Abuse of man Tisma Aleksandar

UPOTREBA ČOVEKA

ALEKSANDAR TIŠMA,AKADEMSKA  KNJIGA 2010

Upotreba čoveka, je roman koji se otvara kao višestruki dnevnik u paralelnim vremenima i prostorima, pre, za vrema i nakon WWII rata. U nekoj pravolinijskoj dimeziji stiče se utisak da će biti reč o dnevniku neke palanačke gospodjice iz Andrićevih pribeleški; kad pročitamo nekolika prvih stranica; a onda se susrećemo sa preciznim opisom upotrebe čoveka paradigmatično obuhvaćenim u krugu. Od početka do kraja živimo sa glavnim likovima knjige; gradjanima Novog Sada; sredini koja je specifična jer taj prostor dele :Madjari, Srbi, Nemci i Jevreji. Vezuju ih prijateljstva, ljubavi, strasti, patetika, na koncu i mržnja.Ova poslednja izlazi na svetlost dana kad IV Rajh ulazi na vrata Novog Sada. Onda sve postaje nekako drugačije obojeno izmedju svetlosti i tame; izmedju dobra i zla u Tišminom opisu psihologiji svesnog i podsvenog u graničnim situacijama spoznajemo do kojih granica čovek može pasti duboko u blato.

Slobode izbora nema; čovek je samo lutka koja se batrga na koncima koje poteže neko drugi. Kroz Turobna vremena provejava estetika lepote dok jedan od likova čita nemačke klasike momku svoje kćeri; nadajući se da će uspeti da izbegne sudbinu miliona evropskih Jevreja.Uveren do apsurda da jedna nacija koja je svetu darovala Getea i Šilera ne čini ono što čini; kao da će ga sama umetnost izbaviti iz tog vrtloga bezumlja. Njegova kćer na to sve gleda sasvim drugačije dok jednog dana ne otrkiva da ovozemasljki svet kao ni očeva kuća nije oaza sigurnosti jer završava u „Kući ljubavi“ koncentracionog logora.Vera Kroner, upečatljiv lik; devojčice koja je naglo probudjena i prinudjena da se bori za opstanak, podsećajući nas da je životni kod takav da je instinkt kao „volja za životom“ najači u čoveku. Preživeće logor i vratiće se u sredinu gde više ne pripada.

Svi likovi kao pojedinačni i posebni porteti jesu jedna fenomenologija u kojoj Tišma razvija dosledno psihologiju nasilja nad čovekom u više dimenzija: fizičkom, duhovnom, materijalnom.Liliteranim koracima; napred nazad; kao u nekoj simfonijskoj struktri :Adagio, Allegro,Pocco;  zatvara slike sa izložbe pred kojim ne možemo ostati ravnodušni. Čovek je čoveku najveći vuk, pa makar ti to bila i sama majka, brat ili blizak prijatelj.Neko bi možda rekao da je ovo Tišmino delo tekst koji se teško čita ali on the contrary..Nasuprot tome Upotreba Čoveka je epistola za sva vremena, jer istorija pa i prilike kao i deja vu situacije se ponavljajUu...

www.you tube.com/watch?=rJE_sC!wAGS

n.b. O umjeću pisanja Aleksandra Tišme, nećemo pisati ništa jer puno toga pisano o njemu ...kao da je ovo delo njegovo vrhunsko.. umetnost jeste „Čežnja da se ovaplotimo u večnosti“, pa ako Gutenbergova galaksija opstane, ostavriće se i želja našeg pisca koji je u rangu sa nekim dobitnicima Nobelove nagrade za književnost. Jer, na žalost nagrade ne dobijaju oni koji bi trebalo nekad već neki sasvim drugi..

Tople preporuke..za čitanje i ne odustajte do kraja poslednje stranice.

Anja Weber, filozof

Teddy's Fiest

TEDIJEVA GOZBA...ALAJ MI JE VEČERAS PO VOLJIJ

Elem mene su juče otpustili posle dva  mesec dana dotiranog boravka iz dnevne bolnice za neuropshijatrijske poremećaje sa zaključkom da sam se bitno kongitivno opravila te da mogu da radim. No sa povećanim rizikom daljeg uzimanja lekova baziranog na Valporinskoj kiselini ili ti Eftila. To što se ja vučem kao glista a stomak mi više ništa ne vari ne može da smiluje glavnog neurologa da me primi. Zbog razloga da bi mi uveo novi lek a polako ukidao stari jer patim od sindroma Idiot ili Floberov papagaj, kako vam drago! No dotle, ćemo biti slobodni u svakom smislu kao golub na grani..ali s obzirom da su oni ptice a ja sam ipak ljudsko biće koje mora da radi, moraću da se oslonim na pampers. Pri tome , apsolutno svi kažu da izgledam lepo što je i poslednji put dovelo do ozbiljnog poremećaja jer svi su mislili da izgledam lepo a ja sam se osećala loše. Tako da je moj ordinirajući psihijatar rekao posle opšteg kolapsa i boravka sa one strane  tj. u kliničkoj smrti: „Pa Vi ste izgledali tako lepo.“ – Sirota ja! Dobro život se nastavlja..elem ali ja sam i dalje gladna kao vuk, samo što mi se i taj osećaj gladi smanjuje sa sve više mučnim epizodama stomačnih tegoba.. Dobro izdržaće mo mi i to; možda konkurišemo i za neku sledeću Gotijevu reviju u Parizu ili Njujorku; pa da postanemo modna ikona kao Sara Džesika Parker ili Kejt Mos.!

Šta mislite kako bi izgledala. Uz sav cinizam, da “lepo izgledam”; posle dvo mesečnog smaranja sa depresivnim ženama na rubu nervnog sloma, alkoholičarima na skidanju sa alkohola, dangubama koje iščekuju penziju ja dobih befel da mogu da radim u praksi..Bez obzira na dijagnostikovane simptome. U principu to je i najvažnije osim da stomak prestane da me muči. Inače poznata je istina da onkolozi obole od raka, urolozi od raka prostate, neurolozi dobijaju šlogove a kardiovaskularci od srca. Psihijatre niko i ne primećuje oni su već profesionalno deformisani..Nas niko i ne uzima za ozbiljno dekonstruisane personality..Što jeste jeste..kao i filozofe..to mu dodje na isto..Samo što usput možemo nekog da ubijemo nekog a da za to i ne odovaramo na to se niko  i ne osvrće..

Primer 1:Čovek pije plavix, lek za razredjivanje krvi..prepisan od kardiologa jer je imao masivni infartks miokarda

Primer 2.:Isti paćenik za depresiju dobija zoloft ; jer većina teže obolelih srčanih bolesnika zapada u depresiju;..od psihijatra. Ta dva leka su u kontradikciji..jer zoloft dovodi u pitanje preteranu koagulaciju kod srčanih oboljenja težeg karaktera..i eto jedan mali tromb posle svih patnji od trostrukog bajpasa i paćenik više nije ni pacijent već sprema prijemni za Sv Petra. Tj. Čita Bible..

Primer 3. Bromazepam izaziva narkomansku zavisnost, i zahteva povećavanje a njega prepisuju svi lekari od a do š. Jednog dana dolazi se do tačke da pacijent ne može da funkcioniše bez bromazepama, postaje agresivan ili menja raspoloženja i šta sad..Ko kaže da su oni u Teodora Drajzera samo narkomani..To vam je kao iz one knjige Cela nacija na Prozaku a u Srbiji cela nacija na bromazepamu..

Primer 4. Kad vam vaš ordinirajući lekar kaže nemojte da Googlate, a vi nemojte da slušate, lekovi su otrov koji nam pomažu da preživmo ali imajuu svoje kontraindikacije, koje sad ja trpim.

Add caption

Ovih nekoliko poslednjih dana kad je moja glad dosegla vrhunac u smislu da sam se uželela uštipaka, sremskih kobasica, gurmanskih pljeskavica, gibanica i u principu svega onog što ja ne jedem Teddy je kao za inat doneo u kuću domaće kobasice iz Vojovodine..nešto izmedju kulena i sremske i domaću slalninu koja liči više na pršutu. Gospode, ako te ima na nebesima smiluj mi se.To je tako mirisalo po kući da sam počela i njega da njuškam. Tako je slatko jeo tu ogromnu količinu holesterola; koju bih ja ranije sa indignacijom iskritikovala i odbacila kao poželjnu hranu jer je to meso a kao drugo nije zdravo. Kažu da je ljudsko meso najukusnije jer čovek jede svašta kao i svinjče..To bi mogli da nam posvedoče ili kanibali koji se skrivaju u Amazoniji ili oni što su svojevremeno ispali iz aviona pa da bi preživeli;  jeli su ljudsko meso. A svinjče u Srbiji kao i Nemačkoj pa i u Kini je vrlo popularno meso; a u nas su naročito popularne preradjevine od istog..

Add caption

Sledeće što mi je palo na pamet to su bile pite iz fima Sweenney Tod sa Džonijem Depom i Helen Bonam Carter. Pite koje su ova dva poremećena lika pravila od ljudskog mesa..Pogledajte film..

London ih je prosto obožavao, što potvrdjuje onu tezu o ukusu mesa..jel..

http://www.youtube.com/watch?v=2TItdr5uRzg

A i Dep je uvek privlačan..ma kakvog manijaka igrao..mada mi se baš i ne svidja kao pirat, već prelazi u lakrdijaša..

Dakle Teddy me je sumnjičavo pogledao, kad sam počela da ga njušim; kao da sam ja neki kanibal; pa je zaključio da je konačno vreme da počnem da jedem neko meso. Kao npr. Belo pileće..Tu nema crvene boje..Hmm..Nije mu palo na pamet, šta bi mi se dogodilo kad bi probala i okrajak te kobasice..a kamo li da bi mi palo na pamet da probam nešto drugo!:) Samo mislim da nije bilo fer od njega da me stavlja na takve muke, kad si ti gladan a svaki miris hrane je toliko upečatljiv da te pokreće i na 1000 metara razdaljine a kamo li ne u zajedničkom stanu. Jedva čekam da mu ponestane taj špek pa ću i ja valjda da se smirim..U principu Tedijeva dijeta je tzv. Proteinska pa ona uključuje: čvarke, slaninu, meso, jaja, sir, ribu svih vrsta, mrs..uopšte, bez hleba i slatkiša..Ako je to dijeta za gubljenje kilaže onda sa mnom nešto nije O.K. Ali nutricionisti nisu u pravu..greše..on je izgubio na težini..Meda tzv. Teddy Bear..ima pet kilograma manje..Njemu je ama baš sve po volji..baš kao u pesmi Olivere Katarine a mene i dalje muči stomak..

Hallelujah - Leonard Cohen

Berlinale Wraps With Marina Abramovic Documentary Among the Winners | Berlin Art Brief | ARTINFO.com

Berlinale Wraps With Marina Abramovic Documentary Among the Winners | Berlin Art Brief | ARTINFO.com

Babbet's Fiest

Add caption

VEGETARIJANAC SA SVE ALGAMA

Elem otkad sam  postala vegetarijanac od kad su mi pomrli “svi koji su trebali da pomru”- ovde citiram mog psihijatra; nisam probala odavno ovako nešto neukosno. Da li su me djavoli ili demoni ovako udesili ali moj nesretni stomak ne trpi valproinsku kiselinu a moja koža još manje.Sve što pojedem get it out..Shvavate..više mi je sve postalo degutantno, neukosno,  neejstivo..ma koliko ga spremila ukusno  u granicama  mojih moći. Da li me opet hvata mentalna anoreksija; na to pitanje svakako neću dobiti odgovor? Da li mi je potrebna pomoć doktora, jeste..ali očigledno sve je tu negde zakazalo..

No u trudu da mi se nešto zadrži u stomaku danas sam napravila obrok koji zahteva poprilična finansijska sredstva, garantuje zdravlje, u smilu sniženja holesterola, poboljšanja imuniteta te snabdevanja organizma raznoraznim vitaminima i mineralima.

A to je Basmati pirinač (zbilja ga volim)

Alge (no comment)

Thain (pasta od susama)

Pola umeboši šljive (oko 6 eura je kutija od pet komada)

Pirinač sam prokuvala kao I svaki drugi dodala mu na kraju Thain , ½ šljive i prelila ga Shoy sosom..

U drugoj posudi sam skuvala Alge..

TO SAM POMEŠALA I slatko ručaka pod navodnicima..

Na um su mi pale sve one slatke poslastice iz kuhinje moje majke, te one koje sam i ja sama spremala dok sam gutala ovu eksperimentalnu nutricionističku…papazjaniju. Došlo mi je da zaplačem…Mora da su nutricionisti oni koji su nastali od bivših anoreksičara, bivših dokonih domaćica  I besposlenih kuvara koji pokušavaju da dokažu celom svetu da je ovakav način ishrane jedini ispravan i valjan.Naravno, setila sam se da je raznovrsna hrana nekad bila isključivo privilegija bogatih te da se siromašan svet hranio nekakvim blatnjavim hlebom te  da je narod bio prinudjen da posti oko 150 dana u godini prema pravilima majčice crkve. Eto, kako su obuzdavali gnev naroda..

Medjutim danas u poplavi kojekavih kardiovaskularnih , crevnih I drugih oboljenja kad je hrana konačno manje više postala dostupna svima; barem na zapadnoj hemisferi u fashion su ušli nutricionisti koji nam tvrde da treba jesti presnu, nezačinjenu hranu, sa sve klicama. Valjda ćemo onda od toga dobiti krila, tj. Mutirati u nekoliko generacija I postati ptice; poletećemo na sopstvenim krilima, neće nam biti potreban avion ili kola. Jerbo se u svetu smanjuje količina energenata a I biogorivo će biti skupo. Lepo su to oni isplanirali, samo da još pučanstvo reši da jede ptičiju hranu; izbije čvarke, kavurme, kobasice, i uopšte sve što ima holesterol.

 Zamislite molim vas, izmislili su da krave zauzimaju mnogo prostora, proždiru bioenergente, prozvode mleko koje nije zdravo za ljude, a tek beli mrs; pa to je bljak. Alge us hrana budućnosti a i lakše se razmnožavaju pa i brže, valjda su bespolne..Oduzeli su mi i kajmak, za koji bih prodala i LakijaJ

http://satiranje.wordpress.com/tag/kavurma/

Dakle, za sad mi je u stomaku dobro; miran je..ne hvata me bulimija i ono drugo; želja da izbacim hranu..Ali mi je i dalje bljutav ukus u ustima..

U svakom slučaju, sebi nikad više neću moći da priuštim prisustvo na nekoj Babetinoj gozbi ali “Bože MOJ” –jedi ono što možeš dok imaš i para za to..

http://www.youtube.com/watch?v=fDbQ6ktcFPQ 

OUROBOROS

                                                                OUROBOROS

                                   

                        Oruorobos je antički alhemijski simbol smotane zmije ili zmaja koja guta vlastiti rep, konstantno se obnavlja iz same sebe po sebi formirajući krug. To je točak vremena – Alhemijski točak sa 12 perioda koji manifestuju mrežu programa koji pružaju iluziju linearnog vremena koje dozvoljava dušama da iskuse osećanja. Orurobus reprezentuje cikličnu prirodu stvari , večni povratak, i drugih stvari koji su shvaćeni i percepirani kao ciklusi koji počinju čim se završe. U nekim predstavama zmija se pokazuje kao pola svetla pola mračna, kao da je eho simbola Jinga i Janga , koji ilustruju dvostruku prirodu stvari , ali što je jš važnije ovi opoziti nisu u sukobu.

            Zmija ili zmaj jede svoj rep je preživela još iz doba antičkih vremena i trag joj se može pronaći u Avestama, Mazdaizmu i u Drevnom Egiptu pre 1600 godine p.n.e.

Iz tih izvora do nas dopire grčki termin preko Fenikije, kome us grčki filozofi dali ime OROUROBOS – ona koja proždire sebi rep.

            Hindu mitologija – zmaj koji cirkuliše oko kornjače koja podupire ledjima četri slona koji nose svet.

            Zmija ili zmaj se takodje javlja kod Acteka, Kineza i u mitolgiji američkih indijanaca.

            Može dobro da se iskoristi kao simbol kao zatvoreni sistem univerzuma od nekih današnjih fizičara.

            Hrišćani us usvojili  Ourorobus kao simbol limitiranog ograničavanja sveta (jedna vrsta demarkacije izmedu spoljašnjeg i unutrašnjeg kruga),.

            Spekuliše se da zmija Oroborus povezana sa mitom o Mitri ( kružna zmija koja jede svoj rep) bila adaptirana kao hrišćanski simbol o limitiranom prostoru i vremenu.Ako pogledamo gnostičku rekomstrukciju sveta gnostičko morsko čudovište Ouroborus kao celestialna, primarna voda, formira najveći krug u svetu krecije, koji je nedostupan svetu iskustva čula, i zatvara im put ka božanskom svetu ljubavi i svetlosti.Kabala, koja je veoma povezana sa gnostičkim učenjima , postavla obruč izmedju Boga i kreacije. Jakob Beme naziva ovo celestialni krug – omotač kao ’’Gornju vodu’’, dok je u Blejkovoj mitologiji čovek podeljen na  svet koji je more vremena; i na  prostor još od ’’Potopa’’. Gospodar, omotač sfera je poslednja do tada poznata planeta po orfičkim doktrinama Saturn i kad se prodje kroz taj obruč dolazi se u više sfere.

            Jer nakon rodjenja Sunce – svetlost formira lestvicu od sedam sfera prema sedam planeta, koje su vidjene okom gnostičara kao sedam skromnih kreatora – bogova i demona (arhonta), upregnutih u prljavštinu materije.Svaka planeta utiče negativno kroz prolazak duše kroz njen obruč: Venera – Neskromnost, Merkur – Očajanje, Mars – Jarost, Jupiter – Taštinu. Posle smrti zemaljsko telo pluta u ljušuri školje kao da je u TARTARU, DOK SE DUŠA UZDIŽE KROZ SFERE ATMOSFERE (Beemoth) i okrenuvši se arhontima, jer oni pokušavaju da spreče – ometaju prolazak duše. ALI, s obzirom na preciznu spoznaju (gnozu) uz pomoć lozinki i simbola koji se traže da bi se otvorio prolaz duši kroz sedmostruku purifikaciju.

              Pasaž kroz finalnu sferu je najteži, ovom sferom vlada Saturn, demijurg, ’’accuresed bog koji je kreirao vreme i prostor. On je taj čuvar – Zmija/Orubourus koja čuvaraj raj.                            

              Prema Karlu Jungu  ovaj simbol Oreorobusa je arhetip; koji se čini da probija svoje puteve unutar samosvesti tokom vremena u različitim formama.

              Ovaj arhetipski simbol implicira da je u dosta jakoj vezi sa Androgenim. Androgenost je primarno stanje  koje se kreće ka humanom naporu, sjedinjenost ženskog i muškog principa ili sjedinjebost oba pola u jednom duhovnom telu, sjedinjavanje koje poradja totalitet i kreaciju. To nije ideja o androgoniji , čiji je dualitet kompletan. „Povratak u celinu“

  

Da li ste ste se ikad uplašili da se ujutru nećete probuditi?

"I don't ask why patients lie, I just assume they all do." [#107]

                                                                DR.HOUSE..!

 Pre neko veče sam preživela jak anafilatički šok, bila sam pirgava kao ćureće jaje a onda sam počela da se gušim.

 Izmedju sna i jave vidle sam moju psihiajtricu kako struže nokte dok me pita:“A jelte da li ste sugurni da je sve to od kada ste se preselili , sav taj stres i uopšte fizički problemi_?“ Opet je moj psihijtar br. X na kvadrat posumnjao da ja ne fantaziram ili da izmišljam svoje probleme izgubio svaki kontakt sa mnom. Obaška što je i uopšte nisam interesovala ni kao bipolarac, ni kao potencijalni epileptičar ni kao potencijalni samoubica..ništa Nicht..Bitno da mi je nagruvala dozu Eftila koja bi ubila i konja i koji me je doveo u situaciju da se gušim...da mi alregija izbija napolje i iznutra..i da se gušim..

 "Pretty much all the drugs I prescribe are addictive and dangerous." [#105]

                                                                                                                                                           Dr. House…!

Elem, smanjili su mi dozu na pola ; za sad dok se ne javim mojoj mučiteljki u ponedeljak..

Zaista sam se uplašila da se ne probudim; šta će biti sa Lakijem; šta će biti sa mojom knjigom..; setila sam se testamenta koji još nisam napisala jer ne želim da ostane mojoj tzv. Familiji koja mi nije ništa, ni komad od moje majušne imovine. Onda sam mi je bilo žao što neću Sa Rašom i Zlatom u leto gledati sunce sa Tornika sa terase na Zlatiboru; jer mi je to svetla tačka da se izvučem iz ove zime..

Ne znam šta je bilo jače gušenje ili moj strah; da neću uspeti da učinim mnoštva stvari koje bi želela da uradim a još nisam zato što sam bila moron u svom predjašnjem životu; ali očito je pobedila volja za životom. Te se ja nisam ugušila koa rezulatat medicinskog eksperimenta moje doktorke koja naprosto ne zna šta će sa mnom ili negde u podsvesti oseća da je ne zarezujem ni za smrdljiv sir. U suštini ja i  po nekad želim da umrem i da se ne probudim izjutra, samo da bih okončala tu svoju egzistencijalnu neizvesnost ali za sve to još uvek ima vremena..Ono što me čini žilavom ispočetka je verovatno uobrazilja da je život ipak moguć..u granicama podnošljivog kvaliteta.

Ta tanka granica izmedju Erosa i Thanatosa je kod mene često istanjena da se gubi linija; u stanju sam da sebe ubija do besvesti;  podsvensno; kao što sam to činila u poslednjih desteak godina. Od bulimično anoreksičnih stanja; debljanja i gojenja do vezivanja sa muškarca koji je aposlutni nihilista kao i likovi Dostojevskog Nečajev & Stavrogin..samo u balkanskoj formi..Mada mi u ovim godinama njegov nihilizam i ne pada teško..Boli me uvo..manje više; bitno mi je da je živ i zdrav a to što misli da sam učinila ono što nisam ; nek mu bude. Dovoljno sam sebična, da ga želim uz sebe u umerenim količinama do kraja života..

Opet male digresija o mojoj psihjatrici:“Pa dobro, sad kad su umrli, baš svi koji su trebali da umru, šta Vam je sad?“-Sa čudjednjem sam je pogledala; par zar treba da mi umru i prijatelji..Imam ja prijatelje..koje mi znače..itekako..pa i moje biljke mi znače..I to su mojji prijatelji kao i stablo Bendžamina..Ona stvarno nije normalna..To što sam ja diganostikovana kao bipolarna..ne znači da je moj I.Q. ispod morbidnog nivoa..kako su napisali.

Dakle, žestoko sam se uplašila da se ne probudim jer želim još da poživim, pa jo malo pa će budjenje proleća..jel tako..

http://www.youtube.com/watch?v=q3hEH1M_0kM

n.b. Mada iskreno priznajem, nikad ne bih pristala da me Dr. House leči..A ID OD OVE LUJKE SAM REŠILA DA POBEGNEM, NIŠTA NIJE BOLJA OD ONE PRETHODNE..A MOŽDA SA MNOM NEŠTO IPAK NIJE O.K. AAAAA?

Creation and Deconstruction..

''The problem of man's existence , then is unique in the whole nature, he has fallen out of nature, as it is where, and still in it; he is partly divine, partly animal ;partly infinite, partly finite. The necessity to find ever/ new solutions for the contradictions in his existence, to find ever higher forms of unity with nature, his fellowmen and himself, is the source of all psychic forces which motivate man, of all his passions, affects and anxieties.’’

Creation and destruction, love and hate, is not two instincts which exist independently. They are both answers to the same need for transcendence, and the will destroy must rise when the will to create cannot be satisfied.

Did you ever think about yourself that you are FREAK?

Da li ste se nekad osetili kao nakaza?

Empatija je varljiva stvar u ljudi..Manje više sebičnost je ono što nas okružuje i često će te se naći suočeni sa tom osobinom kad se razbolite. Moja prijateljica koja boluje od M.S.( multipleks skleroze) mi je rekla da je tek onda kad se je saznala od čega boluje spoznala ko su joj pravi prijatelji. Da to je istina sa kojom morate da se suočite ma koliko to bilo tužno, mada neki ljudi ne mogu da poveruju  u to do samog kraja. Kao što moj otac nije mogao da veruje; ni kad je bio najteže bolestan da ga je njegova dragocena familija ostavila na cedilu. Njegova najdraža sestričina nije mogla da mu dodje na sahranu jer je imala zakazane gipsane radove u kući. Dodje mi da se nasmejem. Iskreno rečeno, bilo mi je drago što nije došla jer bi me samo i onako smarala. O predistoriji njegovih familijarnih odnosa suvišno je i goviriti.

Ali definitvno juče ; kad se meni dogodilo što mi se dogadja; jedna od mojih kriza; koja se nije manifestovala do kraja pa sam bila pri svesti; videla sam ponašanje ljudi oko mene. Tek docnije kad sam se ispavala setila sam se njihovih lica a pri tome izleda da su se i oni sami uplašili mog sindroma Knez Miškin ili  tzv. Floberov papagaj! A meni se samo pri tome snizio, gotovo spojio pritisak..Da ne pijem dozu ovih konjskih lekova možda bih i izgubila svest; nikad se ne zna!

To je dnevna bolnica za psihijatrijske i neurološke poremećaje; u kojoj su mahom žene koje u većini sede u odeljku za pušače i trkljaju po šest sati i ispijaju kafe..Razgovori se svode na lične probleme..Ima ih medju njima i ozbiljno bolesnih od šizofrenije, suicidnih premećaja ili fiksacija da im nokti i kosa ne rastu..Druge su opet pod depresijom jer  je ova socijalna i ekonomska situacija oterala u taj trougao koji je naizgled bez izalaza. Ima rodtelja čija su deca, ovisnici narkomani; pa jedan otac želi da umre jer ne može da pomogne svom sinu koji se raspada od AIDS-A. Jedan momak je operisan od tumora na mozgu; siroče od svoje 12. Godine..dečko je lep kao upisan, čak i studira..Sudbine su različite..Neki se leče od paničnih poremećaja ili od klaustrofobije ali većina kao da je došla tamo da se zabavlja ili to ja tako vidim iz tog ugla!

Sharlota..but I love myself..

Inetersantan personality je neurotična Šarlota, zvana Žanet, Jevrejka po ocu; koja se nameće kao vodeći lik tamo. Ne samo što je dobro ekonomski situirana, izrazito initligentna, takoreći socijalno nametljiva ali reklo bi se da ima ozbiljan narcisoidan poremećaj ličnosti. Ovo napominjem da je valjano situirana jer većina tamo nema novaca ni za kafu..Ona svoje skupocene Guči naočare ostavlja na stolu, razmeće se svojom garderobom i želi da se pokaže kao neko ko ima empatije prema svakome. Ali je nema..to je činjenica, vrlo očigledna. Ona dolazi u bolnicu da bi se praznila a da li to neko vidi nije mi jasno..neki su čak izjavili da je ona osoba koja im je izuzetno pomogla..Juče me je opomenula da kupim najskuplju Grand kafu; kao da je ona šef tamo. Lično učinila bih to; to je sitnica; manje od pet evra pola kilograma ali ko je ona da me uči tome!

E sad ništa ne bi bilo meni čudno da mi se kriza svesti dogodila na nekom drugom mestu kao što je npr. Samoposluga. Mislim da bi i tamo ljudi reagovali sa više saosećanja a ne da naprave krug oko mene kao da sam gubava. Uplašili su se..kad su počele ruke da mi se tresu..i samo mi je prišla majka čija je ćerka narkoman..Ni moja majka mi nije prilazila kad sam povraćala iz noći u noć ustajao je tata..Ta žena me je držala za ruku i još uvek osećam taj miris..miris majke koja mi sad u ovom momentu nedostaje. Na sreću, moja doktorka je stigla brzo; sredilo se i tako su su dolazile u intervenciju jedna po jedna da vide kako sam. A i moja doktorka je posebna priča u priči te klinike..Ja kao neurološki slučaj sedim na psihijatriji, u meni većina vidi kolegu tih doktora; obraćaju mi se da im pročitam dijagnozu, gledaju na mene kao na pametnicu. Moja psihijatrica, kad god zinem da se požalim ima druga pametnija posla; a meni je fizički loše. Za ceo mesec izmenile smo desetak rečenica..pri tome; moram da je vučem za rukav..A juče, zbog jake zime nije trebalo da izlazim napolje jer ...je vreme bilo loše..hladno i zato sam imala kolaps ali ona je insistirala da dodjem! Šta sad..moglo je da ispadne i gore od ovog; novi moždani udar i pridužih se ja mom rodu na onom svetu.. Ali kao što rekoh ne bojim se ja smrti, ima dana kad je i priželjkujem; bilo bi mi lakše jer na moj mapi ima toliko malo tačaka da su gotovo nevidljive.

Juče kad sam se povratila nakon nekih šest sati spavanja; probudila sam se i setila njihovih likova i reči jedne od žena:“Izvini ali nisam mogla da Ti pridjem, uplašila sam se!“..A uvek je pokazivala brižnost prema meni..i tako je nežna dok priča o svojoj deci..Niko je nije vukao za jezik da to kaže..meni nije potrebno ničije sažaljenje, mogu ja da živim ovako kako živim dok imam snage i samosvesti..Ali očigledno ju je mučio osećaj krivice. E u tom momentu kad sam se setila toga ostila sam se kao nakaza..prvi put nakon dugog vremena..Taj osećaj znala je moja majka da izazove u meni, nabijanjem kojekavih krivica..da sam moralna ili fizička nakaza..Pitam se ja kako su se oni osećali kad se to dogadjalo..Šta su videli..u meni?

Definitivno većina je sebična..Majority...

  

Studio Alfirevic arhitekti | arhitektura i dizajn enterijera

Studio Alfirevic arhitekti | arhitektura i dizajn enterijera

THE MAP OF LOVE

TAG:ISKRENOST,POVERENJE,ODANOST,DAIMON

MAPA LJUBAVI

AGAPE *   ALTRUISTIČKA LJUBAV

PRAGMA* SEKSUALNO PARTNERSTVO

EORS*       EROTSKA INTIMNOST,ETC...ALI..

Ljubavno ponašanje human beings je daleko od njihovih kodova nasledjenih genetski od roditelja, dedova, čukundedova...Ljubavna strast je nešto sasvim drugo..i hajde da vidimo šta je to toliko specifično u njoj..

„Mapa Ljubavi“ je nešto čiji je tvorac psihologija , način na koji ona pokušava da objasni misteriju ljubavnog zanosa. Odrastajući u specifičnom porodičnom okruženju mi usvajamo i odedjena pravila i vrednosti, to je jedan vrsta klišea koji bi trebalo da nas uvede u vezu sa osobom koja je naša druga polovina (po Platonu) – idelan srodna duša..? No tu se dešava kratki spoj i ono što bi rekli, izuzetak potvrdjuje pravilo?

MedjitIm mapa ljubavi je toliko slojevita, čak i promenljiva da to što mi imamo u sebi predstavu idealnog dragog ili idelane dragane , to nije ipak to; pogotovu ne u mladalačkom dobu*_?

E sad kolektivni nivo: muškarci gledaju na široka bedra, lepe grudi; materijalne pa i druge osobine njihove dragane..a opet u muškaraca žena gleda na sigurnost, maskulinost pa i  na valjanog oca budućeg potomstva. Ali to su sve projekcije dok se stvarno ne zaljubimo do guše i zavaramo sva pravila društvene prihvatljivosti , kao što veli španski filozof Ortega i Gaset da se s obzirom na dužinu života retko zaljubljujemo..?

Jung bi rekao da je to projekcija, visoko individualizovanih crta; jedna vrsta fenomenologije ljubavnog osećanja koje samo po sebi izgleda kao zov sudbine.Što je predstava lika u kojeg smo se zaćorili što opsesivnija, ludo, neodoljiva to tzv. Zov sudbine prima facie osnovni uzrok..Ko zna šta je sve naša glava isprojektovala u tu predstavu ali osećamo se kao da lebdimo na „sedmom nebu“- prema Jungu to su Anima i Animus. Možda i jesu neke od crta mapa ljubavi ali ne i dominatne, rekli bi neki..Šta sad?

Anima je duša dok je Animus Duh..- dakle ako nam se i srce zaljubi u neku složenu predstavu našeg detinjstva  u to je upleteno čudo i tajna..HMMMM.U tome je neodoljiva LJUBAV..jer nas trasncedira u druge svetove, što bi rekao Jung. Da li to moguće, voleti se kao Tristan i Izolda? Pa sumnjam..Ali ajde..

Iskustvo takve ljubavi traži od nas bezgraničnu odanost a to je slika baš romantične ljubavi. Pa baš ništa u životu se ne može meriti sa onim trenucima ljubavne strasti i zanosa koja dostiže svoj akme..kome se uvek iznova vraćamo sa voljenom osobom! Ovo nema veze sa genetikom i okruženjem tu je u igri hemija; jel tzv. Feremoni; Voljena osoba nas privlači jer ima u sebi što nema milion drugih osoba ili 100.000 drugih sa kojim smo u prilici da se susrtenemo i ako smo te sreće da to proživimo onda smo zbilja odabrani. Nije to romantika; to je nešto što izmiče svakom objašnjenju kao i ona teorija o jednoj jajnoj ćeliji i stoinu hiljadu spermatozoida; koje radjaju baš tog i tog čoveka. Pa nam se dogodi da se sretnemo van svih pravila..u nekom paralelnom svetu i ispostavi se da mama i tata nisu baš bili u pravu već da je nešto drugo u pitanju. Naravno da tu projekcija i mašta igraju veliku ulogu, pa i idelizacija partnera ali iskonsko prirodno je mnogo jače u ljubavnim relacijama.

Ako želimo da se uverimo u Heraklitove reči:“Karakter (daimon) je čovekova sudbina.“- dovoljno je da se samo jednaput zaljubimo, pa ćemo videti da u sebi nosimo neki unutrašnji demon koji će nas podstaknuti da krenemo putem slobode.U ćelji da se izborimo za svoju individualnost dok se borimo za ljubav onog drugog..koji ispada iz šablona koji su nam nametali u familiji, školi, okruženju. Taj drugi, naravno mora da bude nešto što bi se nazvalo“ jedinstvena ljubavna priča“. Koja u sebi sadrži snagu onog drugog ; ne zato što sam ja slab već što je to tako po sebi predodredjeno u prirodi..Moju mapu ljubavi cepa dajmon na komadiće i ja više nisam ja već neko sasvim treći.. Ali u to sve ulazi deljenje, briga, solidarnost,erotizam...Medjutim jasno je da se mi ne zaljubljujemo u nekog zbog njegovog bankovnog računa ili lepog torzoa već zato što je ona ta osoba ili on jedinstvena po sebi za nas na ovom svetu i naše srce ga bira..

To je možda jedini momenat u životu kad stojimo ogoljeni sami pred sobom; bez imalo sebičnosti spremni na sve; spremni da pokažemo ko smo i šta smo zaista; da budemi iskreni..

  

XX CENTURY

SIMBOL: AURORA

SIMBOL: BELA GOLUBICA

SIMBOL: NIKE

SIMBOL: BUĐENJE PROLEĆA

SIMBOL: VIVA LA VIDA

SIMBOL: TERAZIJE

SIMBOL: APIS

„Onaj koji dosegne svoj ideal samim tim transcedira samog sebe“

                                                Friedrich Niche

EVROPA XX VEK

                                Aurora XX veka je odavno svanula donevši sa sobom Belu golubicu simboliku duha i slobode, nakon dva rata, čovečanstvo je spoznalo da treba slaviti život u svim njegovim oblicima i manifestacijama. Spontanost XX veka ; koju si mnogi pokušali da obuzdaju; vazda je bila srivana s one strane samosvesne strane racionalne psihe anime; koja ga je brižljivo čuvala skrivenog u svom okrilju. Očuvala je lepotu slobodne, senzbilne, anarhistične egzistencije, kreativnog duha individualca ; ECCE HOMMO u slobodnim Polisima širom Europe.

               

Jer kao što bi rekao Niče u svom delu S one strane Dobra i Zla:

’’ Čovek od mudrosti bi lako mogao reći da je od Gospoda spao na nivo Životnje.’’ – a mi bi smo dodali da mu se to dogodilo iznenada, sasvim neočekivano u III Milenijumu.

               

Danas,postaje sasvim jasno na pragu III milenijuma da neposrednog življenja više nema, za sobom smo ostavili duh slobode koji je skriven kao fantom, zatočen u samosvesti objektivnog vremena. Slobodnog prostora je sve manje a Ά i Ώ savremenog čoveka je :’’Došao sam ovamo iz svetlosti i od bogova , sad sam ovde odvojen od njih.’’’ Daimon nas je odbacio u grotlo kolektivne masovne potrošaške kulture , indutrijskog proizvoda čoveka jedne dimenzije.Sa setom; blagim osećajem tuge se sećamo šta smo sve držali u dlanu sa nedoljivom lakoćom, krećući se kroz svet bez granica, bez nasilja, bez globalnog jednoumlja, a da nismo ni bili svesni u kakvom raju uživamo. Dok smo trošili poslednje minute svoje slobode, gubeći parče po parče svog individualnog prostora; duhovni – intelektualni duh Evrope je polako bio potiskivan sa zapadnih obala Atlantika. Taj dah, taj talas je izgledao opojno, kao i svaki kič upakovani sladunjavi parfume , ukusna udica koja je samo oduzimala a ništa nije davala uistinu.’’ Između kiča i visoke – elitne kulture odnos je takav da se sve oduzima a zauzvrat ništa ne pruža, gubi se originalnost, potiskuje se original a eksploatiše esencijalnost estesisa.’’[1].Doneo nam je jazz muziku,duh afro songa / rege ritam, bluz, soul, hip – hop, , istina je koju priznajemo. Doneo nam je san o Americi –Hoollywood movies, image prividnog glamura sa sve GRUČO Marksom pevajući na kiši, uz lik statue slobode ; kakve li ironije - dobijene kao poklon od Francuske. Image prividne dememokratije kroz ukidanja individualiteta, o zemlji zlatnog grumenja, kalifornijskog zlata. Mogavši da kupi sve što joj se prohtelo; da priušti dolazak kreativnih umova iz Evrope pre i nakon II WW rata, Amerika je postala bogata zemlja a siromašna duhovno sa isljučivim sluhom za money box.[2] Na tom kontinentu je nastalo mnogo pozitivnih i negativnih aspekata nasleđenih iz Evrope, prenešenih u kuferima emigranata, između ostalog nastao i Pop –Art i Op – Art i moćna filmska i muzička industrija. Danas je ova zemlja iako spada u najmlađu naciju u svetu vodeća sila u svim aspektima globalnog života. Ona je ta koja diktira tempo celom svetu u svim domenima življenja. A Evropa kao kontinuitet, sa stoletnim kulturnim i nacionalnim identitetom pojedinih i posebnih nacija koje polako tonu u svetu u kome dominira svet kapitala, money maker’s generacija; kojima odgovara čovek jedne dimenzije, unificirana yapi kultura žvakaće gume i Ray Ban u fazonu Mayami Vice kao i Kalvin Klain coiture.Ono što je danas elitno, vrhunsko, šik u Americi došlo je iz Evrope, u emigrantskim koferima.[3]

                Evropa je zadržala autentičnu sliku svojih nacija koje su XX vekova unazad izgrađivale svoju kulturu i tradiciju na judeo –hrišćanskim temeljima. Svaka nacija bilo da je anglo-saksonska, frankofonska, romanska ili slovenska je specifična po sebi i za sebe autentična što je neiscrpno blago Evrope. To je neodoljivi šarm ovog kontinenta koji će se kao Feniks iznova izdignuti iz esencijalne snage svog jezgra kao ptica Abraksas koja se svakih hiljadu godina rađa iz svog jajeta. Stoga zauvek i treba da nosimo sećanje na ta vremena, na te prostore sa osećajem resentimana i ljubavi koji su nosili u sebi evropljani skupa sa neugasivom iskrom JOY DE VIVRE! – DA BI SMO OPET IZNOVA JEDNOG DANA IZGRADILI AUTENTIČNOG ČOVEKA KAO što su bili mnogi znani i neznani protagonisti XX veka. Ljudi koji su stvarali, kreirali, delali i uticali na sve tokove i strujanja života u Evropi XX veka.

                Stoga Vas pozivamo da saslušate jednu priču koja je priča iz 1001 noći te epohe nakon velikih ratova: šezdesetih, sedamdesetih i na koncu osamdesetih koji su nagoveštaj rušenja TERAZIJA.

Jer kad čovek izgubi dodir sa onim što mu je bilo tako blisko a sasvim jednostavno i neposredno ; osećaj prema samom sebi; postaje svestan da je izgubio slobodu negde u vremenu III milenijuma.

Čovek u Dvadesetom veku otkriva Bel Epoch slobode - vrata jednog specifičnog rafinmana čiji je duh unela Francuska, država koja je iznova stvarala svoju državničku, diplomatsku, kulturnu , intelektualnu, umetničku elitu,nakon gradjanske revolucije. Na temeljima carstva Luja XIV koji su zbrisali Jakobinci; u građanskoj revoluciji; nastajala je, izgrađivala se jedna nova klasa citoayena. Stvarala se jedna nacija uopšte u humanumu sa osećajem za egalite, fratelite, liberte;  - koji će se proširiti po celoj Evropi. Francuska je sačuvala elemente starog intelektualnog sjaja, elitizam Sorbone, ali i naročiti duh slobode u svim vidovima života. Tako da će krajem XIX veka i u XX veku Pariz postati prestonica Evrope u svakom smislu.

Specifičnu vokaciju kulturi Evrope daje Italija koja je očuvala svoju aristokrtiju, skrivenu u nekadašnjim kneževskim državicama ; malim gradovima školujući i podižući nove generacije koji u sebi arhetipski nosili lepotu Renesanse Italije. Stari univerziteti u Pizi , Sijeni, Milanu i Rimu kao i lepota antičkih i renesansnih vremena , osećaj za lepršavost i lepotu u genetskom kodu Italijanske nacije su dragulj starog kontinenta. Svemu ovome pridružuju se anglo saksonske države Nemačka i Engleska sa svojim pragmatičnim shvatanjem i tumačenjem stvarnosti. U njih se slevaju slovenski stanovnici nekadašnje monarhije Austro – Ugarske sa svojim razlikama ali sa bogatstvom upletenog nasleđa različitih nacija i kultura koje su se vekovima mešale. Kao što će ruski emigranti sa svežinom duha osvojiti Pariz dvadesetih godina tako će mnogi disidenti umetnici iz Frankove Španije uneti dimenziju otkačene umetnički kanalisane sczihofrenije tridesetih. Tako će nakon II WW emigranti iz slovenskih zemalja iza gvozdene zavese doneti mnoga intelektualna bogatsva u tu zapadnu Evropu a medju nama su bili i ljudi sa prostora nekadašnje Ex Yu.

U XX veku Evropa,već vremešna elegantna dama preživeće dva rata; koji će izmeniti njenu političku i kulturno intektualnu mapu a pritom izgubiće ono što je najdragocenije a to su ljudi. U ovim periodima razaranja poginuće ili izgubiti živote mnogi velikani duha ili će završiti u koncentracionim logorima. A da ne spominjemo da će nacisti kao i staljinisti uništiti mnogobrojna dela iz tog perioda kao dekadentna i neperihvatljiva njihovoj politici. u III milenijumu.

A nakon svršetka II WW u Evropi se samo govorilo o tom ratu a onda je početkom pedesetih svet zaboravio na siromaštvo i počeo da živi punim plućima Dolce Vita na ulicama Rima. Pedesetih godina cveta Slatki Život u Italiji; iz koje izrasta šezdesetih životna groznica u Francuskoj, sedamdesetih Evropa postaje centar u kome se stapaju kulture iz dalekih egzotičnih zemalja sa evropskim rafinmanom; kombinacija koja daje neverovatan šarm u svim vidovima života.Sloboda stvaranja, sloboda izbora, sloboda ljubavi sve se to koncentriše na starom kontinentu sve do sredine osamdesetih.

     Pretpostavka za slobodu stvaranja je jedan razmljiv jezik definisan kao evopski common language koji se zasniva na subjektivnim konstitutvnim principima i individualnim pravima svake nacije po sebi. Kao da nas slike iz filma Bernarda Bertolučija iz filma XX vek uvode u taj svet stvarnosti koji se oblikuje u kontradikciji izmedju aristokratije i proletarijata sa početkom XX veka pa nas polako italijanski neorealizam Vitoria de Sike uvodi u Čuda u Milanu o magiji siromaha skupa sa filmom Kradljvici bicikla a onda nailazi Francuski Novi talas u filmu. Fransoa Trifo u svom filmu Jak and Jile nam demonstrira filozofiju Joy de Vivre, dok nas veliki reditelj Italian Frederiko Felini podseća na neodljivu lakoću življena u svom filmu Amarcord; bez obzira na rat. Kroz suze i smeh, uz sjajnu ekipu glumaca, kroz katharzis uz finoću poetike fotografije i zvuka, kostimografije i scenografije . Uvek je reč o pojedincu o njegovom subjektivnom Ja bilo da su u pitanju pokretne slike, književnost ili fine umetnosti. Jer setimo se da je XX vek u umetnosti otpočeo sa Dadom i Surealizmom, pobunom, anarhijom, borbom za prava pojedinca. Ali kao da nas je Kventin Tarantino američki reditelj i scenarista filma preselio u jednu drugu stvarnost krajem XX veka snimivši film Petparačke priče, film u kome je Evropa izložena podsmehu jasno i glasno a vrednosti Big Macka postavio na pijedestal. Nakon rata USA kultura; skupa sa najeftinijim izvorom zabave TV –eom; donosi jedan novi pojam u život a to je duh umnog kolektivizma. Koji je specifičan ali sa drugačijom konotacijom a ona se skriva iza reči demokratija, sve postaje dostupno svakom. Ona bi trebalo da se manifestuje u slobodi svakog čoveka kome je sad preko TV ekrana svedostupno u simulakrumu vidljivog. Jeftina Televizijska sapunica Dinastija postaje etalon mnogih vrednosti osamdesetih godina; između ostalog jedan od novih diktata u modi,simulaciji življena celibrity?! U suštini, ono što je bilo elitističko, avangardno, intelektualno; jer je moralo da bude takvo po sebi da bi davalo pozitivan impuls životu i stvaranju; biće srozano na nivo prosečnog masovnog konzumiranja.

  Demokratija/Diktatura u svim oblastima života sve do rušenja Berlinskog zida krojiće sliku Evrope i umesto da ovo rušenje učini svet još[KB1]  boljim i lepšim ovo rušenje će uspostaviti neke nove granice, nova pravila, definitvno ustoličivši globalizami i unifikaciju. Simulacrum bezličnog što Evropa nikad nije bila po sebi i za sebe u suštini kao i njeni žiteljim njena istorija i kultura, mozaik stvaran u slobodnim polisima širom Evrope u koji su upletena sva moguća saznanja, kreacije slobodnog duha.

Dvadesti vek se može podeliti na onaj pre i posle dva svetska rata i epohu globalizacije čiji talasi polako dopiru na obalu Evrope sa istočne obale USA sredinom osamdesetih. Sve do tog momenta strari kontinent ima svoju autentičnu kulturnu, intelektualnu, umetničku autonomiju. Poseduje bezuslovno primat u svetu kao neko ko je baštinio tradiciju kolevke svog ontološkog bića. Sve je to sinkretički sabrano u toj Evropi koja kreira, stvara i širi svoje talase koje magično utiču na sva kulturna, politička i sociološka događanja. U Evropi se stiče vrhunsko obrazovanje u svim poljima delatnosti, u Evropi i iz nje se dalje kreće u svet i u nju se vraćaju odjeci, akumuliraju nasleđa starih civilizacija. U Evropi je nekolika najstarijih univerzitetskih centara Sorbona, katolički univerzitet osnovan u XI veku i najstariji nemački u je univezritet u Pragu, potom Kembridž i Oxford u Velikoj Britaniji. Ta Dama, je preživela mnoge ratove i razaranja i stekla nauk da ceni individuu, kreatvnost, podvižnost, ludilo duha, i stoga je baš taj XX vek bezgranično mnogo darovao svetu. Ideali su postali stvarnost u svim sferama života; ti ideali nisu zlopotrebljavani već su bili involvirani u egzistenciju čoveka i bili podređeni njemu.Jer genijiajlnost po sebi bi bila nepodnošljiva ako ne bi posedovala skromnost i besprekornost a to je odlika XX veka. Genijalnost koja se rascvetala na krilima slobode jer je društvo već tridesetih godina bilo spremno na slobodne tvorevine a tek nakon WW sv. rata isto to društvo je shvatilo da bi trebalo poput antike slaviti DOLCE VITA!

Slobode u kome je Evropa uživala u jednoj bogatoj epohi nakon rata, oko tri decenije, slaveći autonomiju individualnog čoveka. Budući da sam čovek ne samo da znači nešto, već i jeste nešto i ostaje vrsta vrednosti univerzalne – zahvaljujući svojoj svojoj svojevrsnoj , automnoj, ponekad magičnoj egzistenciji. Čovek je nešto neobjašnjivo, ali on znači nešto egzaktno, on ima svoju vlasitost, autentično i automno je angažovan prema svetu, prema stvarnostii samom sebi.

 Šezdesetih i sedamdesetih godina glavna pulsirajuća žila u Evropi teče kroz tri grada u trouglu London – Pariz – Milano (Rim). Burna istorija, besmrtna lepota kulturna tradicija i samopoštovanje prema vlastitom nasledju učiniće od ovih gradova centar: umetnosti, literature, muzike, filmske i modne industrije. Ali ova kultura će zadržati poštovanje prema umjeću, prema zanatu, prema onome što je unikatno izrađeno, naročito u francuskoj pa i u italijanskoj modi. Zadržaće ljubav prema l’art pour l’art – u svakoj strukturi života u svakoj dimenziji koja se otvara pred nama u nostalgičnim slikama.Svaki pojedinac koji će se pronaći u nekom od ovih gradova ostvariće svoju autentičnost u vremenu hedonizma – dolce vita, koji se ispoljava kroz ’’nouvelle vague’’ muzike i literature, joy de vivre , bitnik pokretu, u swing žurkama ili rasipanju vremena u kafeima. Slobodno možemo reći da je Pariz grad u kome se odvija Renesansa Evrope XX veka! To je panoptikum genijalnog, suludog spektruma; skup moćnih slobodnih duhova koji će posejati mnoge klice valjanih plodova u svim oblastima života. Ako se samo setimo da je Francuska sa svojom ’’L’exception culturele’’ privukla kreativne umove iz cele Evrope a međ njima su i delali renesansni umovi poput: Markiz de Savinji,  Žana Koktoa, Saint Egziperi, Andre Marloa, Braće Limijer, Andre Bretona, Žaka Prevera, Pabla Pikasa, Andre Kureža, Serža Ginsbourga, Pako Rabana ili Man Reja. Filozofi koji će uticati na tokove misli XX i XXI veka: Alber Kami, Sartr, Fuko, Merlo Ponti, Bodrijar....Kao da je svetski duh učinio od jednog grada da postane omfalos ; pupak sveta; iz koga ce cvetati valjani plodovi koji su na polzu i korist humanumu. Ovaj grad postaće svetski centar ’’Experimentum mundi’’ – i u XX veku svi putevi će voditi u ovaj grad.

U Parizu se oduvek esencijalni život odvijao u kafeima (bistro) ; tu su donošene mnoge važne odluke i rađale se u zajedništvu mnoge zajedničke ideje. XX vek Pariza se delio na onaj salonski život citoayena i fenomenlogija kulta kafea- bilo je zanimljivo videti institucije Pariza Sartra i Simon de Bovoar kako žure da zauzmu mesta u nekom od kafea na Monparnasu: DE Mago ili Fleur. U salonima i iza debelih zavesa uticajnih porodica donošene su važne političke odluke koje su se držale načela prosvećenosti koje im je donela revolucija 1798 godine i docnije učvršćena nastankom IV republike, jer je Francuska bila veoma uticajna sv. sila.

U tom gradu Parizu egzistencijalne i strukturalističke filozofije Sartra i Fukoa, Merlo Pontija i Luja Altisera, renesansnih genija poput Žana Koktoa Ežena Joneska; devojke iz XIV buržujskog kvarta[KB2]  Pariza odevene u stilu Andre Courragesa[4] sa specifičnim čizmicama ’’fleet heeled ’’Courages’’ boot izmešane sa likovima koji su došli negde iz daleka, skupa sa studentarijom obuzetom ’’groznicom življenja’’. Dominantna boja u odevanju šezdesetih je crna; kao simbol egzistencijalista koji će podići na noge ’68 Pariz predvodjeni Sartom i Simon de Bovoar.Još jedna od revolucija će se desiti baš u tom epicentru događanja, kao ponavljanje one iz XIX veka 1848 i prodrmati celu Evropu!

Pariz kao otvoren grad koji je se napajao kretivnom energijom mladih generacija iz Španije odbeglih od Frankove diktature[5], Francuza rođenih u Magrebu (bivših francuskih kolonija, ); šarmom i intiligencijom momaka iz slovenskih zemalja sa Balkana, lepotom i duhom Rusa. Kao uvek žedan i gladan, spreman da primi ono što je intresanto, lepo, dekadentno, estetizovano, kretivno, plodno otvoriće širom vrata u XX veku.Mnogi će doći tu ; kao što se u Antici odlazilo u Atinu; da se napiju na Mon Parnasu božanskog stvaralačkog nektara a pri tome ostaviće svoj dragoceni stvaralački dar zauzvrat Parizu. Onaj koji je u sebi imao dovoljno snage i umešnosti a ako ga je uz to pratila sreća mogao je da uspe i pronadje sebe u ovom gradu ma šta da je bio i ma šta da je nosio u svom koferu, u svom odelu, cipelama. Sreća je bila na dohvat ruke samo je trebalo posedovati umjeće opuštanja i čekanja u beskonačnoj igri svetlosti i senke. Kroasani i braserije, bistroi i kafei, poznati – celebrity likovi bili su tu na svakom koraku da vam pruže ruku ako ste bili spremni na izazov – koji je život značio.

                Pariz je oduvek bio seksualno dekadentan grad ne samo po novelama Markiza de Sada ili dnevnicima Anais Nin  kao u Milerovoj Rakovoj obratnici; već je to bio deo tradicije još iz vremena Kralja Sunca Luja XIV. U to vreme je uspostavljena tradicija ljubavnice i ljubavnika i institucija kastrata koji su pevali na uvce plemićima. U to doba je samo francusko plemstvo imalo isključivo pravo da uživa u hrani, odeći, nakitu, izboru ljubavnika – jednostavno da uživa u životu dok je to običnom narodu bilo nedostupno. Mora se priznati da je iz tog aristokratskog miljea su potekla prefinjena umjeća’’savoire faire’’, galantna dopadljivost u ophođenju i ponašanju..A onda ih je jakobinska revolucija zbrisala sa karte sveta ali ostao je šarmantni duh nedozveljenog pervetiteta; koji je gradjanska klasa kontrolisala tokom XIX veka ali XX vek otvara sva čula filozofiji duha i tela:’’Joy de Vivre’’. Lude godine ranog dvadesetog veka, eksplozija džez muzike tridesetih ; rat koji će potisnuti mnoge navike Francuza osim one da budu samosvojni. Dolaze pedesete kroz francuski novi talas angažmana, šezdeste u duhu ’’ s one strane dobra i zla , sedamdeste disko muzike za djuskanje i otvorenih gej veza ispisale su mnoge stranice socioliških – filozofskih i literarnih analiza. Džozefina Beker i džez muzika , u kafeima i podrumima a kasnje i na velikim otvorenim scenama. Film, koji se manifestuje u Francuskom novom talasu ilustrovaće slike i prilike života ovog grada.

Mainstream ovog grada se ogleda u neograničenoj slobodi, poricanju vrednosti koje je uzdigla na pijedestal francuska elita ’’njegovo veličanstvo buržuj’’ u ljubavi prema životu i napajanju iz svih njegovih izvora. Posle iscrpljujućeg rata i posleratnog perioda uživalo se u konverzaciji, uživalo se u hrani, uživalo se bilo čemu što se moglo raditi Suština je bila da čovek – indvidualac udovolji samom sebi sasvim oslobodjen od morala da bi ostvario ne samo esteske senzacije već i intelektualne da se čovek kao racionalno biće ne bi osećao loše, sputano. Širiti osećaj ŽIVOTNE GROZNICE ZNAČILO JE NOSTI JE U SEBI. Sve što nam se dešava u životu onako kako bi rekli sa lakoćom jer život se ne može menjati. U njemu se dešavaju i loše stvari a trebalo bi ih prihvatati ne kao tragediju već kao momenat koji je već prošao jer sve teče,podučavala nas je filozofija filma Fransoa Trifo ŽIL i DŽIM; snimljenog po romanu Anrija Pjera Rošea . Iz tišine svoje bomeske tuge tako je pisala Fransaoz Sagan, podučavala nas o ljubavnicima otvoreno – lično i bez lažnog stida Margaret Diras šta znači reč ljubav. Ona priča o ljubavi bez patosa, patetike, baš kao što što nas Jursenarova vraća u Hadrijanovu ljubavnu prošlost. Sve je moguće: uživanje u dosadi, uživanje u patnji, strah od straha. To je jedna vrsta strukturalizma u kojem ništa ne bi trebalo uzimati za ozbiljno od kaprica do ljubavne veze u trouglu – jer jednu ženu dele dva prijatelja, sve je spontano i bezbrižno. Parižani su znali da žive strasno u nemogućim situacijama; što bi se reklo ako nešto nije činjeno iz ljubavi prema ljubavi iz zadovoljstvo za zadovoljstvo onda nije trebalo činiti uopšte. Ova vrsta života je izgledala kao revolt, revolucija surelaizam, anarhija, post  - modernizam, nagoveštaj pank subkulture. Na prvi pogled to je delovalo možda šokantno ali čovek je bio žedan slobode u tom XX veku i kočnice su polako popuštale udovoljavajući biću anime i animusa.

                Post modernizam kao i filozofija strulturalizma je vidljiva u POP ART i OP ARTU ; a jedan vid fenomenologija u kom se manifestuju je FUTURISTIČKA MODA FRANSUSKIH KRETAORA koji su pratili dva glavna toka a to je bio buntovnički swingerski-vogue Pariz i onaj drugi koji se manifestovao u subkulturi koji je kontrirao mainstreamu Bitnika i Swingera u Romanticizmu, Boemiji i stilu Dendija. Mnogi od njih eksperimentisaće sa futurizmom kao Pjer Karden [6], Andre Kurež,Pako Raban. Jedna od kolekcija Iv Sen Lorena biće uradjena u stilu pop arta lansirana kao ’’Mondrian lock’’ i lansirana u lancu butika Rive Goshe.U modi i dizajnu su dominirali homoseklsualci a to je bio trend koji ulazi i u sedamdesete kad se već otvoreno moglo sa ponosom reći da je neko gej a da ne bude izgnan iz svoje zemlje ili ubijen kao Lorka u Španiji u doba Franka. Sve je bilo podređeno LEPOTI!. Onaj koji je želeo da uspe u domenu koiture – mode odevanja, u bilo kojoj od njenih oblasti od dizajna, kreiranja odnosno kao njen promoter fotograf, fotomodel ili model znao je da je u Parizu gradu šika i elgancije pravo mesto za ostvarenje takvih ambicija. Bilo je i onih koji su sasvim slučajno uspeli u tradicionalno najačoj francuskoj branši – zanatu coiture – kao i vrhunskoj modi a da nisu imali nikakvih ambicija.Pariz je bio i ostao svet koji pripada kompleksnoj mitskoj i estetskoj strukturi te je mnoge slučajnosti koje su se same po sebi dogodile baš zbog eterične atmosfere koja je vladala nad gradom...........-

                U Sedamdesetim godinama u Parizu postaju dominantni noćni klubovi i diskoteke ; one su bile jedna vrsta prestižnih mesta na kojima se takodje okupljalo mondensko društvo. Byblos, Palace i Klub 7 koje je otvorao različitih godina Fabris Emer; čuven po prvom gej klubu koji je otvorio još 1963 Pimm’ Su u ulici Saint Anne a onda Klub Sedam je otvoren 66 pa Palace sedamdesetih gde se mogla slušati najbolja disko muzika – ovaj klub je bio vrhunska paralela Diskoteci 54 u New Yorku. Bila je to prava revolucija u Evropi da su se na jednom mestu mogli okupljati sasvim slobodno ljudi istog rafinmana, želja i ukusa dok je Fabirs Emer bio kralj noćnog života Pariza. U tim diskotekama se slušala muzika koja je važila za najbolju disko muziku Pariza; zahvaljujući DJ Guy Chevas; a pre disko muzike Soul i bluz. U tim klubovima mešali su se podjednako celebrity i običan svet; iz tih klubova oblikovala se moda stil življenja citoayena.

Ti klubovi nisu bili vrsta geta, kao što je to važilo za Njujork već su u njoj dolazili i muško ženski i gej parovi. Pariz se ponosio ovom slobodom iz koje će nastati avangarndi talasi valjanih plodova.  

Pariz je ipak bio centar Evrope u svakom smislu i tvorac jednog novog talasa; koji će u koncentričnim talasima uticati na sve tokove i strukture života u celom svetu.Neposredno je uticao na London i Rim iz njega su dolazili svi podsticaji bilo da je bila u pitanju filozofija, umetnost ili moda. London je ostao u izvesnom smislu specifičan ne samo što je bio glavni grad jedne zemlje; koja u bukvalnom smislu bila ostrvo ali je i bila velika kolonijalna sila koja je skupljala kao antikvitete uticaj egzotičnih kultura; zbog svoje društvene strukture i uvreženog analitičkog načina mišljenja koji se održao vekovima; mada nije ostao imun u odnosu na Pariz. Dok su evropski gradovi upijali pariski duh nakon II WW bez distance u dimenzijama svojih struktura.

’’ Da je sve ispalo dobro po mene, jer sad ja volim svaku sudbinu a ko bi voleo da bude moje sudbine.’’ – Niče

                Dečiji san nikad nikad ne biva uništen u čoveka, iz njega još uvek zrači duboka čežnja, osećanje, duboka strast kao inspiracija da se napiše ova pripovest! To  je priča o čoveku XX VEKA; poput jedne životna slike o fenomenologiji zlatnog perioda Evrope tridesetak godina nakon XX sv. rata; o animusu koji je prošao kroz sferično ogledalo, kroz prelomljenu prizmu svih duginih boja. Čovek koji je istražujući Puteve slobode’’ tražeći opasnost u sreći, utočište u izazovu, kao u snu u kome su beskrajno isprepletene niti fantazije, erotike i melaholije, pokazao da onaj koji ume da vlada sobom dominira nesvesno u svetu oko sebe. Priča o X, kroz koju se prelama u detaljima, momentima, u druženjima i prijateljstvima sa protagonistima istorija evropskog zlatnog perioda. Povest o životu, povest o vremenu koje je na svojim plećima izneo jedan Ecce Hommo sa lakoćom, sa osećajem teskobe svakodnevnice, uz smisao za tragikomediju egzistencije u svim njenim vidovima. Čovek koji je bio bezuslovno slobodan po prirodi; u večitoj potrazi za plavetnilom nebesa, u traganju za ’’još-uvek ne’’ i za izlazom.  U bezuslovnom smislu rekli bi smo da je njegova egzistencija simbol ove epohe o kojoj smo vam pripovedali. Možda nam on sam neće reći ništa, ili sasvim malo ali ići ćemo njegovim tragom, prateći njegov pokret, njegove puteve, tumaranja, lutanja, avanture; njegovu senku! Ovo je jedna priča koja ima svoju unutrašnju dinamiku, individualni ritam čoveka bez limita i stega; priča čoveka koji je anarhista u duši a u suštini duboko patrijahalni balkanski tip....

                Možda će nam ljudi, zbivanja, mesta, okolnosti delovati bajkovito, po malo nestvarno jer su uvijeni u taj                Onaj koji pripoveda biografiju jednog čoveka kao što bi rekao Norman Majler bi trebalo da poseduje bar pet procenata te ličnosti u sebi! Teško je to i zahteva veliku veštinu da bi se isplela savršeno istkana pripovest o neuhvatljivom liku jer kao što veli stara Zen priča:

                ’’U davno doba bogati Japanac došao je da naruči sliku pevca kod čuvenog kineskog akvareliste. Kinez je pristao obećavši da će slika biti gotova za godinu dana. Ali, nakon godinu dana, kad je Japanac došao po sliku Kinez mu reče da još uvek nije gotova te da dođe sledeće godine. Više puta je Japanac dolazio ali ali Kinez akvarelista mu nikako nije mogao predati sliku. Te kad je već desetleće prošlo, konačno zapita Slikara :’’Pa šta si radio sve ove godine, gde je slika? – na šta mu je Kinez odgovorio otvorivši mu vrata svog ateljea – ’’Pa evo pogledaj, pa se uveri da ni jedan akvarel ne predstavlja pevca onako kako ti želiš.’’ Zbilja, Japanac uđe u sobu gde je bilo više desetina porteta, čudesno lepih, različitih, kočopernih, ponositih, savršeno lepih u različitim duginim bojama, beše to izložba, presek rada Kineza akvareliste. ’’

Kinez je bio iskren i pošten prema samom sebi i Japancu; da ma koliko god veštine i truda, umjeća i vrhunskog znanja uložio slika nikad neće doslovno predstavljati ono što jeste.

---

[1] Heramn Greenberg: Kitch, Francfurter Verlage, 1986,pg.102.

[2] Ovo će vam potvrditi mnoge filmske zvezde poput Grete Garbo, Luisa Bunjuela, Jo AN FONTEJN ili Nikola Tesla koji je umro u bedi nakon što su od njega uzeli što su mogli!

[3] Dovoljan je primer jednog od najelitnih magazina nastalog u Parizu pod rukom Conde de Nast: Vogue – da je on danas vlasništvo vlasnika u SAD.

[4] Andre Courages, baskijac poreklom, još jedan došljak preko Pirineja donosi pregršt ideja koji će stvoriti uticati na magični svet mode. A tek Bitlsi , čiji je on stilista i manija koja će zavrteti celom svetu Um!?

[5] Pako Raban, rodjen 1934 u San Sebastijanu, arhitekta po obrazovanju, kretor i dizajner odeće i nakita, mistik po duhu i vokaciji – koji po prvi put uvodi crnkinje na modnu scenu.

[6] Radio je kompletan satjling za Bitlse; dok su njegovi ženski modeli bili odeveni u uske kožne kombinezone izradjene u koži . Dozajnirao je post  edvardijaski – lock čipkanih bluza u filmu Viva la Maria u kom je igrala Brižit Bardo za koji je scenario pisao njen bivši suprug Šak Krijer.

---

 [KB1]Worholova kritika konzumentske kulture....

 [KB2]Parizanke