THE MAP OF LOVE

TAG:ISKRENOST,POVERENJE,ODANOST,DAIMON

MAPA LJUBAVI

AGAPE *   ALTRUISTIČKA LJUBAV

PRAGMA* SEKSUALNO PARTNERSTVO

EORS*       EROTSKA INTIMNOST,ETC...ALI..

Ljubavno ponašanje human beings je daleko od njihovih kodova nasledjenih genetski od roditelja, dedova, čukundedova...Ljubavna strast je nešto sasvim drugo..i hajde da vidimo šta je to toliko specifično u njoj..

„Mapa Ljubavi“ je nešto čiji je tvorac psihologija , način na koji ona pokušava da objasni misteriju ljubavnog zanosa. Odrastajući u specifičnom porodičnom okruženju mi usvajamo i odedjena pravila i vrednosti, to je jedan vrsta klišea koji bi trebalo da nas uvede u vezu sa osobom koja je naša druga polovina (po Platonu) – idelan srodna duša..? No tu se dešava kratki spoj i ono što bi rekli, izuzetak potvrdjuje pravilo?

MedjitIm mapa ljubavi je toliko slojevita, čak i promenljiva da to što mi imamo u sebi predstavu idealnog dragog ili idelane dragane , to nije ipak to; pogotovu ne u mladalačkom dobu*_?

E sad kolektivni nivo: muškarci gledaju na široka bedra, lepe grudi; materijalne pa i druge osobine njihove dragane..a opet u muškaraca žena gleda na sigurnost, maskulinost pa i  na valjanog oca budućeg potomstva. Ali to su sve projekcije dok se stvarno ne zaljubimo do guše i zavaramo sva pravila društvene prihvatljivosti , kao što veli španski filozof Ortega i Gaset da se s obzirom na dužinu života retko zaljubljujemo..?

Jung bi rekao da je to projekcija, visoko individualizovanih crta; jedna vrsta fenomenologije ljubavnog osećanja koje samo po sebi izgleda kao zov sudbine.Što je predstava lika u kojeg smo se zaćorili što opsesivnija, ludo, neodoljiva to tzv. Zov sudbine prima facie osnovni uzrok..Ko zna šta je sve naša glava isprojektovala u tu predstavu ali osećamo se kao da lebdimo na „sedmom nebu“- prema Jungu to su Anima i Animus. Možda i jesu neke od crta mapa ljubavi ali ne i dominatne, rekli bi neki..Šta sad?

Anima je duša dok je Animus Duh..- dakle ako nam se i srce zaljubi u neku složenu predstavu našeg detinjstva  u to je upleteno čudo i tajna..HMMMM.U tome je neodoljiva LJUBAV..jer nas trasncedira u druge svetove, što bi rekao Jung. Da li to moguće, voleti se kao Tristan i Izolda? Pa sumnjam..Ali ajde..

Iskustvo takve ljubavi traži od nas bezgraničnu odanost a to je slika baš romantične ljubavi. Pa baš ništa u životu se ne može meriti sa onim trenucima ljubavne strasti i zanosa koja dostiže svoj akme..kome se uvek iznova vraćamo sa voljenom osobom! Ovo nema veze sa genetikom i okruženjem tu je u igri hemija; jel tzv. Feremoni; Voljena osoba nas privlači jer ima u sebi što nema milion drugih osoba ili 100.000 drugih sa kojim smo u prilici da se susrtenemo i ako smo te sreće da to proživimo onda smo zbilja odabrani. Nije to romantika; to je nešto što izmiče svakom objašnjenju kao i ona teorija o jednoj jajnoj ćeliji i stoinu hiljadu spermatozoida; koje radjaju baš tog i tog čoveka. Pa nam se dogodi da se sretnemo van svih pravila..u nekom paralelnom svetu i ispostavi se da mama i tata nisu baš bili u pravu već da je nešto drugo u pitanju. Naravno da tu projekcija i mašta igraju veliku ulogu, pa i idelizacija partnera ali iskonsko prirodno je mnogo jače u ljubavnim relacijama.

Ako želimo da se uverimo u Heraklitove reči:“Karakter (daimon) je čovekova sudbina.“- dovoljno je da se samo jednaput zaljubimo, pa ćemo videti da u sebi nosimo neki unutrašnji demon koji će nas podstaknuti da krenemo putem slobode.U ćelji da se izborimo za svoju individualnost dok se borimo za ljubav onog drugog..koji ispada iz šablona koji su nam nametali u familiji, školi, okruženju. Taj drugi, naravno mora da bude nešto što bi se nazvalo“ jedinstvena ljubavna priča“. Koja u sebi sadrži snagu onog drugog ; ne zato što sam ja slab već što je to tako po sebi predodredjeno u prirodi..Moju mapu ljubavi cepa dajmon na komadiće i ja više nisam ja već neko sasvim treći.. Ali u to sve ulazi deljenje, briga, solidarnost,erotizam...Medjutim jasno je da se mi ne zaljubljujemo u nekog zbog njegovog bankovnog računa ili lepog torzoa već zato što je ona ta osoba ili on jedinstvena po sebi za nas na ovom svetu i naše srce ga bira..

To je možda jedini momenat u životu kad stojimo ogoljeni sami pred sobom; bez imalo sebičnosti spremni na sve; spremni da pokažemo ko smo i šta smo zaista; da budemi iskreni..

  

XX CENTURY

SIMBOL: AURORA

SIMBOL: BELA GOLUBICA

SIMBOL: NIKE

SIMBOL: BUĐENJE PROLEĆA

SIMBOL: VIVA LA VIDA

SIMBOL: TERAZIJE

SIMBOL: APIS

„Onaj koji dosegne svoj ideal samim tim transcedira samog sebe“

                                                Friedrich Niche

EVROPA XX VEK

                                Aurora XX veka je odavno svanula donevši sa sobom Belu golubicu simboliku duha i slobode, nakon dva rata, čovečanstvo je spoznalo da treba slaviti život u svim njegovim oblicima i manifestacijama. Spontanost XX veka ; koju si mnogi pokušali da obuzdaju; vazda je bila srivana s one strane samosvesne strane racionalne psihe anime; koja ga je brižljivo čuvala skrivenog u svom okrilju. Očuvala je lepotu slobodne, senzbilne, anarhistične egzistencije, kreativnog duha individualca ; ECCE HOMMO u slobodnim Polisima širom Europe.

               

Jer kao što bi rekao Niče u svom delu S one strane Dobra i Zla:

’’ Čovek od mudrosti bi lako mogao reći da je od Gospoda spao na nivo Životnje.’’ – a mi bi smo dodali da mu se to dogodilo iznenada, sasvim neočekivano u III Milenijumu.

               

Danas,postaje sasvim jasno na pragu III milenijuma da neposrednog življenja više nema, za sobom smo ostavili duh slobode koji je skriven kao fantom, zatočen u samosvesti objektivnog vremena. Slobodnog prostora je sve manje a Ά i Ώ savremenog čoveka je :’’Došao sam ovamo iz svetlosti i od bogova , sad sam ovde odvojen od njih.’’’ Daimon nas je odbacio u grotlo kolektivne masovne potrošaške kulture , indutrijskog proizvoda čoveka jedne dimenzije.Sa setom; blagim osećajem tuge se sećamo šta smo sve držali u dlanu sa nedoljivom lakoćom, krećući se kroz svet bez granica, bez nasilja, bez globalnog jednoumlja, a da nismo ni bili svesni u kakvom raju uživamo. Dok smo trošili poslednje minute svoje slobode, gubeći parče po parče svog individualnog prostora; duhovni – intelektualni duh Evrope je polako bio potiskivan sa zapadnih obala Atlantika. Taj dah, taj talas je izgledao opojno, kao i svaki kič upakovani sladunjavi parfume , ukusna udica koja je samo oduzimala a ništa nije davala uistinu.’’ Između kiča i visoke – elitne kulture odnos je takav da se sve oduzima a zauzvrat ništa ne pruža, gubi se originalnost, potiskuje se original a eksploatiše esencijalnost estesisa.’’[1].Doneo nam je jazz muziku,duh afro songa / rege ritam, bluz, soul, hip – hop, , istina je koju priznajemo. Doneo nam je san o Americi –Hoollywood movies, image prividnog glamura sa sve GRUČO Marksom pevajući na kiši, uz lik statue slobode ; kakve li ironije - dobijene kao poklon od Francuske. Image prividne dememokratije kroz ukidanja individualiteta, o zemlji zlatnog grumenja, kalifornijskog zlata. Mogavši da kupi sve što joj se prohtelo; da priušti dolazak kreativnih umova iz Evrope pre i nakon II WW rata, Amerika je postala bogata zemlja a siromašna duhovno sa isljučivim sluhom za money box.[2] Na tom kontinentu je nastalo mnogo pozitivnih i negativnih aspekata nasleđenih iz Evrope, prenešenih u kuferima emigranata, između ostalog nastao i Pop –Art i Op – Art i moćna filmska i muzička industrija. Danas je ova zemlja iako spada u najmlađu naciju u svetu vodeća sila u svim aspektima globalnog života. Ona je ta koja diktira tempo celom svetu u svim domenima življenja. A Evropa kao kontinuitet, sa stoletnim kulturnim i nacionalnim identitetom pojedinih i posebnih nacija koje polako tonu u svetu u kome dominira svet kapitala, money maker’s generacija; kojima odgovara čovek jedne dimenzije, unificirana yapi kultura žvakaće gume i Ray Ban u fazonu Mayami Vice kao i Kalvin Klain coiture.Ono što je danas elitno, vrhunsko, šik u Americi došlo je iz Evrope, u emigrantskim koferima.[3]

                Evropa je zadržala autentičnu sliku svojih nacija koje su XX vekova unazad izgrađivale svoju kulturu i tradiciju na judeo –hrišćanskim temeljima. Svaka nacija bilo da je anglo-saksonska, frankofonska, romanska ili slovenska je specifična po sebi i za sebe autentična što je neiscrpno blago Evrope. To je neodoljivi šarm ovog kontinenta koji će se kao Feniks iznova izdignuti iz esencijalne snage svog jezgra kao ptica Abraksas koja se svakih hiljadu godina rađa iz svog jajeta. Stoga zauvek i treba da nosimo sećanje na ta vremena, na te prostore sa osećajem resentimana i ljubavi koji su nosili u sebi evropljani skupa sa neugasivom iskrom JOY DE VIVRE! – DA BI SMO OPET IZNOVA JEDNOG DANA IZGRADILI AUTENTIČNOG ČOVEKA KAO što su bili mnogi znani i neznani protagonisti XX veka. Ljudi koji su stvarali, kreirali, delali i uticali na sve tokove i strujanja života u Evropi XX veka.

                Stoga Vas pozivamo da saslušate jednu priču koja je priča iz 1001 noći te epohe nakon velikih ratova: šezdesetih, sedamdesetih i na koncu osamdesetih koji su nagoveštaj rušenja TERAZIJA.

Jer kad čovek izgubi dodir sa onim što mu je bilo tako blisko a sasvim jednostavno i neposredno ; osećaj prema samom sebi; postaje svestan da je izgubio slobodu negde u vremenu III milenijuma.

Čovek u Dvadesetom veku otkriva Bel Epoch slobode - vrata jednog specifičnog rafinmana čiji je duh unela Francuska, država koja je iznova stvarala svoju državničku, diplomatsku, kulturnu , intelektualnu, umetničku elitu,nakon gradjanske revolucije. Na temeljima carstva Luja XIV koji su zbrisali Jakobinci; u građanskoj revoluciji; nastajala je, izgrađivala se jedna nova klasa citoayena. Stvarala se jedna nacija uopšte u humanumu sa osećajem za egalite, fratelite, liberte;  - koji će se proširiti po celoj Evropi. Francuska je sačuvala elemente starog intelektualnog sjaja, elitizam Sorbone, ali i naročiti duh slobode u svim vidovima života. Tako da će krajem XIX veka i u XX veku Pariz postati prestonica Evrope u svakom smislu.

Specifičnu vokaciju kulturi Evrope daje Italija koja je očuvala svoju aristokrtiju, skrivenu u nekadašnjim kneževskim državicama ; malim gradovima školujući i podižući nove generacije koji u sebi arhetipski nosili lepotu Renesanse Italije. Stari univerziteti u Pizi , Sijeni, Milanu i Rimu kao i lepota antičkih i renesansnih vremena , osećaj za lepršavost i lepotu u genetskom kodu Italijanske nacije su dragulj starog kontinenta. Svemu ovome pridružuju se anglo saksonske države Nemačka i Engleska sa svojim pragmatičnim shvatanjem i tumačenjem stvarnosti. U njih se slevaju slovenski stanovnici nekadašnje monarhije Austro – Ugarske sa svojim razlikama ali sa bogatstvom upletenog nasleđa različitih nacija i kultura koje su se vekovima mešale. Kao što će ruski emigranti sa svežinom duha osvojiti Pariz dvadesetih godina tako će mnogi disidenti umetnici iz Frankove Španije uneti dimenziju otkačene umetnički kanalisane sczihofrenije tridesetih. Tako će nakon II WW emigranti iz slovenskih zemalja iza gvozdene zavese doneti mnoga intelektualna bogatsva u tu zapadnu Evropu a medju nama su bili i ljudi sa prostora nekadašnje Ex Yu.

U XX veku Evropa,već vremešna elegantna dama preživeće dva rata; koji će izmeniti njenu političku i kulturno intektualnu mapu a pritom izgubiće ono što je najdragocenije a to su ljudi. U ovim periodima razaranja poginuće ili izgubiti živote mnogi velikani duha ili će završiti u koncentracionim logorima. A da ne spominjemo da će nacisti kao i staljinisti uništiti mnogobrojna dela iz tog perioda kao dekadentna i neperihvatljiva njihovoj politici. u III milenijumu.

A nakon svršetka II WW u Evropi se samo govorilo o tom ratu a onda je početkom pedesetih svet zaboravio na siromaštvo i počeo da živi punim plućima Dolce Vita na ulicama Rima. Pedesetih godina cveta Slatki Život u Italiji; iz koje izrasta šezdesetih životna groznica u Francuskoj, sedamdesetih Evropa postaje centar u kome se stapaju kulture iz dalekih egzotičnih zemalja sa evropskim rafinmanom; kombinacija koja daje neverovatan šarm u svim vidovima života.Sloboda stvaranja, sloboda izbora, sloboda ljubavi sve se to koncentriše na starom kontinentu sve do sredine osamdesetih.

     Pretpostavka za slobodu stvaranja je jedan razmljiv jezik definisan kao evopski common language koji se zasniva na subjektivnim konstitutvnim principima i individualnim pravima svake nacije po sebi. Kao da nas slike iz filma Bernarda Bertolučija iz filma XX vek uvode u taj svet stvarnosti koji se oblikuje u kontradikciji izmedju aristokratije i proletarijata sa početkom XX veka pa nas polako italijanski neorealizam Vitoria de Sike uvodi u Čuda u Milanu o magiji siromaha skupa sa filmom Kradljvici bicikla a onda nailazi Francuski Novi talas u filmu. Fransoa Trifo u svom filmu Jak and Jile nam demonstrira filozofiju Joy de Vivre, dok nas veliki reditelj Italian Frederiko Felini podseća na neodljivu lakoću življena u svom filmu Amarcord; bez obzira na rat. Kroz suze i smeh, uz sjajnu ekipu glumaca, kroz katharzis uz finoću poetike fotografije i zvuka, kostimografije i scenografije . Uvek je reč o pojedincu o njegovom subjektivnom Ja bilo da su u pitanju pokretne slike, književnost ili fine umetnosti. Jer setimo se da je XX vek u umetnosti otpočeo sa Dadom i Surealizmom, pobunom, anarhijom, borbom za prava pojedinca. Ali kao da nas je Kventin Tarantino američki reditelj i scenarista filma preselio u jednu drugu stvarnost krajem XX veka snimivši film Petparačke priče, film u kome je Evropa izložena podsmehu jasno i glasno a vrednosti Big Macka postavio na pijedestal. Nakon rata USA kultura; skupa sa najeftinijim izvorom zabave TV –eom; donosi jedan novi pojam u život a to je duh umnog kolektivizma. Koji je specifičan ali sa drugačijom konotacijom a ona se skriva iza reči demokratija, sve postaje dostupno svakom. Ona bi trebalo da se manifestuje u slobodi svakog čoveka kome je sad preko TV ekrana svedostupno u simulakrumu vidljivog. Jeftina Televizijska sapunica Dinastija postaje etalon mnogih vrednosti osamdesetih godina; između ostalog jedan od novih diktata u modi,simulaciji življena celibrity?! U suštini, ono što je bilo elitističko, avangardno, intelektualno; jer je moralo da bude takvo po sebi da bi davalo pozitivan impuls životu i stvaranju; biće srozano na nivo prosečnog masovnog konzumiranja.

  Demokratija/Diktatura u svim oblastima života sve do rušenja Berlinskog zida krojiće sliku Evrope i umesto da ovo rušenje učini svet još[KB1]  boljim i lepšim ovo rušenje će uspostaviti neke nove granice, nova pravila, definitvno ustoličivši globalizami i unifikaciju. Simulacrum bezličnog što Evropa nikad nije bila po sebi i za sebe u suštini kao i njeni žiteljim njena istorija i kultura, mozaik stvaran u slobodnim polisima širom Evrope u koji su upletena sva moguća saznanja, kreacije slobodnog duha.

Dvadesti vek se može podeliti na onaj pre i posle dva svetska rata i epohu globalizacije čiji talasi polako dopiru na obalu Evrope sa istočne obale USA sredinom osamdesetih. Sve do tog momenta strari kontinent ima svoju autentičnu kulturnu, intelektualnu, umetničku autonomiju. Poseduje bezuslovno primat u svetu kao neko ko je baštinio tradiciju kolevke svog ontološkog bića. Sve je to sinkretički sabrano u toj Evropi koja kreira, stvara i širi svoje talase koje magično utiču na sva kulturna, politička i sociološka događanja. U Evropi se stiče vrhunsko obrazovanje u svim poljima delatnosti, u Evropi i iz nje se dalje kreće u svet i u nju se vraćaju odjeci, akumuliraju nasleđa starih civilizacija. U Evropi je nekolika najstarijih univerzitetskih centara Sorbona, katolički univerzitet osnovan u XI veku i najstariji nemački u je univezritet u Pragu, potom Kembridž i Oxford u Velikoj Britaniji. Ta Dama, je preživela mnoge ratove i razaranja i stekla nauk da ceni individuu, kreatvnost, podvižnost, ludilo duha, i stoga je baš taj XX vek bezgranično mnogo darovao svetu. Ideali su postali stvarnost u svim sferama života; ti ideali nisu zlopotrebljavani već su bili involvirani u egzistenciju čoveka i bili podređeni njemu.Jer genijiajlnost po sebi bi bila nepodnošljiva ako ne bi posedovala skromnost i besprekornost a to je odlika XX veka. Genijalnost koja se rascvetala na krilima slobode jer je društvo već tridesetih godina bilo spremno na slobodne tvorevine a tek nakon WW sv. rata isto to društvo je shvatilo da bi trebalo poput antike slaviti DOLCE VITA!

Slobode u kome je Evropa uživala u jednoj bogatoj epohi nakon rata, oko tri decenije, slaveći autonomiju individualnog čoveka. Budući da sam čovek ne samo da znači nešto, već i jeste nešto i ostaje vrsta vrednosti univerzalne – zahvaljujući svojoj svojoj svojevrsnoj , automnoj, ponekad magičnoj egzistenciji. Čovek je nešto neobjašnjivo, ali on znači nešto egzaktno, on ima svoju vlasitost, autentično i automno je angažovan prema svetu, prema stvarnostii samom sebi.

 Šezdesetih i sedamdesetih godina glavna pulsirajuća žila u Evropi teče kroz tri grada u trouglu London – Pariz – Milano (Rim). Burna istorija, besmrtna lepota kulturna tradicija i samopoštovanje prema vlastitom nasledju učiniće od ovih gradova centar: umetnosti, literature, muzike, filmske i modne industrije. Ali ova kultura će zadržati poštovanje prema umjeću, prema zanatu, prema onome što je unikatno izrađeno, naročito u francuskoj pa i u italijanskoj modi. Zadržaće ljubav prema l’art pour l’art – u svakoj strukturi života u svakoj dimenziji koja se otvara pred nama u nostalgičnim slikama.Svaki pojedinac koji će se pronaći u nekom od ovih gradova ostvariće svoju autentičnost u vremenu hedonizma – dolce vita, koji se ispoljava kroz ’’nouvelle vague’’ muzike i literature, joy de vivre , bitnik pokretu, u swing žurkama ili rasipanju vremena u kafeima. Slobodno možemo reći da je Pariz grad u kome se odvija Renesansa Evrope XX veka! To je panoptikum genijalnog, suludog spektruma; skup moćnih slobodnih duhova koji će posejati mnoge klice valjanih plodova u svim oblastima života. Ako se samo setimo da je Francuska sa svojom ’’L’exception culturele’’ privukla kreativne umove iz cele Evrope a međ njima su i delali renesansni umovi poput: Markiz de Savinji,  Žana Koktoa, Saint Egziperi, Andre Marloa, Braće Limijer, Andre Bretona, Žaka Prevera, Pabla Pikasa, Andre Kureža, Serža Ginsbourga, Pako Rabana ili Man Reja. Filozofi koji će uticati na tokove misli XX i XXI veka: Alber Kami, Sartr, Fuko, Merlo Ponti, Bodrijar....Kao da je svetski duh učinio od jednog grada da postane omfalos ; pupak sveta; iz koga ce cvetati valjani plodovi koji su na polzu i korist humanumu. Ovaj grad postaće svetski centar ’’Experimentum mundi’’ – i u XX veku svi putevi će voditi u ovaj grad.

U Parizu se oduvek esencijalni život odvijao u kafeima (bistro) ; tu su donošene mnoge važne odluke i rađale se u zajedništvu mnoge zajedničke ideje. XX vek Pariza se delio na onaj salonski život citoayena i fenomenlogija kulta kafea- bilo je zanimljivo videti institucije Pariza Sartra i Simon de Bovoar kako žure da zauzmu mesta u nekom od kafea na Monparnasu: DE Mago ili Fleur. U salonima i iza debelih zavesa uticajnih porodica donošene su važne političke odluke koje su se držale načela prosvećenosti koje im je donela revolucija 1798 godine i docnije učvršćena nastankom IV republike, jer je Francuska bila veoma uticajna sv. sila.

U tom gradu Parizu egzistencijalne i strukturalističke filozofije Sartra i Fukoa, Merlo Pontija i Luja Altisera, renesansnih genija poput Žana Koktoa Ežena Joneska; devojke iz XIV buržujskog kvarta[KB2]  Pariza odevene u stilu Andre Courragesa[4] sa specifičnim čizmicama ’’fleet heeled ’’Courages’’ boot izmešane sa likovima koji su došli negde iz daleka, skupa sa studentarijom obuzetom ’’groznicom življenja’’. Dominantna boja u odevanju šezdesetih je crna; kao simbol egzistencijalista koji će podići na noge ’68 Pariz predvodjeni Sartom i Simon de Bovoar.Još jedna od revolucija će se desiti baš u tom epicentru događanja, kao ponavljanje one iz XIX veka 1848 i prodrmati celu Evropu!

Pariz kao otvoren grad koji je se napajao kretivnom energijom mladih generacija iz Španije odbeglih od Frankove diktature[5], Francuza rođenih u Magrebu (bivših francuskih kolonija, ); šarmom i intiligencijom momaka iz slovenskih zemalja sa Balkana, lepotom i duhom Rusa. Kao uvek žedan i gladan, spreman da primi ono što je intresanto, lepo, dekadentno, estetizovano, kretivno, plodno otvoriće širom vrata u XX veku.Mnogi će doći tu ; kao što se u Antici odlazilo u Atinu; da se napiju na Mon Parnasu božanskog stvaralačkog nektara a pri tome ostaviće svoj dragoceni stvaralački dar zauzvrat Parizu. Onaj koji je u sebi imao dovoljno snage i umešnosti a ako ga je uz to pratila sreća mogao je da uspe i pronadje sebe u ovom gradu ma šta da je bio i ma šta da je nosio u svom koferu, u svom odelu, cipelama. Sreća je bila na dohvat ruke samo je trebalo posedovati umjeće opuštanja i čekanja u beskonačnoj igri svetlosti i senke. Kroasani i braserije, bistroi i kafei, poznati – celebrity likovi bili su tu na svakom koraku da vam pruže ruku ako ste bili spremni na izazov – koji je život značio.

                Pariz je oduvek bio seksualno dekadentan grad ne samo po novelama Markiza de Sada ili dnevnicima Anais Nin  kao u Milerovoj Rakovoj obratnici; već je to bio deo tradicije još iz vremena Kralja Sunca Luja XIV. U to vreme je uspostavljena tradicija ljubavnice i ljubavnika i institucija kastrata koji su pevali na uvce plemićima. U to doba je samo francusko plemstvo imalo isključivo pravo da uživa u hrani, odeći, nakitu, izboru ljubavnika – jednostavno da uživa u životu dok je to običnom narodu bilo nedostupno. Mora se priznati da je iz tog aristokratskog miljea su potekla prefinjena umjeća’’savoire faire’’, galantna dopadljivost u ophođenju i ponašanju..A onda ih je jakobinska revolucija zbrisala sa karte sveta ali ostao je šarmantni duh nedozveljenog pervetiteta; koji je gradjanska klasa kontrolisala tokom XIX veka ali XX vek otvara sva čula filozofiji duha i tela:’’Joy de Vivre’’. Lude godine ranog dvadesetog veka, eksplozija džez muzike tridesetih ; rat koji će potisnuti mnoge navike Francuza osim one da budu samosvojni. Dolaze pedesete kroz francuski novi talas angažmana, šezdeste u duhu ’’ s one strane dobra i zla , sedamdeste disko muzike za djuskanje i otvorenih gej veza ispisale su mnoge stranice socioliških – filozofskih i literarnih analiza. Džozefina Beker i džez muzika , u kafeima i podrumima a kasnje i na velikim otvorenim scenama. Film, koji se manifestuje u Francuskom novom talasu ilustrovaće slike i prilike života ovog grada.

Mainstream ovog grada se ogleda u neograničenoj slobodi, poricanju vrednosti koje je uzdigla na pijedestal francuska elita ’’njegovo veličanstvo buržuj’’ u ljubavi prema životu i napajanju iz svih njegovih izvora. Posle iscrpljujućeg rata i posleratnog perioda uživalo se u konverzaciji, uživalo se u hrani, uživalo se bilo čemu što se moglo raditi Suština je bila da čovek – indvidualac udovolji samom sebi sasvim oslobodjen od morala da bi ostvario ne samo esteske senzacije već i intelektualne da se čovek kao racionalno biće ne bi osećao loše, sputano. Širiti osećaj ŽIVOTNE GROZNICE ZNAČILO JE NOSTI JE U SEBI. Sve što nam se dešava u životu onako kako bi rekli sa lakoćom jer život se ne može menjati. U njemu se dešavaju i loše stvari a trebalo bi ih prihvatati ne kao tragediju već kao momenat koji je već prošao jer sve teče,podučavala nas je filozofija filma Fransoa Trifo ŽIL i DŽIM; snimljenog po romanu Anrija Pjera Rošea . Iz tišine svoje bomeske tuge tako je pisala Fransaoz Sagan, podučavala nas o ljubavnicima otvoreno – lično i bez lažnog stida Margaret Diras šta znači reč ljubav. Ona priča o ljubavi bez patosa, patetike, baš kao što što nas Jursenarova vraća u Hadrijanovu ljubavnu prošlost. Sve je moguće: uživanje u dosadi, uživanje u patnji, strah od straha. To je jedna vrsta strukturalizma u kojem ništa ne bi trebalo uzimati za ozbiljno od kaprica do ljubavne veze u trouglu – jer jednu ženu dele dva prijatelja, sve je spontano i bezbrižno. Parižani su znali da žive strasno u nemogućim situacijama; što bi se reklo ako nešto nije činjeno iz ljubavi prema ljubavi iz zadovoljstvo za zadovoljstvo onda nije trebalo činiti uopšte. Ova vrsta života je izgledala kao revolt, revolucija surelaizam, anarhija, post  - modernizam, nagoveštaj pank subkulture. Na prvi pogled to je delovalo možda šokantno ali čovek je bio žedan slobode u tom XX veku i kočnice su polako popuštale udovoljavajući biću anime i animusa.

                Post modernizam kao i filozofija strulturalizma je vidljiva u POP ART i OP ARTU ; a jedan vid fenomenologija u kom se manifestuju je FUTURISTIČKA MODA FRANSUSKIH KRETAORA koji su pratili dva glavna toka a to je bio buntovnički swingerski-vogue Pariz i onaj drugi koji se manifestovao u subkulturi koji je kontrirao mainstreamu Bitnika i Swingera u Romanticizmu, Boemiji i stilu Dendija. Mnogi od njih eksperimentisaće sa futurizmom kao Pjer Karden [6], Andre Kurež,Pako Raban. Jedna od kolekcija Iv Sen Lorena biće uradjena u stilu pop arta lansirana kao ’’Mondrian lock’’ i lansirana u lancu butika Rive Goshe.U modi i dizajnu su dominirali homoseklsualci a to je bio trend koji ulazi i u sedamdesete kad se već otvoreno moglo sa ponosom reći da je neko gej a da ne bude izgnan iz svoje zemlje ili ubijen kao Lorka u Španiji u doba Franka. Sve je bilo podređeno LEPOTI!. Onaj koji je želeo da uspe u domenu koiture – mode odevanja, u bilo kojoj od njenih oblasti od dizajna, kreiranja odnosno kao njen promoter fotograf, fotomodel ili model znao je da je u Parizu gradu šika i elgancije pravo mesto za ostvarenje takvih ambicija. Bilo je i onih koji su sasvim slučajno uspeli u tradicionalno najačoj francuskoj branši – zanatu coiture – kao i vrhunskoj modi a da nisu imali nikakvih ambicija.Pariz je bio i ostao svet koji pripada kompleksnoj mitskoj i estetskoj strukturi te je mnoge slučajnosti koje su se same po sebi dogodile baš zbog eterične atmosfere koja je vladala nad gradom...........-

                U Sedamdesetim godinama u Parizu postaju dominantni noćni klubovi i diskoteke ; one su bile jedna vrsta prestižnih mesta na kojima se takodje okupljalo mondensko društvo. Byblos, Palace i Klub 7 koje je otvorao različitih godina Fabris Emer; čuven po prvom gej klubu koji je otvorio još 1963 Pimm’ Su u ulici Saint Anne a onda Klub Sedam je otvoren 66 pa Palace sedamdesetih gde se mogla slušati najbolja disko muzika – ovaj klub je bio vrhunska paralela Diskoteci 54 u New Yorku. Bila je to prava revolucija u Evropi da su se na jednom mestu mogli okupljati sasvim slobodno ljudi istog rafinmana, želja i ukusa dok je Fabirs Emer bio kralj noćnog života Pariza. U tim diskotekama se slušala muzika koja je važila za najbolju disko muziku Pariza; zahvaljujući DJ Guy Chevas; a pre disko muzike Soul i bluz. U tim klubovima mešali su se podjednako celebrity i običan svet; iz tih klubova oblikovala se moda stil življenja citoayena.

Ti klubovi nisu bili vrsta geta, kao što je to važilo za Njujork već su u njoj dolazili i muško ženski i gej parovi. Pariz se ponosio ovom slobodom iz koje će nastati avangarndi talasi valjanih plodova.  

Pariz je ipak bio centar Evrope u svakom smislu i tvorac jednog novog talasa; koji će u koncentričnim talasima uticati na sve tokove i strukture života u celom svetu.Neposredno je uticao na London i Rim iz njega su dolazili svi podsticaji bilo da je bila u pitanju filozofija, umetnost ili moda. London je ostao u izvesnom smislu specifičan ne samo što je bio glavni grad jedne zemlje; koja u bukvalnom smislu bila ostrvo ali je i bila velika kolonijalna sila koja je skupljala kao antikvitete uticaj egzotičnih kultura; zbog svoje društvene strukture i uvreženog analitičkog načina mišljenja koji se održao vekovima; mada nije ostao imun u odnosu na Pariz. Dok su evropski gradovi upijali pariski duh nakon II WW bez distance u dimenzijama svojih struktura.

’’ Da je sve ispalo dobro po mene, jer sad ja volim svaku sudbinu a ko bi voleo da bude moje sudbine.’’ – Niče

                Dečiji san nikad nikad ne biva uništen u čoveka, iz njega još uvek zrači duboka čežnja, osećanje, duboka strast kao inspiracija da se napiše ova pripovest! To  je priča o čoveku XX VEKA; poput jedne životna slike o fenomenologiji zlatnog perioda Evrope tridesetak godina nakon XX sv. rata; o animusu koji je prošao kroz sferično ogledalo, kroz prelomljenu prizmu svih duginih boja. Čovek koji je istražujući Puteve slobode’’ tražeći opasnost u sreći, utočište u izazovu, kao u snu u kome su beskrajno isprepletene niti fantazije, erotike i melaholije, pokazao da onaj koji ume da vlada sobom dominira nesvesno u svetu oko sebe. Priča o X, kroz koju se prelama u detaljima, momentima, u druženjima i prijateljstvima sa protagonistima istorija evropskog zlatnog perioda. Povest o životu, povest o vremenu koje je na svojim plećima izneo jedan Ecce Hommo sa lakoćom, sa osećajem teskobe svakodnevnice, uz smisao za tragikomediju egzistencije u svim njenim vidovima. Čovek koji je bio bezuslovno slobodan po prirodi; u večitoj potrazi za plavetnilom nebesa, u traganju za ’’još-uvek ne’’ i za izlazom.  U bezuslovnom smislu rekli bi smo da je njegova egzistencija simbol ove epohe o kojoj smo vam pripovedali. Možda nam on sam neće reći ništa, ili sasvim malo ali ići ćemo njegovim tragom, prateći njegov pokret, njegove puteve, tumaranja, lutanja, avanture; njegovu senku! Ovo je jedna priča koja ima svoju unutrašnju dinamiku, individualni ritam čoveka bez limita i stega; priča čoveka koji je anarhista u duši a u suštini duboko patrijahalni balkanski tip....

                Možda će nam ljudi, zbivanja, mesta, okolnosti delovati bajkovito, po malo nestvarno jer su uvijeni u taj                Onaj koji pripoveda biografiju jednog čoveka kao što bi rekao Norman Majler bi trebalo da poseduje bar pet procenata te ličnosti u sebi! Teško je to i zahteva veliku veštinu da bi se isplela savršeno istkana pripovest o neuhvatljivom liku jer kao što veli stara Zen priča:

                ’’U davno doba bogati Japanac došao je da naruči sliku pevca kod čuvenog kineskog akvareliste. Kinez je pristao obećavši da će slika biti gotova za godinu dana. Ali, nakon godinu dana, kad je Japanac došao po sliku Kinez mu reče da još uvek nije gotova te da dođe sledeće godine. Više puta je Japanac dolazio ali ali Kinez akvarelista mu nikako nije mogao predati sliku. Te kad je već desetleće prošlo, konačno zapita Slikara :’’Pa šta si radio sve ove godine, gde je slika? – na šta mu je Kinez odgovorio otvorivši mu vrata svog ateljea – ’’Pa evo pogledaj, pa se uveri da ni jedan akvarel ne predstavlja pevca onako kako ti želiš.’’ Zbilja, Japanac uđe u sobu gde je bilo više desetina porteta, čudesno lepih, različitih, kočopernih, ponositih, savršeno lepih u različitim duginim bojama, beše to izložba, presek rada Kineza akvareliste. ’’

Kinez je bio iskren i pošten prema samom sebi i Japancu; da ma koliko god veštine i truda, umjeća i vrhunskog znanja uložio slika nikad neće doslovno predstavljati ono što jeste.

---

[1] Heramn Greenberg: Kitch, Francfurter Verlage, 1986,pg.102.

[2] Ovo će vam potvrditi mnoge filmske zvezde poput Grete Garbo, Luisa Bunjuela, Jo AN FONTEJN ili Nikola Tesla koji je umro u bedi nakon što su od njega uzeli što su mogli!

[3] Dovoljan je primer jednog od najelitnih magazina nastalog u Parizu pod rukom Conde de Nast: Vogue – da je on danas vlasništvo vlasnika u SAD.

[4] Andre Courages, baskijac poreklom, još jedan došljak preko Pirineja donosi pregršt ideja koji će stvoriti uticati na magični svet mode. A tek Bitlsi , čiji je on stilista i manija koja će zavrteti celom svetu Um!?

[5] Pako Raban, rodjen 1934 u San Sebastijanu, arhitekta po obrazovanju, kretor i dizajner odeće i nakita, mistik po duhu i vokaciji – koji po prvi put uvodi crnkinje na modnu scenu.

[6] Radio je kompletan satjling za Bitlse; dok su njegovi ženski modeli bili odeveni u uske kožne kombinezone izradjene u koži . Dozajnirao je post  edvardijaski – lock čipkanih bluza u filmu Viva la Maria u kom je igrala Brižit Bardo za koji je scenario pisao njen bivši suprug Šak Krijer.

---

 [KB1]Worholova kritika konzumentske kulture....

 [KB2]Parizanke

COLD SUNDAY IN WARM ROOM..

JOŠ JEDAN LEDENI WEEKEND…

“Hungry man, reach for the book: it is a weapon.” 
― Bertolt Brecht

Dok Laky promatra dešavanja kroz prozor sa više perspektive IV sprata..ja lagano ispijam čaj, razmišljajući kud da se udenem danas u nedelju. Vremenska prognoza kaže da nas sutra očekuje ledena oluja a neki astronomi kažu da su se na suncu dešavale promene; što nisam sasvim dobro razumela. Uglavnom napravila sam nekoliko fotografija koje pokazuju moju novu okolinu..medjutim mislim da je ceo grad tako zavejan...Brrrrrrrr....

Iskreno rečeno samoća prija, ma koliko ne verovali na reč ; jer s vremena na vreme prisustvo neke osobe može i te kako da iritira. U poslednje vreme i meni se to dešava da se sve više povlačim u sebe i da u meni više nema predjašnjih strahova koji su mi bili glavna zanimacija. Listajući blogove, naišla sam na jedan rafinirani rukopis koji ima fascinantan Tag a to je mačka i knjige.. Pisac bloga je Francuskinja Monik..Ideja kao refleksija šta jedem..kao mačka i gde spavam..dok moja drugarica piše..te ko mi je omiljen književnik..

Eh kao replika Laky nije jednostavan, ima tešku narav..mada voli knjige..i cveće..a takodje voli da jede ono što i ja jedem s vremena na vreme kao i mućena jaja..Definitvno ga je moj tata mnogo razmazio ali se la vi..(Rado bih ga menjala za pokojnog Budu mačora).Tata je umro sa poslednjom željom da mu čuvam Lakija i da se udam za Teddija..Ovo prvo ću mu ispuniti ali ovo drugo ikad bi to bilo moguće više i ne priželjkujem..Siroti tata umirao je a znao je da me ostavlja samu, bolesnu i neobezbedjenu na ovom svetu ali nije razmišljao o tome ranije..Nije...kad je trebalo onda je odizao tudju decu..Eh tata..niko i ne pita za tebe..da znaš...Niko aposlutno, svi ti tvoji sestrići i sestričine kao i deca koju si školovao..Niko..

Boli to još uvek, boli, ali mora da se oprosti jer tako će mi biti mnogo lakše...Samo ova zima me podseća na onaj period kad sam izašla iz bolnice sa dijagnozom u koju nisam htela da poverujem, a sad se mirim sa njom. Uspevam da živim..kao Floberov papagaj tražeći smisao u ovom lavirintu koji možda za mene i nikad neće imati izlaza. Mislim da i ne treba kriviti nekog drugog osim samog sebe..što je to tako...Možda je i genetika kriva..Ali sve više promišljam o onome što je Mišima uradio..Sylvia Plath..uzroci su bili različiti ali kraj je isti..Nadam se da ću imati dovoljno hrabrosti..da se tako obraćunam sama sa sobom..Mišima jeste bio nihilsta, racionalno je to učinio a Silvia Plath, pabi je to trenutak slabosti..

Dakle, dan bez pisanja je propušteni dan...a bilo ih je mnogo..

Dan bez čitanja je propušteni dan...a bilo ih je mnogo...

Najomiljeniji pisac, pa ne znam za koga bih se opredelila: Barns, Dostojevski, Pesoa, Murakami..Eko..

Mada priznajem Praško Groblje je bilo pravo razočarenje za mene; Eko ili je ostao bez ideja ili je opet rešio da smara čitalačku publiku..ali ko sam ja da ga kritikujem..Njegova replika Cionskih rukopisa u manirističkom, feljtonističkom tonu sa dozom cinizma biće prodata u stotine hiljade primeraka.  Lično mislim da je svetu već to postalo do zla Boga dosadno..ali avaj kad se neko proslavio kao Eko onda je tiraž za svakog njegovog izadavača garantovan...

http://en.wikipedia.org/wiki/Old_Jewish_Cemetery,_Prague

Sećam se tog Praškog Jevrejskog groblja zatrpanog spomenicima; mrtvi su ležali jedni preko drugih, vekovima..Posetli smo ga u jednom od porodičnih putovanja dok smo još bili porodica..Impresivno..istorija mnogih familija leži dole..ispod zemlje, kosti skrivaju genetski kod koji baš možda dans nekom njihovom potomku pomogao da reši neku svoju zabludu, problem, tajnu..ako je neko preostao iz te loze..

Meni bi verovatno pomoglo da sam na vreme saznala tajne koji su neki izgleda odlučili da ponesu sa sobom u grob; pa bih i ja spoznala tajne koje skriva moj gentski kod duše. Ali ovako ostaje mi da u nedeljni dan, u toplom išekujem još jedan dan..i da pokušam da se ne vrtim u krug kao mačka. Mačka koja lovi svoj rep..

Dakle Laki se sad uzjogunio negde na tepihu jer je Teddy omeo našu privatnost, dok svaki od nas kucka na svom kompjuteru..Zbilja smo manijaci..Ko kaže da moj mačor nije ljubomoran..

Omiljeni slikar..pa..ima ih mnogo..niko posebno, možda Fra Andjeliko..u hodnicima podsvesti a u hodnicima svesti..trenutno Magrit...

Pišite nam...o utiscima...Laki ja želimo da čujemo vaše mišljenje...

WINTER IS COMING

KAKO POSTATI POZNAT BLOGER&BLOGERKA

U današnjem vremenu je veoma bitno biti prozvan kao poznati bloger a sad ostaje to cvrc pitanje postavljeno u gornjem naslovu. Ako ste medijska ličnost, novinar, glumac, spisatelj dobićete prostor i za oglašavanje te ćete ukupiti i neku paru od oglašavanja na vašem sajtu. U suštini pitanje koliko nam se zbilja kvalitetnog nudi preko ciber space u verbalnom smislu od nekih tzv. Poznatih blogera; od ozbiljnih ekonomsko političkih analiza do modnih komentara različitih trendesterki. Ima sjajnih blogova o umetnosti sa kojih možete pokupiti sjajne informacije ali ima i onih deja vu koji nam prepričavaju stvari koje se mogu pročitati i u Wiki enciklopedy ili na stranicama Vogue. No comment..To se tiče onog što se u socijalnom smislu može nazvati mnogo buke ni oko čega i da poplava žutila na ovim prostorima; koji bi trebalo ipak da bude neka eksluziva; onemogućava one prave, kvalitetne blogere koji nemaju baš mnogo para i ni sredstava ostaju u zapećku.

Možda se ljudima dopadaju stvari tipa:“Moj ormar i šta je u modi u Londonu ove sezone?“ Komentari o „Siroti Laušević“; „Ugričić vice versus vlada Srbije“; „Blebetanje blogera iz Timesa o Putinovom kraju“- što mu oni priželjkuju..ali nikako da dokuče da je Rujama dobro sa ovom diktatorom i da će ponovo glasati za njega. Za takve zemlje kao što su China i Russia demokratija import from USA ne funkcioniše. Po pravilu Times i Time imaju dobre analitičare ali moram da priznam da zbilja zastranju glede nekih stvari..Možda su moji Britanci u tom smislu najbolji analitičari glede politike i geostradegedije ali s vremena na vremena na vreme daju sebi autogol. Po gotovu kad pod ovakvim temperaturama organizuju demonstracije..dobro finasirane..ali to još uvek nije Ukrajina koja se izgleda vraća na Putinov kurs..Ono abroad nikako da shvate da je mentalitet prosečnog Kineza ili prosečnog žitelja Rusije kvalitativno drugačiji od onog karakterističnog za USA! Ruje su dozvolile da ih Jeljcin sjebe jedanput ali neće i drugi put; ostavio je negde oko dvadeset miliona žrtava iza sebe. Samo što se o tome sad ćuti; a Ruje znaju da im je sa Putinom kao i sa njegovim oligarsima obezbedjeno sve pa i sigurne penzije sa sve zdrastvenim osiguranjem sa čim se najdemokratskija država na svetu ne može pohvaliti. Uprkos naporima njihovog NOBEL dobitnika; a zašto li je dobio price:“ZA MIR“...U JEEEE...

Dok Basaru ubi muka što Ćosić nije dobio Nobelovu nagradu za književnost a ne pita se što npr. Nije to dobio Cvetković za ekonomiju...Srbije kad su mu Ameri uvalili YU USA STILL..sad će Srbija opet da otplaćuje dugove koje nije napravila..

Srbin koji je opčinio svet ovih dana je Novak Djoković, u meču Titana pobedio je Nadala; a fight je trajao gotovo 6 h. Neverovano ali istinito; teniser za koga se verovalo da će ostati večiti drugi prošle godine je počistio i isprašio skoro sve uprkos svojoj astmi..? Prosto da ne poverujete ali mali /veliki je sjajan. Priznajem da sam bila oduvek navijač Nadala ali moje simpatije su bile na strani ovog Srbina, popularnog Noleta; medjutim stvari mi nisu sasvim jasne..Posebno Srbijanska nacija; koja se odjedanput postala zainteresovana za tenis a do juče nisu znali ni za termin gem...

Ono što me nasmejalo poslednjih dana u svom ovom sivilu da je Bekam izabran za najsekepilnijeg muškarca na planeti..Plavi, arijevski ideal, muškarca, nametnut je po ko zna koji put kroz medije. Elem ne samo da nije seksepilan, već je i loš fudbaler ali je Englez sa valjanim body perfromacama ali da je sexy naj na planeti nije. Ima ih; pa osvrnite se na ulici; a tek medju sportistima..Ti koji su glasali ili su slepi ili su u igri jake multinacionalne kompanije koje zaradjuju novac na krpicama i stvarčicama što ih braćni par Bekam reklamira. Od gaćica do food..te Viktorijinih krpica koje tobož ona kreira..Tja danas svako može biti kreator..

Zima je potpuna ovladala ovim prostorom kao i ekonomska kriza..sa sve beskućnicima koji spavaju na ulicama Atine..Ovo me podseća na alegoričnu seriju HBO „DOLAZI ZIMA“ ali i na Tolkinovog „Gospodara Prstenova“..Namrčaniji prognozeri najavljuju krizu još jaču od one tridestih godina XX veka..Mnogi su već osetili njene zub a od oporavka ekonomije ništa..Tako da i ja sebi postavljam pitanje da li ću i ja stati jednog dana u redu za hranu pred nekom javnom kuhinjom..ako ih bude..

Sve je počelo sa Brother & Limman bankom i hipotekarnim tržištem u USA..a prelilo se na sirotu E.U. koja ama baš ništa nije skrivila..sa ratovima koji su nekiju tamo vodili zbog tudjih demokratija ili golden oil..a..ne mislim na maslinke a sad..

Pitam se hoće li bogati kao Rotštildovi ili Morganovi osetiti krizu, hoće li ona dotaći Sorosa..*Ili će ona opet pogadjati i ubijati isključivo common people..

Hladno mi je..

A to kako postati poznat bloger..pa ne znam..pokušavam ali ne uspevam..možda sam dosadna..

HUGS

http://www.youtube.com/watch?v=Hd_DuEU6Mvg&playnext=1&list=PL981C4EF799029464