Vremena požude
Pa kad doro razmislim, nakon nove godine i ja ću se opasno približiti pedesetim godinama. Kad bi me neko zapitao šta bih poželela za svoju zlatnu pedesetgodišnjicu ne bih znala šta da mu odgovorim jer nisam dovoljno mentalno sazrela za te godine. Pa ipak sačekajte na minutu, šta bih ja zapravo želela za taj tačni minut u ponoći kad ću ispuniti pola čaše od 100 godina samoće. Ogrlicu ala Kartije, party u Royaly sa sve kolačićima, čajem i pesmicom Happy Birthady to you obučena u fazonu Miju Miju, u crno beloj kombinaciji ala Cocot Chanel namirisana sa No.5 i praćena mirisima ruža koje ispnjavaju hol istog hotela. Možda bih poželela naki egzotični put na Filipine ili na Balerska ostrva, cvrc pa ne mora baš tamo sa Pirsom Bronsanom, pa i nije neki. Da ili bih volela da u kuferu vučem Nobelovu nagradu sa sve čekom koji dodeljuje Nobel comitee. NAJISKRENIJE, sve je poželjno a sve je i moguće ali da li bi mi me to učinilo zadovoljnom ženom, srećnom osobom ili bih ponovo pala u komu i završila u K.C. ZEMUN sa nekom sumanutom F dijagnozom. Verovatno da bih...
Dakle tu smo, šta je poželjno, možda verovatno i moguće da ja budem ona koja sam bez svih ovih velikih i malih drangulija pa makar primala socijalnu pomoć. Ama postoji jedna stvar na svetu koje se neću odreći pa makar me Al Kaida drala do kože jer sam preljubnica po šerijatu,elem. Ne bih se odrekla svake minute koje provodim sa čovekom koga volim već poslednjih trinaest godina i to je čovek sa kojim planiram da provedem ostatak mog seksualnog života mada su njegovi planovi različiti od mojih. Apsolutno je to ideja koja me opseda jer je vredna moje sulude gladi..Jer u suštini ja i nikad neću moći i da hoću da provodim sa nekim tako lepe i drgaoceno slatke trenutke u kojima se gubim kao što ih provodim sa njim. Ne mogu i da hoću jer mi se čini a možda je i zbilja tako da je sex zbilja samo sa njim ljubav ili ono što ja baš hoću tako..I žao mi je što to nismo činili to češće jer on sad jadikuje nad svojim godinama a tek mu je šezdeseta a ne pomišlja na moju paniku da ću ja možda ličiti na tetku ili da ću se zbabiti ili da će mi izvršiti histeroktomiju da bi me ozlečili od histerije. Da hvata me po malo zbog toga panika i strah i tuga ali zato mi je svaki momenat proveden sa njim toliko dragoceni važan.
Činjenica da sam odana toj jednoj jednoj osobi nije u tome što sam ja osobito moralna, jer naravski je da svako voli da šara okolo,pa da se pari kao zečevi. Ali to je radnja koja je kod mene po malo kasno počela pa mi je želja za eksperimetisanjem prošla. Kad su drugi eksperimentisali u seksu ja sam to činila u knjigama i pisanju poezije. A onda sam naišla na laboranta koji je to radio prilično često pa mi valjda nije ni palo na pamet da posle toga tragam za novim ekspereimentatorom. Elem moj ljubavnik na koga ja gledam kao na svoju „ružičastu kartu“ koja me podmaldjuje bolje nego bilo koji spa centar ili pilates ili ne daj Bože botoks je u dilemi zbog svojih šezdesetih ali ja nisam u dilemi glede njegovih godina. Naprotiv.. činjenica je da ima ono što ja neći nikad imati: mir i sigurnost u sebe. Jednostavnost i fabulozni izgled, barem za mene a i trudi se..igra fudbal i jedri..Ipak dok razmišljam o tome pomislim da nas to ne razdovoji..da nas nešto ne razdvoji..Huš, huš, drži jezik za zubima i ćuti ma koliko bila nestrpljiva i vrpoljila se kao na iglama..Pa ipak taj sladki osećaj leptirića u stomaku, oznojena bedra,bestežinsko stanje, gubitak svesti..pa kako da se odreknem toga a i toliko je to bilo malo, previše malo za sve ove godine. Požuda, ljubav , sex, prijateljstvo, briga, lepota, nežnost, bol, želja sve je to pomešano u meni..Taj intezivni osećaj koji se menja kao u stanju manijačno deprsivne psihoze taj over dose obsesivne želje se uvek ponavlja, a dovoljno je da me dodirne..Ne mogu da poreknem taj tinajdžerski osećaj iščekivanja da telefon zazvoni, taj kvalitet ispunjavanja u sjedinjenom danu,slatkoću iščekivanja u raznovrsnosti ljubavnih igara u kućnoj atmosferi.
To je tonik za Fausotov eliksir mladosti, pa možda po koji orah i miris kao mošus i čokolada koja luči dopamin / taj slatki osećaj želje pomešane sa srećom. To je onaj suludi osećaj da smo još živi, da možemo da se ljubimo, razmenjujemo skove i da se svet kreće u svom nekom pravcu. A onda krenem i ja nekud i neko primeti da sam procvetala a da niko ne zna moju slatku tajnu u mojim poznim četrdesetim da ja preživljavam svoju devojačku priču sa svojim dečkom i osećam se kao neko kome se konačno svetlost upalila u duši. Da baš tako, osećam se tako..posle mojeg virtualnog stvarnog erotskog čina, osećam se kao prinzeca poželjna i nedodirljiva za sve osim za jednog muškarca, a taj jedan je moj čovek. Moj libido, ako je ikada postojao, a definitno jeste, je živ da živčaniji ne može biti. Ne sanjam ja erotske snove, ne.. ja ih živim ...i gledam u njih otvorenih očiju..on me jednostavno tera da maštam dok drema popodne na kanabeu..Neka ga nek drema samo da je tu...“Moj dečko“- koji će u mojim očima ostati uvek takav kakavje bio kad sam ga pogledala licem lice a to je bilo kad smo se prvi put dodirnuli...
Po nekad ima nečeg malo nedostajanstvenog u tome. Kad čekaš a on ne dodje..Ali i ako prodje dan, mesec, godina ma koliko da si vitalan i dosledan pobedjuje želja..da učiniš nešto bar još jedan put..Ta luda, divlja želja iznova dokazuje da smo besmrtna bića, da smo divlje životinje koje privlače mirisi i ukusi jednog tela..Čemu anestezija zaborava..jer uvek postoji ono pitanje:“Sećaš li se telo onih očiju koje su te gledale, sećaš li se telo onih usana koje su te bez pogovora ljubile, sećaš li se ...““E pa sećam se i boriću se za svoja sećanja koja su i jača od moje volje da zaboravim..Jer libido i domapmin so dovoljno jaki da ne zaboravim...tebe..Sad dok razmišljam koji će to biti tajanstveni poklon meni samoj za moj pedesti rodjendan, ako ga doživim, biće taj da vodim ljubav sa svojom boljom polovinom...jer on jeste zbilja to; stoga što me uči da živim...
Taj neodoljivi divljački osećaj koji se ne može kontrolisati, koliko je samo uzbudljiv, koliko je životan i vitalan, ma koliko čovek bio mudar ne može ga savladati...a zove se ljubav ili požuda ili sex ili kako vam drago...je beočug koji nas spaja...
Ja...speculus philospicus.....
n.b. Šta dopunjuje čaroliju cele veze...to što u meni vidi samo ženu..čvak..sasluša me po nekad, mada nisam baš ubedjena...zato je požuda ono što:“zahteva, tiraniše, vlada“ ili kako neki Englez reče to je: „ Požuda je kad čovek koji umire od žedji u pustinji žudi za solju.“...a fotomorgana je kad vidiš u pustinji oazu...Jel pa sad je dosta..Pametna sam ja devojčica...ali čemu to ako nemaš čoveka..sa kojim ćeš da deliš svoje ja...Treba se podrediti...u tome je lepota..davanja i uzimanja...
