Žena koja je lagala svoj lap top, svog psihijatra i ostatak sveta, nikad nije mogla da prevari svog ljubavnika. Kad bi je čovek pogledao bilo je to zbilja skoro savršeno stvorenje, ljupko, sa manirima dame, valjane figure, bele puti. Pamtim da se o njoj pričalo da je završila velike škole i da je posle toga poludela. Istina je da je zbilja bila obrazovana, znala je mnogo toga kao jedna vrsta eklektika ali od tog sveg njenog zanja nije bilo ozbiljne niti dobre polze po nju. Oduvek je bila sama, barem su tako znali; zatvorena, bez volje za neku komunikaciju. Istina je da nije imala momka, da nije bila popularna u gimnaziji, da se na fakultetu zadržavala samo koliko je bilo potrebno! Ako bi je neko pozvao na kafu, odbijala bi sa osmehom i odgovorom:“Hvala popila sam.“ Naravno da su tokom vremena gotovo svi prestali da je zovu na kafu, na rodjendane, slave jer ona i onako ne bi došla. Naravno da je takva isključivost nepopularna ali izgleda da noj nije bilo stalo do mišljenja drugih o njoj samoj. Izvesno da je joj možda bilo teško u danima nove godine, praznika, rodjendana. Možda ali to bi samo ona mogla da kaže koliko joj je bilo teško i da li je zbilja patila što je bila sama.
Sigurno je da se tokom godina u njoj razvijala ravnodušnost prema svemu onome što je ljudsko, toliko obično i da se sve više okretala ka nekom drugom svetu koji je izgleda samo njoj bio poznat. Kako je izgledalo u tom svetu polomljenih ogledala i uvrnutih sfera niko spolja ne bi znao da kaže jer je žena koja je lagala savoj lap top o tome ćutala. O čemu uopšte ima da se priča sa ljudima koji samo mogu da te povrede. Ako je i pričala trudila se da kaže samo ono što je bilo dovoljno za prostojnu konverzaciju. Iz toga bi se stekao utisak da je osoba koja tako priča sasvim prijatna, zadovoljna, puna samopozdanja i dovoljno odrasla osoba. Ali sve je to samo tako izgledalo u suštini sve je bilo mnogo drugačije.
Нема коментара:
Постави коментар