LOVE TRIANGLE, WIFE..HUSBAND..MISTRESS..

         

Prsten Nibelunga..

   LJUBAVNI TROUGAO SUPRUGA, SUPRUŽNIK I LJUBAVNICA

                                    „Ljubavnica se uvek više voli ali suprug se vraća svojoj ženi

                                    Sa kojom deli dom i ima potomstvo“

                                                                                    Neepoznati

Priča o Martinu i Hani; može biti priča kao i svaka druga priča o ljubavncima; osim što Su oni poznati po tome što su filozofi :Hajdeger i njegova studentkinja Arent. Ova njihova priča ima još još jednu notu a to da je ona Jevrejka a on tvorac , kao što neki kažu nacional-socijalističke ontologije, Bitak I VREME; te prvi dekan u Frajburgu po dolasku nacista na vlast. Odriče se svog prijateljstva i mentora Huserla a Karla Jaspersa zaobilazi u širokom krugu jer mu je žena bila Ne Arijevka-Jevrejka.

http://www.youtube.com/watch?v=kOH3-7KQKhg

O Martinu Hajdegeru je mnogo toga rečeno; pa ćemo nekoliko redova posvetiti Hani Arent, ženi, filozofu i političkom borcu.

N.B. Hana Arent je za sebe govorila da nije filozof već politčki teoretičar, što bi rekli današnji filozof politički analitičar; zapravo bavi se pitanjem “banalnosti zla” i “radikalnost upravljanja” (pojmovi koje je ona u filozofiji praktično denotirala kroz definiciju); kroz sisteme upravljanja u totalitarnim sistemima. Studije započinje u Marburgu ali opet po nagoveštajima napušta ovaj univerzitetski centar oko 1925 na zahtev Martina Hajdegera radi zaštite tajnosti njihove veze, jer one je ipak bio oženenjen; da bi otišla u Hajdelberg I docnije habilitirala kod Karla Japersa na temu “Koncept ljubavi I misli u SV.Aurelija” godine 1929.Njena teza nije zvanično objavljena te nije uspela da stekne status profesora na Univerzitetu u Nemačkoj.  Nakon dugog I trnovitog puta; izbeglištva, logora I odlaska u USA postaje prva žena professor u USA. Umrla je od srčanog udara 1975; nekoliko meseci pred smrt videla je svoju veliku; možda i jedinu ljubav Martina Hajdegera. Do kraja života ostaće prijatelj sa Jaspersom i njegovom suprugom; ali nešto što je obeležilo njeno detinjstvo i mladost ostaće zauvek duševni kod njenog bića. Hana je bila i ostala sekularna Jevrejka; zbog čega će trpeti mnoge kritike; naročito nakon napisanog dela “ O banalnosti zla, izveštaj iz Jerusalima sa sudjenja Ajhmanu” (Gde ona uvidja svu paradoksalnost sistema uništavanja i deportacije Jevreja tokom WWII, koji je izvodjena planski, birokratski, bez ikakve psihopatologije; a oličenje te fenomenologije je Ajhman). Ostaje otvoreno pitanje da li je holocaust *na grčkom žrtva( značilo dobrovoljno žrtvovanje Jevreja kao izabranog naroda-pita se Hana); kako  je to sudija pa i tužilac interpretirao… Holokasut nije bio u načelu po njoj delo socipata, već dobro osmišljen  program i plan. Hanin stav je bio da su Jevreji mogli da se brane a ne da čekaju.. Nekada vatreni cionista je doživela žešće kritike , svojih sunarodnika Jevreja i onih koji bi mogli da se nazovu fundamentalnim, ortodoksim Jevrejima.  U suštini; kao što misli i Pisac ovih redova biti Jevrejin, ne znači verovati u Boga; već poistovećivati se sa svojom nacijom. Osećaj identiteta; ali Hana je u izvesnom smislu ostala večiti gubitnik i izbeglica. Rodjena u Kenigsbergu, od roditelja koji su takodje bili sekularni Jevreji; odrasla u biću nemačkog jezika bila je prinudjena jednog dana da napusti Nemačku i da celog života luta..Imala je svoj dom i supruga u New Yorku..ali tamo gde ste rodjeni tamo se uvek i vraćate..

Treća osoba u ovom trouglu je Martinova zakonita surpuga Elfride, Pruskinja sa kojom je imao dva sina..i koja je ostala uz njega ceo život bez obzira na njegovo priznanje o njegovoj vezi sa Hanom Arent. Elfride se udaje za Martina tokom WWI, kao studetkinja ekonomije. Venčanje u u katoličkoj crkvi..na šta pristaje sama Elfride koja je Protestant a većina koja poznaje prilike u toj zemlji, zna koliko je duboka to bila podela izmedju Nemaca Katolika I Priotestanata. Martin Hajdeger je bio katolik, pripreman za službu u crkvi, ali se ipak opredelio za filozofiju; jednog dana..Martin se odrekao te crkve; tako što se odrekao krštenja svojih sinova u katoličkoj crkvi, nakon rodjenja:“Jer Bog je bio mrtav.“ Elfride je u njemu videla budućnost i sigurnost, u čoveku koji po izgledu i poreklu nije bio pruvlačan ali njegov Um je zračio. U braku je bila supruga i odana žena do kosti; starala se celog veka da njen Martin može da stvara iako sve to skupa nije baš osobito razumela.

Interesantno je da neki nagoveštaji iz dalekog nam Frjaburga govore da Hana nije bila jedina studentkinja koju je ovaj profesor izbarao; da je bilo i drugih. Suština je ipak da je odnos ovo dvoje filozofa ostao čudnovato ambivalentan, strastven i prožet intelktualnošću duha..Možda ovde i nije bila u pitanju sama seksualnost već što bi JUNG rekao spajanje Anime i Animusa, Duha i Duše. Verovatno da je mladjana Hana Arent, tada kad su otprilike započeli vezu; imala oko 18/19 godina a Martin četrdeset, oko 1924 godine. Tad otprilike počinje i pisanje opusa Bitak i Vreme; na specifičnom nemačkom jeziku; teško razumljivom ali što bi neki rekli pevljivom kao Helderlinova poezija. Na šta bi Teodor Adorno rekao da je sve to ipak samo „Rečnik žargona“; nemušta tvorevina u kojoj nema nimalo vatre nego samo dima..uostalom kao u svim švapskim imitacijama logorske vatre. Što je Hajdeger praktikovao okupljajuću svoje studente oko svoje kolibe koju je sazidao skupa sa Elfride kao repliku na svoje seljačko poreklo. Reminiscenicju svega što je predstavljalo prošlost.

Celu priču ili razbijanje kruga savršene porodice i braka razbija Hana..Martin je odabira za svoju ljubavnicu jednog dana na hodnicima Univerziteta u Marburgu..malu, sitnu, prvilačnu Jevrejku, ovalnog lica, neukrotive kose. Kao da je znao da je u prirodi jevrejske žene da strasno voli i da se predaje beskonačno do kraja. U svakoj vezi jedan uvek voli uvek više od drugog; jedan uzima ono što mu je potrebno a drugi daje do beskonačnosti jer mu je duh slobodan a duša andjeoski čista. Takva je bila Hana, mlada i iskrena kad se predavala u seoskim postajama profesoru Martinu HAJDEGERU, čekajući na njegov poziv. Veza je potrajala oko četri godine; jednog dana i to je prestalo jer Martin nije došao na dogovoreni sastanak, tajanstveni kao i uvek a Hana je shvatila da ne treba više da ga čeka. Nakon toga udaje se 1929 za kolegu..kog joj je sam HAJDEGER sugerisao..

Koliko je strasti u sebi sagorela Hana tako mlada i koliko je sazrevala u naručju svog profesora niko u suštini neće nikad saznati ali jasno je da se Martin napajao sa njenih izvora uzimajući je tokom te četri godine, potčinjavajući je kao i svaku ženku da bi smogao snage u sebi da se izjutra vrati u svoju kolibu i da piše. Okružen svoj porodicom i ženom? Dok je Hana ostajala napuštena i budila se sama u praskozorje..u još uvek pospanom Hajdlebergu. Postavlje se nekoliko pitanja:

1.Subjekt zavodjenja u Bodrijarovskom smislu je ovde Hana; devojka od nekih osamnest godina; kojoj se nameće božanski profesor, neprikosnoveni autoritet Martin četdesetogodišnjak. Da li je mogla da odbije. Ne..nije bilo šanse..Hajdeger, takav kakav je po svom izgledu; a neki bi rekli da je bio i ružan fizički; je imao to nešto neodljivo privlačno za mladu studentkinju filozofije koja sve što je mogla da uradi a da ne zgreši je bilo da voli kao prava žena..bez stida, ponosno i dosledno..Očigledno da je upotrebio sve stradegedije zavodjena da bi zaštitio sebe i svoju privatnost a da bi stekao ono što mi je bilo potrebno.  Zavodjenje je u izvesnom smislu, za konzervativnog Hajdegera izazov postojećem poretku stvari i odnosa. Ishod je jednak „oslobadjanu“ viška energije.

2. Na primarnom nivou ovo je bila seksualna veza; koja je kod Hane imala intelektualni svesni nivo; dok je Hajdeger živeo svoj nesvesni animalni deo..Bilo je tu lepih reči, blistavih trenutaka ali beskonačno mnogo sebičnosti koja je išla dotle da joj on odobrava da pronadje sebi drugog ljubavnika!? Da li bi to muškarac koji voli učinio? Sumnjamo..Muškarac koji voli svoju ljubavnicu, ne bi dozvolio takvo što ma koliko bio  veliki intelektualac. Bilo je to prividno davanje slobode..na reč. Ono što bi rekao Fuko je da nema i da nikad nije bilo potiskivanja u našoj kulturi. On je nju sa namerom zaveo..ali..seks je tu nešto kao izlečenje od manjka inspiracije, krativnosti..., izvan neke posledično-uzročne relacije.

3. Ovde je reč o jednom drugom procesu koji simultano zasniva psihičko i seksualno, duhovno i erotsko, zasniva drugu scenu , scenu fantazma i nesvesnog , kao energije koja će stupiti na pozornicu –psihičke energije  koja je u stvari, samo neposredan efekat scenske halucinacije i potiskivanja  i koja će biti halucinirana kao seksualna supstanca, te metaforisana, te metamonizirana na različitim nivoima. Halucinacija je najlepše stanje sveta snova u kome je ljubav slavljena kao boginje :Afrodita, Hera i Demetri. Dok bi se priča o Hajdegeru mogla uklopiti u onu mitologiju mita o Narcisu...Ljubav je ovde samo energetska i scenska simulacija , vrsta psihodrame u kome je psiha jednog potčinjena psihi drugog. Izrazita nadmoć sa svom logikom jednog dana će se preokrenuti u Haninu korist ali možda će za nju već biti veoma kasno.Dželat u prvom licu će ovde zauvek ostati Martin Hajdeger, sirov u duši, ponosan na samog sebe..kao što rekosmo pravi nemački Narcis..koji je gajila još jedna žena, majka njegove dece Elfride. A svi su mu se divili..bio je harizma sve do pada te ’45.godine. Čak je doživeo i nervni slom..i izvesno vreme je boravio i sanatorijumu..

Hana neće imati dece; svoje potomstvo ali će iza nje ostati jedno velko humano delo po kome će je pamtiti generacije. Ali njen odnos prema Hajdegeru nikad neće biti odnos zasnovan na onome što bi Moravija nazvao porodjena „ravnodušnost“, nakon ljubavi. Kao dve ugašene zvezde koja jedna prema drugoj zrače; Martin i Hana će ostati ; bilo kako bilo u nekoj vezi do kraja života. Postoji bogata ljubavna prepiska izmedju njih dvoje., erotska,filozofska, poetska zasnovana na Hajdegerovoj pesmi posvećenom bitku. A Hana je itekako znala na to da odgovori..Bez obzira na svoja dva braka..Drugog supruga je volela..; pa ipak priznaje mu za prepisku sa Martinom..jedina i prava ljubav, njenog života izgleda ostaće ipak Martin Hajdeger..

Poznato je da je Martin postao rektor univerziteta u Frajburgu, da je izvršio reforme i centralizovao kompletan univerzitet u Nemačkoj te 1934 godine. Da je žmurio na proganjanje; pa i učestvovao u pokazivanju i otpuštanju nekih kolega Ne Arijevaca. Nakon čega se oko oko 1935 …ali nakon pada IV Rajha pogadja ga lustracija..i ostaje bez profesure i bez penzije..

Medju prvima kritikovala ga je Hana Arent, krajem rata a onda su se javili i drugi glasovi a medju njima bio je i Jaspers…koji je svedočio protiv svog nekadašnjeg prijatelja..On nije odobravao Martinu odbranu Hajdegera..

Ali ta ista Hana se vratila u Nemačku i vratila se Martinu, nakon rata; pokušavala je na svaki način da ga odbrani; od njegovih nacističkih tragova. Ono što Hajdeger, nije u duši prihvatao je bio njen uspeh na filozofskom planu; da je ona postajala sve poznatija i čitanija kao mislilac. Marljivo je radila na njegovoj rehabililitaciji ali ovaj tvrdoglavi, patrijahalno vaspitani Nemac nije mogao da se pomiri da su se uloge promenile. Od 1950 ona pokušava da izbeli njegovu biografiju kao da je Martinov mentor ili agent ali prekid i ćutanje nastaju negde oko 1952 godine i potrajaće to u njihovoj vezi sve do 1957..Elfride je na to ćutala jer je znala da je to način da Martin doživi..svoju filozofsku rehabilitaciju..A kako se Martin branio na optužbe da je bio u duši odan nacizmu, kao salonski hitlerovac..Ćutanjem..Suština je u tome da je HAJDEGER verovao u to da su užasi nacizma isključivo monumentalni zaborav bitka, za koje Nemci ne snose odgovornost. Sve ono što se desilo je tipično evropski fenomen a ne tipično nemački..HMMM..Možda i jeste ali kako je moguće da se to ipak samo desilo u Nemačkoj..Hajdeger smatra da u tome počiva unutrašnja istina i veličina nacionalsocijalizma. Tragediju bi trebalo tražiti u intelektualnim ograničenjima nacizma. Gde me nadje? Zar je moguće u “banalnom zlu”; sistematki osmišljenom i programski izvedenom tražiti cum garno salis…A Hana je verovala u čoveka..u Martina..

U ovom trouglu najduže će poživeti Elfride, Martinova žena, 98 godina…21.03.1992.

Martin umire u 86 godini; 26.06.1976.

Hana umire u 69 godini; 4.09.1975.

Ko je gubitnik u ovoj priči..Da li je Hana kao treći član kruga..ostala u senci svog velkog učitelja i ljubavnika..tražeći pomilovanje za njega? Da li je Hajdger uopšte bio dostojan takve ljubavi ili je to bio Hanin unutrašnji daimon koji ju je terao da živi životom kojim je živela..Suptilna, dosledna ljubav zahteva i iziskuje veliku cenu i igri Eosa I Thanatosa. Učenica se nikad ne udaljava od svog učitelja; ma koliko u suštini bili tazličiti..u toj priči ona do kraja svog bivstva na zemlji voli bezuslovno..

KADEŠ

“O , Bože ti nebeski oče, ti koji raspolažeš životom i smrću . Ti koji nam se javljaš kao Bog ljubavi i milostinje , daj dušama tvojih sluga svetlosti i mir..”

http://www.youtube.com/watch?v=an2qn2IJBes&feature=related

Hana Arent je umrla od srca, relativno mlada za današnji životni vek..a o ljubavi je napisala sledeće:

 Sentimentalne uspomene su najbolji način da se zaboravi vlastita sudbina, to predpostavlja da je sadašnjost već preobraćena u sentimentalnu prošlost... Sadašnost je prva koja se uzdiže iznad sećanja, i ona nas smesta vodi ka unutrašnjim ponorima, gde je sve večno prisutno, ili preobraćeno u virtualnost. Tako su moć i autonomnost duše obezbedjeni. Obezbedjeni po cenu istine, jer treba sve to ponovo spoznati, jer bez realnosti koju delimo sa drugim ljudskim bićima, istina gubi svako značenje. Introspekcija otvara prostor prema laži.

Blog about Design and ART

http://www.artinfo.com/news/story/796873/the-craftsman-and-the-rebel-a-paris-show-traces-the-careers-of-louis-vuitton-and-marc-jacobs

FASHION AND CARE OF SOUL..

                                       SUŠTINA JE U STILU ŽIVLJENJA

                                      “MODA PROLAZI ALI STIL NIKAD”

MY MOTHER IN HER GARDEN..

Sredinom šezdesetih godina kad smo počeli da putujemo…mi iz EX YU..našli smo se po malo u čudu kad smo ugledali dame u poznim godinama odevene u pastelne boje, prijatnih tonova. Pamtim da je to moju majku oduvek iznenadjivalo; po prvom odlasku u U.K. kako se nose pod navodnicima “starije dame”..Po njenim pričama prvi put , davne’56 bio joj je neuobičajen stil da se sredovečne žene sastaju po kafeima, a stil joj je takodje bio po malo čudan..u starinskom Oxfordu. Ali njena tetka joj je lepo objasnila da je to tako mnogo bolje i jednostavnije; odeš u kafe, ispričaš se a onda svaka ide svojoj kući a glede pastela i šešira pa to je sasvim uobičajeno.

'68 Mother, grand aunt and Anja 

Klasični Barbery, kog ja danas sa ponosom nosim

Tad ja još uvek nisam bila rodjena a moja majka naučena na oskudnost izbora u tzv. Nami i bivšem Mitiću , vratila se kući sa punim kuferom stvari koji je izazvao debelu zavist njenih drugarica i koleginica sa posla. Pri tome kvalitet toga što je dónela u svom koferu i stil ma koliko bio klasičan je neuporediv sa izborom onog što se danas može naći u elitnim beogradskim prodavnicama po papreno skupim cenama. Iskreno rečeno, ja danas još uvek nosim komade njene vintage garderobe; Barbery mantil, škotske suknje, sole plise suknje, ili oni setovi polu rolka i džemper od mohera..( koje je gomilala tokom godina, putujući po inozemstvu).Da ne pričam o kožnim tašnama koje je takodje kupovala i redjala po ormarima; a ja sam na sve to sa prezirom gledala; danas ih nosim. Imam jednu jaknu, koju nisam htela ni da pogledam; a dónela mi je iz Pariza, od pure wooll; belu..sad je ne skidam..Mada debelo moram da vodim računa o njoj..Imala je stila dok je imala volju da se lepo oblači ali meni je u celoj toj priči smetalo što mi je nametala ono što ona voli ; kao što je teget boje i košulje; a crvena boja mi je bila zabranjena kao i nakit. U celoj toj stvari,što je bilo po malo čudna; svoju garderobu je veoma čuvala, čini mi se po nekad da joj je i bilo žao da nešto tako obuče u common prilikama ili za posao kad je već bila udata.

Moja majka nije bila džet seter, već običan lekar; dakle kupovala je sebi ono što može da priušti u granicama njenih prihoda. Jer lako je imati stila, tj. biti in fashion  kad su ti prihodi u granicama bivše YU bili iznad 10.ooo maraka; i pripadaš komunističkom establismentu ili estradi. Drugo oni koji su otišli abroad ; kao i moji  roditelji pripadali su soju tehničke intiligencije; nisu bili manekeni ili stralete da bi sebi mogle da priušte mesečnu kupovinu u avenijima Pariza ili Londona. 

 Šta sam htela da kažem:” Da je danas lako imati stila a da nemaš mašte; pored tolikih časopisa i fantastičnog  izbora po radnjama; ali je za taj stil potreban je debeli novčanik ili ti prihodi oko 5000 eura mesečno.” (Ili dobar sponsor). Zato je onima koje danas pričaju o stilu i sole pamet na blogovima o fashion u trendu sa malim budžetom očito vidik na prilike u osiromašenoj nam zemlji očigledno uvrnut ili su ćoravi tj.slepi. Ako bih se pridržavala “Umjeće Šopinga” kolumnistkinje  Ane Stefanović, ELLA, trebalo da izdvojim po gruboj računici  negde oko 200 eura pri prosečnoj plati od 350 eura u Srbiji. Devojka sjajno piše i ima stila, kao što je i časopis dobar ali na žalost šetajući se juče po centru pala sam u iskušenje da kupim sebi nešto u fazonu drvene narukvice i jednih baletanki pa sam se dosetila da ipak treba da uzmem mačoru hranu, zemlju za cveće, vitamine i kozmetiku,  pa da platim račune u aprilu mesecu i da ću opet biti brocken. A drugo setila sam se da mi je orman pun stvari..koje i ja nisam obukla kao i moja majka jer se ne zanimam klabingom te nisam lokalna džet seterka već običan intelektualac..

Da budem iskrena, što se više bližim pedesetim, vodim računa o izgledu ali ne posebno da bih izdvojila novac za botoks ili lifting lica, te drenažu ili liposukciju. Jer danas je životni vek produžen pa tako i aktuelni seksualni život žena.Pa u tom smislu, više vodim računa o ishrani, dobroj šetnji i volim sebi da ugadjam u malim sitnicama kao što su fine knjige i dugačka šetnja, te prirodna kozmetika. Juče me je zbilja oduševila jedna nova radnja u Bgd. sa prirodnom kozmetikom LUSH : od sapuna do krema, gelova, parfema prirodnih mirisa..ali cene su ubitačne..Ni to će biti jedan od malih troškarskih grehova koji ću priuštiti sebi kao što priželjkujem Krupsov espreso aparat za kafu..neodoljivo..Jesam raspikuća…ali moram da štedim, mada u sitnicama vredi uživati. 

Kad<pogledam na mačora kako slatko hrska Royal kanin.., srčem Arabiku NES..koja mi prianja..NA NEPCE, mislim da sam u izvesnom smislu srećna žena, jer imam svog partnera koji me razume a možda i voli. Pored svih mojih depresivnih problemčića typa anoreksija bulimija, noćnih mora te patnje što nemam dece spadam u kategoriju relativno zaštićenih vrsta. To što bih posedovala jednu Luj Vaton tašnu ili Hermes narukvicu ne bi me učinilo srećnijom negó što jesam…sa sve Šanel parfemom uz miris pudera..

O čemu je reč u ovom nagvaždanju: O stilu življenja, načinu razmišljenja i o brizi za dušu. Jer zapitajte se kad smo poslednji put pogledali neku cool izložbu u Beogradu; gde nestadoše svi ti slikari koji su danas srednja generacija. Sjajna , vrlo talentovana generacija; koja više nema kome da prodaje slike jer je nestao srednji sloj. Zašto “Stubovi Kulture” nisu više u Kulturnom Centru Beograda a jedini su izadavači domaćih pisaca? Zašto nije moguće naći izdavača koji bi vam objavio knjigu; pa zato jer narod nema para da kupuje knjige. Ali se nekima ipak štampaju, jer je tiraž garantovan! Zašto je ikona mladih neka pevaljka sa splavova dok  nas TV smara sa Survivor , reallity show..Zašto je moguće ipak na ulicama videti puno mladih devojaka, zanosnih gracija sa puno stila..a novca je tako malo..U nečemu je kvaka? Jel DA?

U stilu življenja i načinu razmišljanja…A moda..nek priušti sebi ko može..sve te divne i slatke sitnice; a da li će ga to učiniti srećnijim, ne znam. Možda je lepše izdvojiti novac za divnu knjigu bahti poezije od Tukarama XVI vek ili odlazak na odmor nekih desetak dana na Zakintos jer toliko košta jedna Mango haljina. Uvek, imate izbora..ako imate nešto malo  para da sebi priuštite zaovoljstvo i da očuvate zdravlje..A orman dobro pročešljajte uvek će te nešto pronaći u njemu..

n.b. Volim da pročitam Vogue jer moda danas jedna vrsta uspešne priminejne umetnosti; ali daleko od toga da mogu nešto od toga da priuštim sebi osim da živim u Londonu pa second hand shoop..Umetnost je danas svedena na dizajn, dobru fotografiju, modnu stilizaciju i koncept revija..modnih..Tu i tamo likovna umetnost uspe da probije u svom starom sjaju kao nekad u XX veku..

Have a nice weekend..

  

Did my father lied me?

Da li je gradjanski rat u Ex YU ikad prestao!?
 (Mislim da još uvek nije, jer nas još uvek lažu)


Sadenlly one day , upoznala sam ćerku pokojnog generala, ličkog porekla koja mi je ispričala slededeću priču te je doprinela da moja ionako već zbrkana i konfuzna glava po pitanu istorije padne u još veću depresiju. A to se sve nadovezuje na onu priču : Da li bi trebalo rehabilitovati Dražu Mihailovića i njegove sledbenike te upokojiti časno vamipra iz naše prošlosti.

General Draža Mihailović...




Jel kako je Bog dao a priroda propisala Tito je umro i časno sahranjen na tudjem imanju, tudjoj zemlji etc. sa svim mogućim počastima a da se do danas ne zna ko je bio taj čovek.Da bude ironija još veća malte ne svi veći državnici ovog sveta te osamdesete godine sjatili su se na pogreb poslednjeg faraona sa broda Galeb.


Dakle priča ove gospodje ili "Generalske ćerke" ide ovako:" Moj otac je bio Ličanin iz Gračaca, i kao još uvek mladjanom tinajdžeru došli su im pred kuću sledbenici vojvode Djujića i popalili im kuću.( Navedeni Djujić je bio onaj što je takodje sebe izdavao za četnika te narodnog zaštitnika u Hrvatskoj poznatiji kao POP koji je onoj budali Šešelju dodelio titulu vojvode, mladoj generaciji.) Mislim da je pokojan!? Što i više nije bitno za ovu priču..ali gospodja je nastavila.."Moj otac je bio učesnik NOB-a i svi su mu živi došli na sahranu a upokojio se u 87 godini svog života; verovatno da su ga oni već upokojeni gledali sa nebesa pa su i oni bili prisutni. Elem, ali za njega nije bilo mesta u "Aleji Zaslužnih gradjana" na Novom groblju , te su ga morali kremirati da bi ga ipak sahranili na istom. A pogledajte, ko leži u aleji velikana, sve sam šljam! CCC.."


Priča je počela tako što je rekla: " Da li Josipović mora da nas podučava istoriji?" Misleći valjda na poslanicu hrvatskog predsednika u kome je nedavno rekao da je Draža Mihailović bio fašista i da Srbija ne bi trebalo da rehabilituje takvog zločinca.Mislim, da mu je ovaj komentar bio izlišan  jer ni Srbija baš ne insistira na sudjenju Paveliću i nabijanju Ustaša  sa sve šahovnicom na kolac.

Stepinac Croatian Arch bishop with Pavelic..!






 Dobili su svoju državu i treba da je imaju; kamo sreće da se  ne ponavlja tisućoljetnja tragedija mržnje izmedju Srba i Hrvata.. Tomsonu i njemu sličnim, kao i navijačima Torcide, nek je na čast što i dalje pevaju to što pevaju ali u Srbiji je isto to samo malo drugačije. No da se vratimo na početak priče..jer ja sam i dalje ja ovde Buridanov magarac..jer..Šta je meni pričao moj otac koji je rodom iz Like, Plitvička jezera..Bio je mali kad je počeo rat..oko 10 godina..Roditelji su pokupljeni i odvedeni u Jasenovac; on i brat ostali su nekim čudom u kući sa četri sestre i dekom; dok su ostale bile već udate. No priča mog oca ide ovako:" Dodju partizani i zapucaju iznad sela; nakon toga dodju ustaše i spale kuće i nemaš kuda nego u šumu." Kud koji mili moji..Dok su bili Italijanska okupaciona zona fino su živeli ali posle pada Italije, nastaje pakao. To fino, podrazumeva da su imali džak krumpira, nešto palente, jabuke oskoruše i što se moglo u šumi uloviti. Elem, oni su postradali nakon pada Italije, Ustaše; su nakon bezvezne  borbene simulacije  Partizana  sa  jakim neprijateljem kao što su bili Nemci , ukopani i pancerizovani; došle i spalile kuće a ovi se razbežali po šumi. Uglavnom žene, deca i nešto starija deca, a bake i deke uglavnom nisu utekle. Moj otac priča da su tako partizani regrutovali svoje jer se nije imalo kuda nego u šumu.."Nikad nije zapucalo iznad hrvatskog sela samo iznad srpskog i tako su oni dolazili da nas spale."-kaže moj tata.


A nakon rata..kad je raspisana ona uredba da se ima dati toliko i toliko hrane..pa makar da crkneš gladan moj otac je gajio jednu krmaču, da prehrani sebe i sestre, te je cepao drva u šumi. Došli su deci ta nova pravedna vlast da uzmu tu krmaču i nešto malo kukuruza što je imao na tavanu. Moj otac se branio vilama i na kraju zaglavio zatvor..kao kulak a da je kod kuće ostavio gladne sestre..


Gospodja "Generalska ćerka" kaže meni, pa ja imam pravo pričati, meni je svedok učesnik rata to sve lepo ispovedio a bio je daleko najviši u hijerahiji, Prvi do Krcuna!" Član II proleterske Brigade, šef policije..pa da šta bi Ličanin nego da bude žandar :) Da li je slagao njen otac ili moj!? Rašomon..


Napominjem da je moj tata bio operisan od svake politike..a da nije voleo Tita nije..ali nije bio nacionalista..Majka mi je bila Jevrejka, nasilno mobilisana u septembru '44 u provinciji Srbije za sanitet..; kounisti bi rekli mnogo se omladine dobrovoljno prijavljivalo te nismo znali gde ćemo sa njima. Moja majka, nije otišla dobrovoljno, celog života je nosila traume..od progoma..Roditelje su joj ubili Rusi oslobodioci, jer ih je potkazao neko da su saradjivali sa okupatorom. A kako to da su Jevreji mogli da saradjuju sa okupatorom, skrivajući se po Beogradu?


Otac moje prijateljice kao i njegov brat su nasilno mobilisani za Sremski front..Otac je preživeo a brat nije..Mnogo je takvih priča iz Gradjanske Srbije i ko sad tu pravi zbrku..


Da budem iskrena verujem svom ocu..pa i svojoj majci..Ali zbilja ne znam ko su bili Četnici?
n.b. Majka mi je ušla u Jasenovac negde oko 15 maja..kaže sve je smrdelo na leševe a prizori su bili jezivi..Zamislite šta bi je snašlo da su je dočepali Nemci u NOB-u..aaa!? Videla je čuvenu kuću ljubavi..

JASENOVAC CONCENTRACION CAMP..

Moji roditelji su umrli..i nadam se da su spokojni..u svom nekom svetu..Imali su teško detinjstvo..a Jung bi rekao taj arhetip i senka iz Anime ih je pratila celim životnim putem..
Ja još uvek čekam na vesti o rehabilitaciji mog pokojnog dede..ali priznajem da oni koji sede u današnjoj skupštini ne mogu da rehabilituju ni sebe a kamo li one koji su zbilja izgubili glavu zbog nepostojeće krivice kao u Kafkinom procesu...