svoj životni prostor u kome će disati samo za sebe; u vezi koja neće biti opterećena sumnjama i ljuborom; polaganja prava na vlasništvo ili posedovanje druge osobe; razumevanje za posebnost one druge a istovremeno i prisnost. Onaj kome je ljubav upućena do razotkrivanja je nosilac nečeg misteriznog i nepoznatog ali tu je naša duša da ga razotrkije.Ali bi trebalo da znamo da ljubav neće ispuniti naše vlastite šupljine, da će uspeti da zaceli I zatvori zjapeće rane i rupe nastale u prošlosti. Ne ljubav je otkriće NOVUMA u drugoj osobi ali naši problemi i naši tajni prtljazi iz prošlosti ostaju samo naši; ljubavna veza neće razrešiti naše neurotično/psihotične probleme. Ako pokušamo i da ih rešavamo preko našeg partnera biće to početak kraja veze; ono što moćemo iščekivati od partnera je empatija i podrška u rešavanju problema ali ne opterećivanje medusobne veze i zajedničkog mosta.Stoga je nada i vera za budućnost veze osnova za ispunjenu ljubav bez predrasuda i predubedjenja tako da nam duša bude ispunjena. Tada veza može biti isceljujuća i jedna vrsta magičnog štapića koja nas vraća u svet svetlosti.

U suštini ljubav zbunjuje svoje žrtve jer se njeno delanje u duši ne podudara uvek u svakom detalju s pojavnim ritmom i potrebama veze. Za ljubav je potrebno dvoje pa je onaj drugi partner na svoj način u svom vlastitom ritmu i unekom drugom paralelnom vremenu. Ne bi trebalo da osećamo frustracije ako je tako treba se strpeti i čekati jer ljubav „ništa ne iščekuje i ne traži ništa“..Najstravičnije je biti prazan i ječati kao zvono bez..dobrih vibracija...a takvih je mnogo na ovom svetu...

Lepota u ljubavi je očaravjuća i njena fenomenologija se rascvetava u hiljadu boja prolećnjeg godišnjeg doba. Ali godišnja doba su promenljiva, blaga i oštra, promenljiva i hirovita, hladna i vrela; pa je takva i ljubav. U Baroku, najčešće likovne teme su Eros i pogodjeni izabranik; te pastirski prizori..Dok su u holandskoj Renesansi to vrlo hladni i distantni likovi a u Italijanskoj sve se obrće ka poliateizmu i antičkim bogovima ljubavi, života i smrti. Svako doba ima svoje neke simbole kao što ovo današnje opet ima svoje..vizije...ne mislim u danu Sv. Valentina ili u simbolično u erotičnoj slici Merlin Monro Endija Vorhola koja bi bila moderno oličenje Afrodite XX veka ili magičnim fotogafijama MarijaTestina koji pretvara još uvek decu u odrasle modele koje će postati idela i uzor lepote u XXI veku..baš kao i njihove majke Madona, Cate Moss, Cindy Craford.. u XX, trebalo bi videti njihove devojčice koje samo imitiraju svoje mame, poziraju kao prave male namiguše simulirajući lepotu. Lepota jeste uzvišena ali nemojmo je profanisati a naročito ne dečiju lepotu koja je čista i zaslužuje ljubav svojih roditelja. Ove majke, svakako da ne štite svoju decu. Ali ove devojčice će postati simboli lepote baš kao i njihove majke a time i simboli za mnogo toga; izmedju ostalog i ljubav.

Da li će moderna vremena dozvoliti ljudskim bićima daprolaze kroz inicijaciju ljubavi..Ne znamo…U pitanju je alhemija duše i pitanje opstanka ljudskog roda..Uostalom proleće je..

LOVE TRIANGLE, WIFE..HUSBAND..MISTRESS..

         

Prsten Nibelunga..

   LJUBAVNI TROUGAO SUPRUGA, SUPRUŽNIK I LJUBAVNICA

                                    „Ljubavnica se uvek više voli ali suprug se vraća svojoj ženi

                                    Sa kojom deli dom i ima potomstvo“

                                                                                    Neepoznati

Priča o Martinu i Hani; može biti priča kao i svaka druga priča o ljubavncima; osim što Su oni poznati po tome što su filozofi :Hajdeger i njegova studentkinja Arent. Ova njihova priča ima još još jednu notu a to da je ona Jevrejka a on tvorac , kao što neki kažu nacional-socijalističke ontologije, Bitak I VREME; te prvi dekan u Frajburgu po dolasku nacista na vlast. Odriče se svog prijateljstva i mentora Huserla a Karla Jaspersa zaobilazi u širokom krugu jer mu je žena bila Ne Arijevka-Jevrejka.

http://www.youtube.com/watch?v=kOH3-7KQKhg

O Martinu Hajdegeru je mnogo toga rečeno; pa ćemo nekoliko redova posvetiti Hani Arent, ženi, filozofu i političkom borcu.

N.B. Hana Arent je za sebe govorila da nije filozof već politčki teoretičar, što bi rekli današnji filozof politički analitičar; zapravo bavi se pitanjem “banalnosti zla” i “radikalnost upravljanja” (pojmovi koje je ona u filozofiji praktično denotirala kroz definiciju); kroz sisteme upravljanja u totalitarnim sistemima. Studije započinje u Marburgu ali opet po nagoveštajima napušta ovaj univerzitetski centar oko 1925 na zahtev Martina Hajdegera radi zaštite tajnosti njihove veze, jer one je ipak bio oženenjen; da bi otišla u Hajdelberg I docnije habilitirala kod Karla Japersa na temu “Koncept ljubavi I misli u SV.Aurelija” godine 1929.Njena teza nije zvanično objavljena te nije uspela da stekne status profesora na Univerzitetu u Nemačkoj.  Nakon dugog I trnovitog puta; izbeglištva, logora I odlaska u USA postaje prva žena professor u USA. Umrla je od srčanog udara 1975; nekoliko meseci pred smrt videla je svoju veliku; možda i jedinu ljubav Martina Hajdegera. Do kraja života ostaće prijatelj sa Jaspersom i njegovom suprugom; ali nešto što je obeležilo njeno detinjstvo i mladost ostaće zauvek duševni kod njenog bića. Hana je bila i ostala sekularna Jevrejka; zbog čega će trpeti mnoge kritike; naročito nakon napisanog dela “ O banalnosti zla, izveštaj iz Jerusalima sa sudjenja Ajhmanu” (Gde ona uvidja svu paradoksalnost sistema uništavanja i deportacije Jevreja tokom WWII, koji je izvodjena planski, birokratski, bez ikakve psihopatologije; a oličenje te fenomenologije je Ajhman). Ostaje otvoreno pitanje da li je holocaust *na grčkom žrtva( značilo dobrovoljno žrtvovanje Jevreja kao izabranog naroda-pita se Hana); kako  je to sudija pa i tužilac interpretirao… Holokasut nije bio u načelu po njoj delo socipata, već dobro osmišljen  program i plan. Hanin stav je bio da su Jevreji mogli da se brane a ne da čekaju.. Nekada vatreni cionista je doživela žešće kritike , svojih sunarodnika Jevreja i onih koji bi mogli da se nazovu fundamentalnim, ortodoksim Jevrejima.  U suštini; kao što misli i Pisac ovih redova biti Jevrejin, ne znači verovati u Boga; već poistovećivati se sa svojom nacijom. Osećaj identiteta; ali Hana je u izvesnom smislu ostala večiti gubitnik i izbeglica. Rodjena u Kenigsbergu, od roditelja koji su takodje bili sekularni Jevreji; odrasla u biću nemačkog jezika bila je prinudjena jednog dana da napusti Nemačku i da celog života luta..Imala je svoj dom i supruga u New Yorku..ali tamo gde ste rodjeni tamo se uvek i vraćate..

Treća osoba u ovom trouglu je Martinova zakonita surpuga Elfride, Pruskinja sa kojom je imao dva sina..i koja je ostala uz njega ceo život bez obzira na njegovo priznanje o njegovoj vezi sa Hanom Arent. Elfride se udaje za Martina tokom WWI, kao studetkinja ekonomije. Venčanje u u katoličkoj crkvi..na šta pristaje sama Elfride koja je Protestant a većina koja poznaje prilike u toj zemlji, zna koliko je duboka to bila podela izmedju Nemaca Katolika I Priotestanata. Martin Hajdeger je bio katolik, pripreman za službu u crkvi, ali se ipak opredelio za filozofiju; jednog dana..Martin se odrekao te crkve; tako što se odrekao krštenja svojih sinova u katoličkoj crkvi, nakon rodjenja:“Jer Bog je bio mrtav.“ Elfride je u njemu videla budućnost i sigurnost, u čoveku koji po izgledu i poreklu nije bio pruvlačan ali njegov Um je zračio. U braku je bila supruga i odana žena do kosti; starala se celog veka da njen Martin može da stvara iako sve to skupa nije baš osobito razumela.

Interesantno je da neki nagoveštaji iz dalekog nam Frjaburga govore da Hana nije bila jedina studentkinja koju je ovaj profesor izbarao; da je bilo i drugih. Suština je ipak da je odnos ovo dvoje filozofa ostao čudnovato ambivalentan, strastven i prožet intelktualnošću duha..Možda ovde i nije bila u pitanju sama seksualnost već što bi JUNG rekao spajanje Anime i Animusa, Duha i Duše. Verovatno da je mladjana Hana Arent, tada kad su otprilike započeli vezu; imala oko 18/19 godina a Martin četrdeset, oko 1924 godine. Tad otprilike počinje i pisanje opusa Bitak i Vreme; na specifičnom nemačkom jeziku; teško razumljivom ali što bi neki rekli pevljivom kao Helderlinova poezija. Na šta bi Teodor Adorno rekao da je sve to ipak samo „Rečnik žargona“; nemušta tvorevina u kojoj nema nimalo vatre nego samo dima..uostalom kao u svim švapskim imitacijama logorske vatre. Što je Hajdeger praktikovao okupljajuću svoje studente oko svoje kolibe koju je sazidao skupa sa Elfride kao repliku na svoje seljačko poreklo. Reminiscenicju svega što je predstavljalo prošlost.

Celu priču ili razbijanje kruga savršene porodice i braka razbija Hana..Martin je odabira za svoju ljubavnicu jednog dana na hodnicima Univerziteta u Marburgu..malu, sitnu, prvilačnu Jevrejku, ovalnog lica, neukrotive kose. Kao da je znao da je u prirodi jevrejske žene da strasno voli i da se predaje beskonačno do kraja. U svakoj vezi jedan uvek voli uvek više od drugog; jedan uzima ono što mu je potrebno a drugi daje do beskonačnosti jer mu je duh slobodan a duša andjeoski čista. Takva je bila Hana, mlada i iskrena kad se predavala u seoskim postajama profesoru Martinu HAJDEGERU, čekajući na njegov poziv. Veza je potrajala oko četri godine; jednog dana i to je prestalo jer Martin nije došao na dogovoreni sastanak, tajanstveni kao i uvek a Hana je shvatila da ne treba više da ga čeka. Nakon toga udaje se 1929 za kolegu..kog joj je sam HAJDEGER sugerisao..

Koliko je strasti u sebi sagorela Hana tako mlada i koliko je sazrevala u naručju svog profesora niko u suštini neće nikad saznati ali jasno je da se Martin napajao sa njenih izvora uzimajući je tokom te četri godine, potčinjavajući je kao i svaku ženku da bi smogao snage u sebi da se izjutra vrati u svoju kolibu i da piše. Okružen svoj porodicom i ženom? Dok je Hana ostajala napuštena i budila se sama u praskozorje..u još uvek pospanom Hajdlebergu. Postavlje se nekoliko pitanja:

1.Subjekt zavodjenja u Bodrijarovskom smislu je ovde Hana; devojka od nekih osamnest godina; kojoj se nameće božanski profesor, neprikosnoveni autoritet Martin četdesetogodišnjak. Da li je mogla da odbije. Ne..nije bilo šanse..Hajdeger, takav kakav je po svom izgledu; a neki bi rekli da je bio i ružan fizički; je imao to nešto neodljivo privlačno za mladu studentkinju filozofije koja sve što je mogla da uradi a da ne zgreši je bilo da voli kao prava žena..bez stida, ponosno i dosledno..Očigledno da je upotrebio sve stradegedije zavodjena da bi zaštitio sebe i svoju privatnost a da bi stekao ono što mi je bilo potrebno.  Zavodjenje je u izvesnom smislu, za konzervativnog Hajdegera izazov postojećem poretku stvari i odnosa. Ishod je jednak „oslobadjanu“ viška energije.

2. Na primarnom nivou ovo je bila seksualna veza; koja je kod Hane imala intelektualni svesni nivo; dok je Hajdeger živeo svoj nesvesni animalni deo..Bilo je tu lepih reči, blistavih trenutaka ali beskonačno mnogo sebičnosti koja je išla dotle da joj on odobrava da pronadje sebi drugog ljubavnika!? Da li bi to muškarac koji voli učinio? Sumnjamo..Muškarac koji voli svoju ljubavnicu, ne bi dozvolio takvo što ma koliko bio  veliki intelektualac. Bilo je to prividno davanje slobode..na reč. Ono što bi rekao Fuko je da nema i da nikad nije bilo potiskivanja u našoj kulturi. On je nju sa namerom zaveo..ali..seks je tu nešto kao izlečenje od manjka inspiracije, krativnosti..., izvan neke posledično-uzročne relacije.

3. Ovde je reč o jednom drugom procesu koji simultano zasniva psihičko i seksualno, duhovno i erotsko, zasniva drugu scenu , scenu fantazma i nesvesnog , kao energije koja će stupiti na pozornicu –psihičke energije  koja je u stvari, samo neposredan efekat scenske halucinacije i potiskivanja  i koja će biti halucinirana kao seksualna supstanca, te metaforisana, te metamonizirana na različitim nivoima. Halucinacija je najlepše stanje sveta snova u kome je ljubav slavljena kao boginje :Afrodita, Hera i Demetri. Dok bi se priča o Hajdegeru mogla uklopiti u onu mitologiju mita o Narcisu...Ljubav je ovde samo energetska i scenska simulacija , vrsta psihodrame u kome je psiha jednog potčinjena psihi drugog. Izrazita nadmoć sa svom logikom jednog dana će se preokrenuti u Haninu korist ali možda će za nju već biti veoma kasno.Dželat u prvom licu će ovde zauvek ostati Martin Hajdeger, sirov u duši, ponosan na samog sebe..kao što rekosmo pravi nemački Narcis..koji je gajila još jedna žena, majka njegove dece Elfride. A svi su mu se divili..bio je harizma sve do pada te ’45.godine. Čak je doživeo i nervni slom..i izvesno vreme je boravio i sanatorijumu..

Hana neće imati dece; svoje potomstvo ali će iza nje ostati jedno velko humano delo po kome će je pamtiti generacije. Ali njen odnos prema Hajdegeru nikad neće biti odnos zasnovan na onome što bi Moravija nazvao porodjena „ravnodušnost“, nakon ljubavi. Kao dve ugašene zvezde koja jedna prema drugoj zrače; Martin i Hana će ostati ; bilo kako bilo u nekoj vezi do kraja života. Postoji bogata ljubavna prepiska izmedju njih dvoje., erotska,filozofska, poetska zasnovana na Hajdegerovoj pesmi posvećenom bitku. A Hana je itekako znala na to da odgovori..Bez obzira na svoja dva braka..Drugog supruga je volela..; pa ipak priznaje mu za prepisku sa Martinom..jedina i prava ljubav, njenog života izgleda ostaće ipak Martin Hajdeger..

Poznato je da je Martin postao rektor univerziteta u Frajburgu, da je izvršio reforme i centralizovao kompletan univerzitet u Nemačkoj te 1934 godine. Da je žmurio na proganjanje; pa i učestvovao u pokazivanju i otpuštanju nekih kolega Ne Arijevaca. Nakon čega se oko oko 1935 …ali nakon pada IV Rajha pogadja ga lustracija..i ostaje bez profesure i bez penzije..

Medju prvima kritikovala ga je Hana Arent, krajem rata a onda su se javili i drugi glasovi a medju njima bio je i Jaspers…koji je svedočio protiv svog nekadašnjeg prijatelja..On nije odobravao Martinu odbranu Hajdegera..

Ali ta ista Hana se vratila u Nemačku i vratila se Martinu, nakon rata; pokušavala je na svaki način da ga odbrani; od njegovih nacističkih tragova. Ono što Hajdeger, nije u duši prihvatao je bio njen uspeh na filozofskom planu; da je ona postajala sve poznatija i čitanija kao mislilac. Marljivo je radila na njegovoj rehabililitaciji ali ovaj tvrdoglavi, patrijahalno vaspitani Nemac nije mogao da se pomiri da su se uloge promenile. Od 1950 ona pokušava da izbeli njegovu biografiju kao da je Martinov mentor ili agent ali prekid i ćutanje nastaju negde oko 1952 godine i potrajaće to u njihovoj vezi sve do 1957..Elfride je na to ćutala jer je znala da je to način da Martin doživi..svoju filozofsku rehabilitaciju..A kako se Martin branio na optužbe da je bio u duši odan nacizmu, kao salonski hitlerovac..Ćutanjem..Suština je u tome da je HAJDEGER verovao u to da su užasi nacizma isključivo monumentalni zaborav bitka, za koje Nemci ne snose odgovornost. Sve ono što se desilo je tipično evropski fenomen a ne tipično nemački..HMMM..Možda i jeste ali kako je moguće da se to ipak samo desilo u Nemačkoj..Hajdeger smatra da u tome počiva unutrašnja istina i veličina nacionalsocijalizma. Tragediju bi trebalo tražiti u intelektualnim ograničenjima nacizma. Gde me nadje? Zar je moguće u “banalnom zlu”; sistematki osmišljenom i programski izvedenom tražiti cum garno salis…A Hana je verovala u čoveka..u Martina..

U ovom trouglu najduže će poživeti Elfride, Martinova žena, 98 godina…21.03.1992.

Martin umire u 86 godini; 26.06.1976.

Hana umire u 69 godini; 4.09.1975.

Ko je gubitnik u ovoj priči..Da li je Hana kao treći član kruga..ostala u senci svog velkog učitelja i ljubavnika..tražeći pomilovanje za njega? Da li je Hajdger uopšte bio dostojan takve ljubavi ili je to bio Hanin unutrašnji daimon koji ju je terao da živi životom kojim je živela..Suptilna, dosledna ljubav zahteva i iziskuje veliku cenu i igri Eosa I Thanatosa. Učenica se nikad ne udaljava od svog učitelja; ma koliko u suštini bili tazličiti..u toj priči ona do kraja svog bivstva na zemlji voli bezuslovno..

KADEŠ

“O , Bože ti nebeski oče, ti koji raspolažeš životom i smrću . Ti koji nam se javljaš kao Bog ljubavi i milostinje , daj dušama tvojih sluga svetlosti i mir..”

http://www.youtube.com/watch?v=an2qn2IJBes&feature=related

Hana Arent je umrla od srca, relativno mlada za današnji životni vek..a o ljubavi je napisala sledeće:

 Sentimentalne uspomene su najbolji način da se zaboravi vlastita sudbina, to predpostavlja da je sadašnjost već preobraćena u sentimentalnu prošlost... Sadašnost je prva koja se uzdiže iznad sećanja, i ona nas smesta vodi ka unutrašnjim ponorima, gde je sve večno prisutno, ili preobraćeno u virtualnost. Tako su moć i autonomnost duše obezbedjeni. Obezbedjeni po cenu istine, jer treba sve to ponovo spoznati, jer bez realnosti koju delimo sa drugim ljudskim bićima, istina gubi svako značenje. Introspekcija otvara prostor prema laži.