SREĆKO...JOY...

TUŽAN DAN...

Danas su uspavali Srećka...Ne znam zašto, ali taj tigrasti zelenkasti mačak osvojio me na prvi pogled..u mom novom komšiluku. Svaki put kad sam dolazila kući; čula sam ga kako stoji uz vrata i plače; osluškujući dolazak svojih ukućana dok je moj Lakica spavao mrtav ladan na krevetu. Neko bi rekao mačor kao i svaki drugi ali uz njega je išla topla ljudska priča koju je on preo u svojih 13 mačećih godina.Bio je poseban za one sa kojima je živeo a priča mi je potvrdila još jednu istinu:da mačke biraju ljude za saputnike a ne obratno.

Srećko me je podsetio na Kukicu, Budu..i ja sam njih nosila na uspavljivanje..jer su oboleli od raka..On je patio od raka..kosti su krckale i ništa nije jeo ali bilo mi je teško da kažem novoj komšinici šta mislim jer je toliko bilo očigledno, videlo se u pogledu..a da znate životinje pate isto kao i ljudi..a mi patimo uz njih..jer ne govorimo njihovim jezikom, ne razumemo šta ih muči.Nekad se i ne trudimo baš da ih shvatimo..ma koliko ih voleli. A Srećko je baš bio voljen jer je znao da se mazi i pazi..ne kao ovaj bandit Laki..; taj mačorac je izabrao svoju gazdaricu sam, uskočivši joj u krilo.. Danas ga je nosila kao bebu, umotanog u ćebe, da ga uspavaju; u mahu sam mu ugledala okice pune straha od budućeg nepoznatog a taj strah je sigurno nadjačao bolove koji cepaju. U dubini duše znam da će mu laknuti, spavaće negde u mačećem raju ali ne mogu da objasnim njegovoj Miri da je to tako..Teško joj je jer toliko lepih uspomena..koje nam ova bića pružaju..; izgubila je nešto svoje, delić duše a da to sam i ne zna i ko zna koje tajne koje je delila sa Srećkom. Za mene je svet stao dva put..Kukica i Buda..Sve se srušilo u meni..naročito kad je Buda otišao..a sa njim već je otišao sav moj rod, MOJA FAMILIJA.a SA NJIMA lepa vremena..toplina...ljubav...osećala sam se izdano..A borila sam se da živi..tako bolestan od raka..celu godinu, nisam htela da poverujem..a i on je skrivao od mene da je bolestan, da ne bi išao kod veterinara..

Da budem iskrena, suzu nisam pustila kad su mi roditelji umrli ali za Kukicom i Budom sam vrištala..OD BOLA..možda je u tome bio skriven sav moj jad siročeta u četrdesetim, bezdetne žene.

Sad imam Lakicu, tatinog mačora; koji se ne da ni pomaziti..danas sam shvatila šta mi znači..Otac mi ga je ostavio na brigu..Trebalo je da vidim Srećka i Miru..tako zajedno i da shvatim..da ni ja više nemam snage da izgubim mog mačorca..ma kakav mrgud bio..