Inbox (28,577) - 13.weber@gmail.com - Gmail

Inbox (28,577) - 13.weber@gmail.com - Gmail:



'via Blog this'Pokoravanje

Mišel Uelbek,
Paris 2015 – Beograd 2015..

BOOKA,Beograd
2015.

S
francuskog preveo Vladimir D. Janković

Preciznost
"POKORAVANJA" , Mišela Uelbeka ne iznenadjuje ; čak ne skandalizuje
ni mogućnost JOŠ - UVEK - NE - UTOPIJE..zapravo potopa judeo - hrišćanske
civilzacije ali verovatnoća je velika..

Dok se niko od nas  nije
posebno osvrtao na drastične demografske oscilacije koje su dešavale u Zapadnoj
Evropi poslednjih decenija;  dogodile su
se raznovrsne promene; iz višestrukih razloga. 
 Evropa kao da je zaboravila na
svoje kolonijalne ambicije tokom poslednjih pet vekova ali te su se ambicije
manifestovale na jednom drugom planu. U takvoj 
magično savršenoj zajednici ; u kojoj su precizno razvijena prava i
slobode čoveka; o kojoj neki od nas mogu samo mogu da maštaju dogadja se tiha
politička revolucija po zakonima većine. Nakon te velike metamorfoze ostaju
samo veliki lokvanji tišine; kao da je sve to postalo logično, racionalno
opravdano prihvatljivo iz svakog ugla. Društvena- Misaona – Politička
konverzija postaje nešto sasvim prihvaćeno bez pogovora kroz fenomenologiju
Islama.

Fransoa je glavni lik; profesor na Sorboni. Za nas je lično
Fransoa paradigma svoje genercije; intelektualnog staleža ali i fenomena
Uismansovog paradoksa:“ Nasuprot“. Dezesent alias Fransoa je vrhunski
intelektualac koji svoje najbolje godine provodi razmišljajući o totalitetu
zapadno evropske kulture; komunicira sa vrhunskim literalnim delima , čovek
koji dane, mesece, godine provodi u društvu knjiga, radikalizacijom dokolice i
upornim zurenjem u večnost. Kao što je Uismansovo delo „Nasuprot“ ( 1844);
predmet Fransoovog zanimanja te doktorata; interesovanje pa i paradigma kojoj
se stalno vraća; besprekornoj estetizaciji ali i paradoksalnom konstatcijom da
je višak ključni produkt društva. Ako je delo „Nasuprot“ bilo proglašeno
biblijom dekadencije XIX veka šta onda reći za delo Mišela Uelbeka. Besprekorno
skeniranje ravnodušnosti koju manifestuje mladež te Europe, koncept Sorbone,
najstarijeg katoličkog univerziteta na svetu, kolotečina kojom ide skoro svaka
profesorska karijera, malodušnost u personalizaciji medjuljudskih kontakata. „
Društvena zajednica koja kao da pliva u materijalnim viškovima“. Sama činjenica
da Fransoa i ne komunicira sa svojo roditeljima; što jeste slika moderne
Europe; do toga da mu je ljubavni život sveden na isključivu seksualnost.
Fransoa nema ni ličnih prijatelja i čini se da ga i plaši svaka pomisao na
dublju komunikaciju. Otudjen je baš kao neki predmet analize iz eseja Žorža
Bataja.

Uelbek surovo analizira stvarnost ali nam predočava
moguću perspektivu. Bez okolišanja; bez suvišnog nadmudrivanja ; preciznim
jezikom analitičara secira stvarnost kao na „Času anatomije“. To što se
dogodilo u vreme izlaska ove knjige: tragedija savremenika; divljanje islamskih
fundamentalista; spaljivanje knjiga; uništavanje humanuma i budjenje
fašistoidnog razmišljanja na Zapadu koje ne nudi ništa osobito pametno. Jer
Uelbek nam jasno predočava vitalnost Islama koji priznaje praoce Isaka,
Abrahama i Jakova te istinitost Talmuda i pravorečje Jevandjelje koji su
Muhamedu predani na staranje negde tamo u dalekom VI veku. Predočava nam sve
prednosti ove verosipovesti bez ikakvog kompromisa sa dekadentnim savremenim
društvom. Koje je do tog paradoksa mekano u svojim najelitnijim krugovima da će
se bez pogovora prikloniti promenama – preobražaju u Islam. Šta će se zbilja
dogoditi sa kolevkom ove nam do sad poznate Civilizacije ukorenjene u antičkoj
tradicji a razvijene iz korena judeo –hrišćanskog kad dodje do sumraka Zapada.
Ima tu dosta Špenglerovog utopizma ali i Beketovskog apsurda u koji smo sami
upali; živeći život kakav živimo.

Za kraj možemo da kažemo da je Vladimir D. Jankvović
sjajno preveo knjigu; prateći doslovno misao pisca. Tako da je sama racepcija
dela utoliko estetski i intelktualno prijemčiva.

Mišel Uelbek nas je opet iznenadio; ne dozvolimo da
nas istorija iznenadi! 

 THOMAS BERNHARD..AUTOBIOGRAFIJA

MIZANTROP ILI REALISTA..?

U poslednjih godinu dana pročitala sam nekolika Bernhardovih knjiga:Beton,Gubitnik, Brisanje-Raspad i Witgenštajnov nećak. Polako sam razotkrila nekolika  varijacija koje malčice  razorktivaju lik tajnovitog pisca, čija su dela mahom autobiografska.  ( U suštini a koji pa pisac ne piše iz vlastitog iskustva ili mozganja). Ono što je dominantno je kritika, katolicizma, nacional-socijalizma i krajnje nihilistički odnos prema austrijskom društvu; možda prema društvu u celini? No Autobiografija je utoliko specifična po tome što dosledno oslikava jedan period kroz odrastanje Tomasa Bernharda u vremenu pre, tokom i posle WWII rata, portret ogoljene stvarnosti.Smatra se da je to najzrelije Bernhardovo delo; nastalo u duhu Montenjove rečenice „Sve je samo nepravilno i stalno kretanje bez vodjstva i cilja“, u duhu nihilizma Ničeove filozofije , Kantovog skepticizma i lične mizantropije. Autobiografija se sastoji od pet delova, reklo bi se nezavisnih ali jedinstvenih pripovesti koje ne idu jedna za drugom hronološki ali nam pripovedaju o dečaku, mladiću Tomasu koji je prošao kroz teške muke odrastanja na rubu egzistencijalnog opstanka, izmedju graničnih prelaza u bukvalnom smilsu Austrije i Nemačke kao i granica izmedju života i smrti. U samoj pripovesti se stvarno i fiktivno mešaju, autobiografsko i ono što bi bilo imaginarno, izmaštano ili zakopano u dubinama podsvesti. Saznajemo da je dete Tomas pohadjao internat u Salcburgu, koga je toliko slikovito opisao da bi ste poželeli da grad obidjete u krugu od 100 000 kilometara! Od one naše common  idilične slike Salcburga ne ostaje ama baš ništa, što zahvaljujući Američkim bombarderima a što Berhnardovim razarajućim dekonstruktivnim opisima. ( U suštini Salcburg jeste danas jedna totalna austrijska – svetski znamenita kičerica, zahvaljujući Mocartu; koji takodje u njemu nije mogao da opstane od katoličkog biskupa. Sam centar grada je jedna dosadna i otužna prikaza rekonstrukcije rokoko grada , sa pretenzijama Habzurškog apsolutizma ).

Ovo analitičko seciranje iskomadanog grada se odnosi takodje i na katolički internat u kome je dečak Tomas boravio u toku školskih dana..Taj koji nije boravio u internatu kojeg vode braća ili sestre rimo -katoličkog reda; nema blagu predstavu kako to izgleda. Mislim da je tu bedu ljudskog duha skrivenog u skutu crkve do te mere dosledno razokrio, iskomadao pisac Tomas; opisavši sudbinu desetina dece koja su pohadjala takovu vrstu internatu u katoličkom aranžmanu, te po volji roditelja. Suština je skoro u svakome ista samo su u pitanju nijanisrane varijante. Na tome mu VELIKO HVALA! Osim što je tu i dočaran duh nacional socijalizma, te kult Idola (sumraka /uma); koji bi se u izvesnom smislu i nas doticao; mislim ovde u Srbiji. (Samo da me ne čuje Handke).

Kratak opis smrti u pripovesti Dah,u momentu kad se čovek budi na odeljenju smrti je toliko dosledan osećaju kad se čovek probudi na odeljenju intezivne nege; gde ga ostavljaju da umre jer više ništa ne znaju šta da čine sa njim ili jednostavno neće. Kupatilo smrti, kupka, kolevka..mesto gde se odnose još uvek živi ljudi da umru, da bi sestrinstvu bilo lakše docnije sa mrtvacem. Toliko je to cinično i bezdušno kako vas doktori gledaju i kimaju glavom, nemaju vam što reći ma koliko se vi trudili da u magnovanju otvorite usta. Taj hladnokrvni, gotovo bogovski odnos doktor / pacijent secira Bernhard kao na času anatomije i čini svog čitaoca saučesnikom; naročito u momentu kad shvata da ako želi da živi ;ako je bolestan čovek u bolnici  već osudjen od doktora na smrt; onda on mora sam da se izbori na pravo na život..mora da se bori da ozdravi a ne da gleda bespomoćno u „teglu sa krastavcima ispunjenu njegovom telesnom tekućinom iz plućne šupljine.“ AKO / ONDA, nema vam druge, jer ćete zasigurno gledati vlastito umiranje; a smrt nije lagana a još manje nije umiljata, mada je ženskog roda! Ta divna bogovska stvorenja, doktori, primarijusi, koja se u svetu tretiraju kao nadljudi prolaziće kraj vas kao kraj nekog predmeta, možda će usput i da pročitaju listu i to je sve što će učiniti za vas. Tako nešto može da opiše samo neko ko je preživeo momente, sate i sate u bolnici iščekujući pomoć dok se nije osvestio da je život nešto dragoceno i da ljudi „nisu sposobni da savladaju smrt, bedu ,etc., sporazumeli su se da o tome ne govore, da bi bili sretni.“-Paskal. Ovi redovi ispisani u pripovesti Dah, učiniće se nekom stravični, cinični, bezdušni ali, negde duboko u duši, čitalac će morati da prizna koliko je to stvarno! Situacija Klinike: da je blisko u ljudskoj prirodi ,u kojoj su dvojica istovremeno bolesni; da se onaj drugi preživeli raduje što je onaj prvi umro..i da je on to zlobno iščekivao..samo da je izvesno da je on još uvek živ, pa makar da živi duže još jedan dan. To je čista Klinika koju nam Bernhard dočarava, u tome nema ničeg što nije tako ljudsko, toliko naizgled hladnooo. Možda će se i neki doktor pronaći u ovim redovima, ako ih bude čitao, ali to je pripovest, fikcija..

Elem, Muka se nastavlja u pripovesti Dah, u sanatorijumu, koji nije ni malo nalik na Čarobni Breg Tomasa Mana, već na Inferno u kome se bolesnici takmiče za mesto najuticajnijeg po nekom perverznom smislu..Do te mere uvrnuti kriterijum vrednosti je vaspostavljen od strane bolesnih a možda i od strane medicinskog osoblja, a kroz sve to provejava hladnoća bede, nesreće i nemilosrdne plućne bolesti; tuberkoloze koja je harala nakon rata.  Biografi,kažu da je Tomas Bernhard, veliki deo svog veka proveo po takvim institucijama, te doslovna realnost u ovim opisima kao i u DAH-u pa i u HLADNOĆA-i; je očigledno opis poretka reči pa i stanja stvari u Klinici, koja je jedna velika struktura kao i matičnjak iz kog oboleli teško izlazi. Lično, mislim da se to odnosi na svaku bolest.

Izmedju redova provejava piščev odnos sa majkom; u relaciji neželjenog deteta; koje postaje poželjno tek kad ih smrt dotiče; zic. sjajna psihološka analiza na relaciji majka/dete. I šta biva na kraju; potrebno je stvari reći na vreme jer kad jedan ode , kasno je za reči pa i za dela..Piščev odnos sa dekom, poželjnim roditeljem, kao vrlo topao i možda jedini dodir ljubavi u detinjstvu. Manjak ljubavi, osećaj suvišnosti, osudjenost na jednu vrstu inferiornosti u doba mladosti u docnijem životu od čoveka stvara u najmanju ruku „mizantropa“. U ovom delu Tomas Bernhard je načeo mnogo tema; otvorio mnogo problema nad kojima bi i sami mogli da se zamislimo, upitamo kao ljudska bića.  

Autobiografiju je objavio NOJZAC, FUTURA PUBLIKACIJE,Novi Sad u prevodu Relje Dražića. Nadajmo se da će nas obradovati još nekim prevodom Bernhardovog dela. Čula sam da su izašli njegovi spisi o Nagradama..no videću..

n.b. Da li je Bernhard Mizantrop? Da li je u tom smislu veći cinik od Luja Fredinana Selina? Pa ne može se uporediti..Ali čitanje bilo Selina, Smrt na Kredit bilo Autobiografskih spisa  Bernharda, ostavlja osećaj Upitanosti nad „Smislom ljudske sudbine“?

KAKO SMRŠATI:)

KAKO SMRŠATI A DA NE GLADUJEMO…

                                            

“AKO BI STE ME PITALI , OVAKO DIREKTNO NE BIH VAM ZNALA KASTI”

Bivša anoreksičarka, koja je pisac sledećeh redova..

Jedini način, koji je meni poznat to je gladovanje, ali načisto, koje se s vremena na vreme prekida nekom voćkom, čajom ili posnom supom..Dakle svom onim vrstom hrane koja može da se guta i porguta jel u nekim slučajevima anoreksije, situacija je takva da ne možete da gutate, te je poželjna kašasta ili tečna hrana. Voće je nešto što se slatko pojede (bar u mom slučaju) a dan se prekrati litarskim šoljama čaja. I tako se dodje do sjajnog seksi izgleda ala Gvinet Paltrou, a slobodno možete da konkurišete i Kejt Mos; jedna Nataša Vojinović je za vas sitna riba; pa i jeste , dolazi iz bosanske žabokrečine. Ta riba je slučajno isplivala u Ellu, a danas je čak i predmet neke otužne knjige u kojoj nema ni jednog Beogradjanina; a posvećena je Beogradu..No pustimo knjigu i bljutavi Jat Sat, jer on je i onako do te mere ogavan; a vrlo brzo bi vam se smučio kad bi ste upoznali neke od njegovih likova.. U nekom od slučajeva; toliko vam se zgade; kad im omirišete parfeme; da vam do kraja života neće pasti na pamet da im se približite; jer zaudaraju na zmijsko leglo!

 Elem sa takvih sjajnih 43.kg završavate u bolnici, na intezivnoj nezi a svi okolo vas posmatraju sa čudjenjem..Ijuu pa ovo dete neće da jede..Zato što obično, ako imate sreće da kolabirate oko nekog praznika, kao što je Nova godina, završavate u Common hospital, na neurologiji, ne voze u vas u Lazu i njoj slične bolnice..Elem posle desetak dana a i kraće bivate otpušteni kući, nakljukani infuzijom uz časnu  reč:”Neće se ponoviti!” Dakle, opozit od toga je da vam je organizam posle četvrtog kruga izgladnjivanja toliko oslabio i već ste načeli pedesete, tja i počinjete opet da se gojite a imunitet vam je toliko opao da obolite od neke boleštine, baš da je neko i kinuo do vas u autobusu! Posle tri godine, samoinicijativnog sna, probudite se sa 30 kg. više..i gledate zaobljenu Kristinu Agiljeru sa sve sexy curves ; ali njoj je tek 32 a vama pedeseta.

 Iz ogledala viri simpatična buca..jooooj; a ni jedno parče garderobe vam ne pasuje no ono od 36 pa ni ono od 44. Strašno ,i to baš za Novu Godinu..Šta sad..Svi mogući časopisi, vam obečavaju vitku liniju, ako rešite da se pridržavate neke od njegovih dijeta ili vam preporučuju raznorazne Slim preparate; koje vam ubrzavaju probavu. Ahhhh da li je to mogućeee….Naravno da nije to je samozavaravnje..Da skinete, taj suvišni džak sa sebe, potrebna je svakodnevna šetnja, umerena ishrana, izbegavanje slatkiša i redovan seksualni life..ali sa voljenom osobom..(Al ga prekrdaši..) Da nije istinito I ovo treće bilo bi moguće..Da budem iskrena, mogla bih da pišem makrobiotičke kuvare, sa sve dijetalnom ishranom bolje nego što Džejmi Oliver prezentuje njegovo kuvanje praćen TV kamerama..Moje čorbe od zeleniša, proje od prosa i prženice od bulgura, sesama  i karfiola, pojeli bi ste u slast iako ste zakleti ljubitelj čvaraka I prasećine..One što izgleda kao bajadera: red slanine, red mesa; tj red čokolade, red oraha, red čokolade pa sve sa maslom.

 Da ne pričamo o palačanikama od heljde..i posnog sira..Dok su mi omiljeni napici zeleni čajevi ali sa dodatkom meda I to suncokretovog, dok mi mi Teddy prigovara da je to najeftiniji med..Eto to je jedini slatkiš..Pa sad otkud ta problema, da se makrobiotičar, ugoji ovako kao ja..da može sa svojim seksualnim oblinama da konkuriše Aniti Ekberg iz Slatkog života..Ubio me Bog ako znam..

Sa prozora gledam komšinicu, koju iz sprdnje nazivaju Sumo rvač; ali ona sa takvom lakoćom nosi svoju debljinu , tako je okretno simpatična te se sigurno čini da se ona  ne zamajava svojim oblinama! Ona je kanda sasvma pomirena i zadovoljna sa svojim izgledom za razliku od miliona žena koje će pokušati da izgube koji kg. da bi ušle u omiljenu im haljinu; kao da su u debitantkinje za Novu godinu..Dok će se druge, bacati na dijetu posle Božićnih i Novogodišnjih praznika..lolJ

Priznajem, nije mi lako; ali s obzirom da ne bih opet u bolnicu, a opet smišljam nešto novo za prilog novogodišnjoj trpezi, verovatno da neću na dijetu..ali pokušaću da izgubim koji kilogram..Kako videćemo..ali sigurno neću početi da gladujem..već sam prkedrašila sa nesvesnim pokušajima samoubistva..

Zaključak je kratak i jednostavan..Manje porcije, ne slana variva i više kretanja..Drugo, neko je rodjen jednostavno takav.., vitak po sebi!

Poenta je da naglo slabljenje ima samo jo jo efekat; dok u nekim slučajevima anoreksija ostaje neizlečiva do kraja života i ostavlja trajne posledice, na mozgu I drugim vitalnim organima..Treće debeli su ukras sveta…ali ne oni bolesno debeli već fino popunjeni..JEDITE I NE SEKIRAJTE SE..SA ZAHVALNOŠĆU DA NISTE GLADNI, DA IMATE NA TRPEZI ONO ŠTO ŽELITE..

IZDAJA..SAMOG SEBE..

Drage moje i dragi moji...

"Svaka se bolest može nazvati bolešću duše"
                                        NOVALIS

Reče mi neko :“ TI SI IZDAJA PERSONIFIKOVANA U DELU I MISLI“, REČE i ostade živ/a..nakon petnaest godina prijateljstva..Jer rekoh ono što sam mislila da je istina, a možda sam bila u zabludi..ali verujem da moja mati, nije bila u zabludi kad je rekla za tu istu osobu „neko“ da joj ne verujem, da je se čuvam dok je još bila živa! Ali  istina zbilja moće biti apsurdna iluzija u kojoj svi mi živimo, egzistiramo, kao ljudska bića..No ništa ljudsko strano nam nije..

Kako je u taj dan bilo tačno pet godina od smrti moje majke, kad se sva ta gnusoba i potok reči slio na mene; a već me danima tištao jad da je zbilja tako kako sam rekla..Intuicija mi je govorila godinama da sam ja u toj kući tretirana oduvek kao kao jedna vrsta „ pala si u jeftine obrasce stvarnosti“- kako reče „neko“ – jeftina, priprosta jadna – bezvezna osoba – koja eto tako s vremena na vreme posluži nečemu..da bi se sujeta i oholost nahranili. Loša je to stvar, a i moja je to greška kad nisam videla ili nisam htela da vidim ono što je briljantni   Bunjuel  snimio za sva vremena:

„Bunjuelovo remek delo „Diskretni šarm buržoazije“ uglavnom se smatra nadrealističkim filmom – ipak, čini se da u poređenju sa „Andaluzijskim psom“, na kome je, kako je već poznato, Bunjuel radio sa Dalijem, „Diskretni šarm“ pomalo odstupa od „tipične“ nadrealističke forme (mada je nadrealizmu teško pripisati bilo kakvu tipičnost kao i strogo definisanu formu), odnosno od onoga što mahom odlikuje nadrealizam. Andre Breton je u „Nadrealističkom manifestu“ nadrealizam definisao, između ostalog, kao prosti psihički automatizam čiji je cilj izražavanje stvarnog funkcionisanja mišljenja. Diktat misli u odsustvu bilo kakve kontrole razuma, s one strane svih estetičkih i moralnih stavova”. Još dva bitna momenta jesu „svemoć sna” i „bezinteresna igra misli”. Iako na prvi pogled deluje da se „Diskretni šarm” uklapa u Bretonovu definiciju usled elementa sna i apsurdnih situacija koje deluju kao da su proizvod ničeg drugog osim pomenute „bezinteresne igre misli”, ne može a da nam se ne učini da je film ipak nešto više od nadrealističkog poigravanja smislom.” Pogledati trailer filma:

http://www.youtube.com/watch?v=GJ7m-Jb4a5g

No kako godinama vučem  svoj kufer pun patnje I ohole bolesti koja mi polako razara mozak I dušu; ali se trudim da živim jer sam voljena I tek učim da živim punom egzistencijom kao ljudsko biće, zanemarila sam to! Ne mislim loše jer nisam mizantrop, poput Selina, mada me je život potukao do nogu u poslednih deset godina..Uspinjem se ponovo, goilim rukama uz stenje Materhorna I učim se da se borim. Teško mi ide, jer znate kako je na tim visinama ali kad pomislim kakva me belina I sjaj sunca čekaju na tom vrhu nastavljam..Takav je life..ruke su mi krvave..oči pune suze od jakog vetra (patetično rečeno ali istinito) I zime ali nastavljam dalje kao svaki planinar kao Leni Rifenštal ili poput nekog lika iz dela Čarobnjak –Džona Faulsa, dovedena do ludila u mizanscenu..na ostrvu sa kog nema izlaza, na kome su sve veze sa svetom presečene- nemoćna da preduzmem išta razumno. U takvom mizanscenu, teatru ljudskih gnusoba, nakaza I fetišiziranih vrednosti egzistiram kao biljčica..Život a biće mi pedeset leta, me nije naučio da izvesni ljudi jesu tzv. Energetski vampiri..simulakrum nečeg što bi se nazvalo dobrim jer su im reči prefinjene u kojima trtljaju kako “su nebitni trenuci bitna je suština”..pričaju o ljubavi spram bližnjeg a nisu u stanju da spoznaju sami sebe, da se izvuku iz magluštine I močvare sopstvenih zabluda o sebi o svom tu bitku..a da ne znaju ili neće da vide sloboduo I lepotu raznolikog sveta već se napajaju tudjom energijom…Eh našta ja rasipam svoje reči..jer nikako nisam shvatala godinama da ne treba bacati bisere pred svinje a da je pri tom Paskal bio sasvim u pravu kad je rekao da je “Čovek najgora zver dok se čini da je Andjeo”..Eh, čitava mudrost filozofije koju sam upijala I još uvek to činim ostaje golo slovo na papiru jer nemam ljudsko iskustvo sa društvom, ne poznajem ljude; a kad na letim na najgori soj onda me zjebu..Dakle, dragi moji I dragi moji..istina je samo iluzija ili samo puku privid..kad okrenete tepih ili zagrebete livadu imaćete šta I da vidite..Ako progovrite proglasiće vas ili Ludim ili najmračnijom, najgnusnijom osobom koja se mogla dogoditi..

Elem sve me je to podstaklo da promislim o mojima koji više nisu živi, o tome kako je reč “Smrt” za mene isto kao kad mi neko kaže “Dobar dan” – priznajem da sam se molila Bog-u; iako u njega ne verujem al ga se bojim; da moja majka ode jer više nisam mogla da gledam tu patnju..gledati kost svoje kosti kako joj bol razara svaku moguću ćeliju I kako to ona trpi je strašno!  Gledala sam I negovala je iako sam ceo svoj život mislila da je ne volim..Ali svoja se kost čuva..a naročito majka..i da mi taj “neko” kaže “ako ti uopšte znaš šta pojam smrti uopšte nešto znači”..Kamo sreće da ne znam..gde bi mi bio kraj..ne bih vukla ovaj kufer..sa sve izvodima iz matičnih knjiga..zajedno sa mojim mrtvim detetom..koga ni rabin nije hteo da oppeva..Danas nemam ni muškarca u kući koji bi mi zapalio sveću za Kadiš, jer to samo muškarci čine..a moj čovek je Goj..znam da on to ne bi uradio pa I ne tražim to od njega….

Sedim I mislim gde sam pogrešila, gde sam zgrešila I ne iščekujem sa sažaljenje već razumevanje..mislim prvo da svoju samosvet ukrotim I da prestanem da divljam u svakoj ćeliji svog bića, da patim zbog reči od ne – ljudi…koji u meni nikad nisu videli humanoida..već Goluma…Boli me jer sam bila SLEPA…