"Anon, who wrote so many poems without signing them, was
often a woman."— Virginia Woolf
Šta mislite da je lako živeti sa dijagnozom da imate neku od
duševnih bolesti i da ste do kraja neizlečivi od toga. Šta mislite o tome da
vas noću progone košmari i da umišljate da će vas jednog dana zatvoriti u neku od takvih ustanova kao
šugavog psa, kao gubavca..Dok čitam Silviju Plath i sve dubljem zalazim u to
koliko je to bio jedan tihi bol, duhovni sve više se identifikujem sa njom i
njenim strahovima jer sam i ja nailiazila na takav tretman. Pri tome nisu me
zatvarali u duševnu bolnicu ili davali šok terapije ali kao i ona sam bila
duboko neshvaćena i neprihvaćena.Verovatno nikad neću ni biti.. Neme šanse, ali
kad bi iz mene negde duboko izašao taj krik mislim da bi dosegao do beskonačnih
bezbrojnih galaksija..Možda bi htele te zvezde, ugašene planete, crne rupe i da
me saslušaju o svemu onome što bih imala da ispričam, da kažem o onome što znam
i ne znam, što samo nagadjam i predvidjam, što osećam i predvidjam. Možda ću i
na leto otići duboko u šumu i poveriti drveću sve svoje ljubavne tajne,
filozofske dileme, svoje padove i uspomene jer mi je potrebno da me neko
sasluša. Očajnički mi je potreban slušalac, publika..neko ko će zbilja da me
ozbiljno shvati..da više ne umišljam da je sav taj toliko rad bio uzaludan a ja
sad mislim da jeste.Mislim da su stabla živa bića..koja dišu punim plućima..otvorena
da te saslušaju i da će prenosti priču o meni od hrasta do breze od jele do
bora od omorike do kleke od jasike do svakog krivog drveta u šumama. Da će me
čuti šumski patuljci i vilenjaci i da će mi pomoći da uspem već jednom da se
kroz vetar i šum lišća čuje moja reč..Da bih mogla da nastavim da živim..Da se
ne bi dogodilo ono najgore kao I Silviji Plath; da gurnem glavu u šporet
..Bojim se da opet ne potegnem ruku na sebe, a to je ono što me poslednjih dana
očajnički privlači jer ne mogu da radim kao što sam nekad..Ta teskoba i strah
od budućnosti..me psihički ubijaju..taj zastoj u meni..Činjenica je da nisam
ono što sam bila nakon Epy napada..me uništava..Eksplodiraću..želim nazad svoju
slobodu, želim svoje duhovne galaksije..a bilo ih je mnogo...nemate pojma
koliko......Ali život još uvek ide dalje..a ja ne želim da živim sama..
Dok slušam Queen toliko emocija pršti iz mene, sećam se rane
mladosti i prve roken rol muzike koje sam slušala..do tada samo
klasiku..Svirala sam klavir; kao ne baš neki talenta i živela neki svoj
paralelni život van sveta mojih vršnjaka koji su slušali..The Wall..Ali desilo
se..Mama mia let me goooJ Da Bohemian rapsody..Sad kad se setim kako je to
bilo..Zaljubila sam se u Fredija..bio je gej; pa šta! Oni su zbilja bili nešto
posebno..i danas najviše volim da slušam taj glas koji je otišao u večnost..
A ja sad razbijam glavu o zid..misleći..kako je to sve skupa
jedna velika nepravda; o tome kako
najbolji odlaze..o tome kako najbolji nikad ne uspeju da dožive taj moment da su priznati I kako najgori mediokriteti
predstavljaju nešto..i nekoga…Paris Hilton..Da li j trebalo da se obesi Branko
Miljković ili da se Džoplinka ubije sa predumišljajem..a bila je the best..kao
što je the worst trash tzv. Barbika..
Trebalo je imati snage kao Margo Sackwile West; koja je
preživela I proživela svoj život kao majka, ljubavnica, kreativac ali ona je
bila ta koja je uništavala..Uostalom pročitajte Oralando Virdžinije Vulf..ili
pisma Margo Trefjusis..Ovaj svet se deli na pobednike I pobedjenje ili
gubitnike..
Možda sam zlja zbilja looser ali ipak me voli jedan čovek..i
to je važno..jer ga volim ludo..a on je dovoljno lud da voli mene.
Šta li je pronašao u ovakvoj ludači kao što sam ja..? Ali on je Teddy a ne Ted Hughes..koji je oterao na onaj svet Silviju kad joj je bilo najteže...
Нема коментара:
Постави коментар