Egon Šile, Melnaholija i provokacija

                                                         

                                                        
  Egon Šile
  Melanholija i Provokacija

        

                                                          “ Sputavanje umetnika je zločin, to je kao zatiranje života u povoju.”

                                                                                                                                          Egon Šile

Kada se pojavio na bečkoj likovnoj sceni  početkom XX veka, Egon Šile  je bio autentična markantna ličnost  jer je osim svoje magične crtačake veštine bio zastupnik “estetike ružnog” ili likovnog izraza koje će prokrčiti put današnjim umetnicima kao što su Lusijen Frojd i  Frensis Bekon ... Nakon smrti  Šile je postao kanon moderne umetnosti XX veka. Kao i uvek pokazalo se da nije problem u smrti već u samom životu  -   kako biva u sudbini ljudi koji učestvuju u stvaranju novih oblika duhovnog sorzecanija. Društvo nema skoro nikakvog razumevanje za različitost, ne pravi razliku izmedju umetnika i običnog lakrdijaša,  u prvom momentu ne zna da prepozna genija i promišljenju poruku.

Egon Šile  je rodjen je u Tulinu na Dunavu, blizu Beča 12. juna 1890. godine , a preminuo je 31. oktobra 1918. u Beču od španske groznice. U medjuvremenu, upisao se 1906. na  Kunstgewerbeschule, osnovao svoju umetničku grupu Die neue Kunst  1909,  uhapšen i robijao mesec dana zbog zavodjenja maloletnica  1912, ostavlja dugodišnji model i ljubavnicu Valeri Nojcil i ženi se sa Edit Harms 1912. godine. Sa svojim  karakterstičnim potpisom u crtežu, naklonjen figuralnoj distorziji,  u kontradikciji sa konvencionalnim normama lepote,  Egon Šile je bio jedan od vodećih slikara austrijskog ekspresionizma. Od svih umetnika u XX veku, on je bio verovatno jedan od najsamosvesnijih slikara. Bez kompromisa  je sledio svoj umetnički instinkt dečaka koji je od druge godine neumorno slikao vozove. U toku svog 28 – godišnjeg života, Šile je ostavio za sobom oko 3000 dela, kao ekstremno plodan i bez premca majstor crteža u klasičnom modernizmu. Cenio je crtanje kao primarnu likovnu formu, zbog njene neposredne ekspresivnosti bez zadrške, pa su tako nastala možda najznačajnija dela umetnosti XX veka u toj disciplini. Čak i njegov slikarski stil u kontinuitetu odražava bitne elemente crteža, grafičke forme, linije i konture dok je boja uvek u drugom planu. Ono što ga čini velikim slikarem je njegova veština crtanja te se može uporediti sa Rembrantom, Ingresom, Tuluz – Lotrekom, Pikasom, Kleom. 

Iznenada je preminuo od španske groznice tri dana nakon svoje trudne supruge na pragu definitivnog uspeha; nakon velikih iskušenja. Njegovi porteti i autoportreti su bili neumorni istraživački poduhvat – psihe i seksualnosti njegovih subjekt/objekata, što ga čini jednim od najvećih umetnika figurativne umetnosti XX veka.  Na početku karijere i tokom vojne službe slikao je pejzaže koji su bili u dobroj tradiciji simbolizma  XIX veka. Ostavio je svetu i evropskoj modernoj umetnosti legat portetisanog vremena i društva, na žalost neka dela su spaljena i uništena još za vreme njegovog života a neka u doba nacizma. Da nije bilo upornog kolekcionara  Rudolfa Leopolda, ne znamo šta bi danas od  Šileovih radova bilo sačuvano, dostupno likovnoj publici, istoričarima umetnosti,  muzejskim kolekcijama i večnosti ...Pa ipak maxima Šilea: “Umetnost ne može biti moderna ona je po sebi apriori večna“ – je dokaz valjanosti one izreke da izuzetak potvrdjuje pravilo.

Njegov životni vek je bio kratak ali  za dečka sa socijalne margine put od Tulina do mogućnosti da se školuje u Beču, bilo je dugo putovanje u noć koje se završilo u besmislu Velikog rata. Vreme koje je predstavljalo zlatni period klasicizma i secesije, dok se u Beču ispisivala istorija filozofije, matematike, matemitičke logike i  fizike u periodu kad se u taj grad slivala vascela intiligencija iz Austro – Ugarske imperije stigao je i mladi Egon Šile. Došelnik u konzervativnu sredinu, mladić od nepunih šesnaest godina, već u izvesnom smislu umetnik s poslanjem, nailazi na zid. Mogli bi smo da pretpostavljamo o čemu je sanjao, ali delo umetnika  govori samo za sebe, kroz autobiografsku ekspresiju u autoporetima. Ono što je zaista  sanjao bili su vozovi, njegove ljubavnice i supruga, kao i sve ostale žene koje su bili njegovi modeli   -   sve kojima je bio  veoma odan. Egon Šile nije bio mizogin već je naprotiv voleo žene i žestvenost. Njegova misija može se sažeti u citat: “ Moram da sagledam nove stvari i  da ih istražim. Želim da okusim mračne vode i vidim kako pucketa drveće  i  osetim divlje vetrove.” – Egon Šile.

Nakon Šileovog isključenja sa Bečke Akademije za likovne umetnosti, professor Grinpikerl se od njega oprostio rečima: “zaboga nigde nemoj kažeš da si bio moj učenik.” Sam Šile o tome kaže: “ Došao sam da studiram na Akademiji  likovnih umetnosti u Beču  u svojoj šesnaestoj godini, i odmah sam bio proglašen ludim ( ...). Pošto sam izložio svoja dela na II Internaconalnoj izložbi u Beču 1909. godine, izbacili su me sa akademije.”

Neko vreme je bio štićenik Gustav Klimta ali komercijalna konvecionalnost “oca secesije” mu očigledno nije odgovarala i odlazi da bi osnovao svoju likovnu grupu Die neue Kunst. Početkom XX veka u Beču je glavni predmet diskusija bilo pitanje  šta je dopustivo u umetničkim slobodama. Ako se zagledamo u tadašnju epohu uočićemo na bečkoj likovnoj sceni šepurenje Gustava Klimta i Oskara Kokoške po otmenim salonima  sa portetima  polunagih žena. Muzičari poput Šenberga i Malera prekoračili su akt modernosti, dok je Šnicler sa pozorišnih dasaka opominjao o rastućem antisemitizmu Beča. Dok je Sigmund Frojd  progovorio o seksualnosti žena. Jedna teza koju Adler docnije pominje u svojim delima,sa kojom se ne bismo složili, je da je Beč uoči Velikog rata bio inferioran naspram svog moćnog suseda Nemačke. Beč je tih godina uoči bio Velikog rata epicentar svih dogadjanja. Grad skandala: Kokoška, Klimt, Šenberg, Maler, Karl Kraus, Frojd, Vilhelm Rajh, Oto Vajninger, Artur Kestler , Artur Šnicler-  svi su  bili skandalozni. U isto doba, Šile je bio u epcinetru svih društvenih osuda i sankcija zbog svoje nekovencionalnsti i likovnog stila, zbog takozvane esplecitne seksualnosti.

Iz jednog pisma Egona Šilea..

“Verujem da svaki umetnik jednom, a da nesreća bude veća možda čak i više od dvaput, preispituje svoj odnos prema zemlji u kojoj je rodjen, prema vremenu i prostoru u kojima je, hteo to ili ne, oblikovan i uslovljen. Apsolutna sloboda je nemoguća. Njen privid, tek senka nedorečenog, može se naslututi kroz stvaralaštvo koje je bilo, i koje će ostati, najuzvišeniji, najhrabriji, najteži i najednostavnji akt slobode, pobune, udaljavanja, nepripadanja, spasenja i mogućnosti za jedan drugačiji život.”

Erotski motivi  njegovog slikarsta koji su važili za groteskne, perverzne, na ivici pornografskog su izazivali skandale na pojedinim likovnim salonima i u privatnim galerijama, pa je sam Egon Šile živeo na granici egzistencije. Nije odstupao od unutrašnjeg poziva da slika, crta izazivajući zgražanje svojih sugradjana I sopstveni progon. Mnogi smatraju da se  Šileova umtnost ne može objasniti bez autobiografskih crta i psihoanalitičkih tumačenja njegovog ranog detinjstva. Ali ostaje nam upitanost da li je bilo slikara/umetnika u prošlosti koji se nisu bavili erotikom na ovaj ili onaj način. Paradoksalno, za pažljivog posmatrača svi figurativni crteži i platna Egona Šilea u jednom trenu gube seksualni/erotski  kontekst odnosa izmedju umetnika i modela, sa nanošenjem boja u jukstapoziciji. Ono što je na početku karijere bilo istraživanje docnije postaje stvar umetničke prakse jer ta navika da boju nanosi nakon završenog crtanja ublažava erotičnost crteža. Boje kojima se koristi su zelena, plava, crvena, smedja, crna i oker; amortizju  konture aktova, nekad i ne dovršenog crteža. Boja, crtež i postavka figure daju trodimenzionalnost i utisak da je sve u pokretu, treptaju, prolaznom momentu koje je uhvatilo oko. Eksplicitna seksualnost se skriva i stiče se jedan fini utisak posle primarnog šoka od personalizovane erotske studije do umetničkog dela. Ako bi smo se držali psihoanalize ne bi smo daleko stigli jer bi se tek medju stručnjacima iz te oblasti izrodile mnoge nedoumice.

Šileovi autoporteti su ostali po sebi nesvakidašnji ne zbog toga što je veoma često slikao sebe već po maniru kako je to činio: ogoljeni, iskreni , ranjivi. Teško da se u  zapadnoj istoriji umetnosti može naći ovakav primer muških autporteta koji bez zadrške razotkivaju sve slojeve bića – sopstva. U tim crtežima umetnik je intezivno kreirao potpuno zastrašujuću sliku  / vidjenje samog sebe. Oči su ekstremno crvene, tela  deluju izladnjeno, bez udova ili deformisanih nogu, dok je njegovo lice bilo delimično skriveno – možda zbog srama. U uvrnutim pozama koje podsećaju na moderan ples Pine Bauš ; što je i možda uticalo na pravce u baletu; kako sugerišu neki teoretičari. Šileov ekspresionistički modus je kroz liniju i konturu izražavao anksioznost, brigu, ljutnju, a telo pokazuje vidjlive znake propadanja koje dočarava bojom.  Iza ove galerije autoporteta se krije jedna senzibilna duša, dosledni  odraz racionalne istrajnosti u istraživanju koja bi se u psihoanalizi nazvala autodedukcijom. Minimalizam ekspresionističke izlomljene  linije je pružao maksimalnu mogućnost slikaru kao što je bio Šile; da genijalno izvede na površinu ono što je bilo skriveno u čovekovoj intimi. Istrajno istaživanje crteža u erotskim motivima, golotinja tela je razorkivala jednu drugu stranu ljudske prirode koja je čoveku toliko poznata i bliska u četiri zida sobe.

 Čini se da je Egon Šile, prvi medju slikarima razumeo intuitivno autonomiju seksualnosti, koja ima sopstvenu logiku i koja se često sudara s drugim logikama ličnosti. Sudeći po crtežima, naslućuivao je da taj tok svesti vezan za seksualnost, koji  izbija u neočekivanom momentu, savim spontano, naivno bez posebnog povoda. Uglavnom to je izgubljeni deo naše intime ( što se ne izjendačava sa podsvešću ) ali slabost čoveka je u tome što ga  taj tok svesti izdaje  i navodi da bude ono što on racionalno ne želi. Sigmundu Frojdu je bila potrebna jedna duboka istraživačka analiza uvidom u duševni život svojih pacijenata; Oto Vajninger, mladi genije nakon pisanja “ Pola i karatera” se u  dvadesetdrugoj godini obesio;  Vilhelm Rajh je zbog  svojih teorija reskirao da ostane bez podrške oca psihoanalize jer je podržavao slobodu i pravo žene na odlučivanje o svom telu. Egon Šile je savremenik i sugradjanin  ove trojke. Da li je čitao Ničea, Vajningera ili Frojda -  ne znamo , ali pretpostavljamo.

Egon Šile je razbijao tabue austro – ugarskog buržujskog morala koji se u sifilisu raspadao od hipokrizije. Represivna kulturna scena i javne zabrane su stimulisale čitav jedan podzemni paralelni svet u kome je cvetala prostitucija, institucija ljubanice, kult kralja Mide…Šile je portetišući lice jednog drugog Beča došao u sukob sa vladajućim kulturnim okruženjem koje je odredjivalo šta će se postavljati u galerijama, biti otkupljivano od strane galerista i kolekcionara. Zanimljivo je da je nakon smrti vrlo brzo zaboravljen što je u kontradikciji sa tim da ga je njegov savremenik Oskar Kokoška smatra ozbiljnim konurentom. Ali Kokoška je poživeo do svoje 95 - te godine dok je Egon Šile za nepunih dvanaest godina likovne karijere od dolaska u Beč do svoje smrti ostravio neizbrisiv trag u istoriji umetnosti. Mogli bismo slobodno da se upitamo kakav likovni stil bi mu bio da je doživeo te pozne godine.  Selektivnost publike i galerista zbog navodne eksplicitne erotičnosti, pornografije i vulgarnosti je bio patetičan izgovor da se ne prepozna moćni govor nagih tela koje su u  gotovo  filmičnom kadru igrale pred očima gledalaca.

Ironija je da je na posljednoj izložbi u Galeriji Arnold 1918. godine rasprodao gotovo sva svoja dela, pre nego što će smrt odneti njega, suprugu i još nerodjeno dete. Rudolfa Leoplod je sa upornošću i ljubavlju  sredinom sedamdesetih godina XX veka marljivo prikupljao  njegova dela, po minimalnim cenama, zahvaljujući nezaintersovanosti dotašanjih vlasnika   i njihovoj neupućenosti u likovnu vrednost Egona Šilea. Bilo je to spašavanje genija od zaborava, dok je s počketom ove decenije jedan od njegovih retkih pejzaža grada prodat na licitaciji u Sotbiju  za 40 miliona funti.

Zanimljivo je da je Egon Šile bio jedna od najviše fotografisanih umetnika iz tog perioda, u različitim povodima i sa tih fotografija može se videti da je uživao u poziranju. Ne bi se reklo da je bio egocentrik, jer mnogi autoporteti prikazuju jednu introvertnu biseksualnu crtu, bipolarnu ličnost koja je svesna svoje feminizirane unutrašnje polovine. Eksplicitno oslikavanje seksualnosti je samo provociranje društva kao jedna vrsta “Krika” koja sa dovoljno bola kaže “slušajte, vidite, progovorite” – : “Sve već umire, dok je živo. “ Njegovi autoporteti su bili melanholija i provokacija, upitanost nad sudbinom ljudskog bića, fenomenologija nesigurnih vremena, večita briga – “Das Sorge”..zbog bačenosti u svet.

Najpoznatiji radovi:

Porodica , 1918. ,

Autportet sa kineskom lanternom ,1912.

Valeri Nojcil u zelenim čarapama ,1913.

Akt – zelene čarape, 1918.

Majka sa dvoje dece, 1915.

Smrt i devojka, 1914 – 1915.

Žena koja sedi ,1917.

Eremiti, 1912.

Kardinal i Opatica, 1912 godine.

Mrtav grad,1911.

Izložbe:

1912  -  Kunstlerhaus, Budapest

1913  -  Gallerie Hans Goltz, Munich

1914  -  Hamburger Kunstverein, Dresden

1915  -  Galerie Guido Arnot, Vienna

1915  -  Kunsthaus, Zurich

1916  -  Gallerie Hans Goltz, Munich

1918  -  Galerie Arnold, Dresden

2014  -  Courtauld, London

                                                                                                            Anja David Weber

Inbox (28,577) - 13.weber@gmail.com - Gmail

Inbox (28,577) - 13.weber@gmail.com - Gmail:



'via Blog this'Pokoravanje

Mišel Uelbek,
Paris 2015 – Beograd 2015..

BOOKA,Beograd
2015.

S
francuskog preveo Vladimir D. Janković

Preciznost
"POKORAVANJA" , Mišela Uelbeka ne iznenadjuje ; čak ne skandalizuje
ni mogućnost JOŠ - UVEK - NE - UTOPIJE..zapravo potopa judeo - hrišćanske
civilzacije ali verovatnoća je velika..

Dok se niko od nas  nije
posebno osvrtao na drastične demografske oscilacije koje su dešavale u Zapadnoj
Evropi poslednjih decenija;  dogodile su
se raznovrsne promene; iz višestrukih razloga. 
 Evropa kao da je zaboravila na
svoje kolonijalne ambicije tokom poslednjih pet vekova ali te su se ambicije
manifestovale na jednom drugom planu. U takvoj 
magično savršenoj zajednici ; u kojoj su precizno razvijena prava i
slobode čoveka; o kojoj neki od nas mogu samo mogu da maštaju dogadja se tiha
politička revolucija po zakonima većine. Nakon te velike metamorfoze ostaju
samo veliki lokvanji tišine; kao da je sve to postalo logično, racionalno
opravdano prihvatljivo iz svakog ugla. Društvena- Misaona – Politička
konverzija postaje nešto sasvim prihvaćeno bez pogovora kroz fenomenologiju
Islama.

Fransoa je glavni lik; profesor na Sorboni. Za nas je lično
Fransoa paradigma svoje genercije; intelektualnog staleža ali i fenomena
Uismansovog paradoksa:“ Nasuprot“. Dezesent alias Fransoa je vrhunski
intelektualac koji svoje najbolje godine provodi razmišljajući o totalitetu
zapadno evropske kulture; komunicira sa vrhunskim literalnim delima , čovek
koji dane, mesece, godine provodi u društvu knjiga, radikalizacijom dokolice i
upornim zurenjem u večnost. Kao što je Uismansovo delo „Nasuprot“ ( 1844);
predmet Fransoovog zanimanja te doktorata; interesovanje pa i paradigma kojoj
se stalno vraća; besprekornoj estetizaciji ali i paradoksalnom konstatcijom da
je višak ključni produkt društva. Ako je delo „Nasuprot“ bilo proglašeno
biblijom dekadencije XIX veka šta onda reći za delo Mišela Uelbeka. Besprekorno
skeniranje ravnodušnosti koju manifestuje mladež te Europe, koncept Sorbone,
najstarijeg katoličkog univerziteta na svetu, kolotečina kojom ide skoro svaka
profesorska karijera, malodušnost u personalizaciji medjuljudskih kontakata. „
Društvena zajednica koja kao da pliva u materijalnim viškovima“. Sama činjenica
da Fransoa i ne komunicira sa svojo roditeljima; što jeste slika moderne
Europe; do toga da mu je ljubavni život sveden na isključivu seksualnost.
Fransoa nema ni ličnih prijatelja i čini se da ga i plaši svaka pomisao na
dublju komunikaciju. Otudjen je baš kao neki predmet analize iz eseja Žorža
Bataja.

Uelbek surovo analizira stvarnost ali nam predočava
moguću perspektivu. Bez okolišanja; bez suvišnog nadmudrivanja ; preciznim
jezikom analitičara secira stvarnost kao na „Času anatomije“. To što se
dogodilo u vreme izlaska ove knjige: tragedija savremenika; divljanje islamskih
fundamentalista; spaljivanje knjiga; uništavanje humanuma i budjenje
fašistoidnog razmišljanja na Zapadu koje ne nudi ništa osobito pametno. Jer
Uelbek nam jasno predočava vitalnost Islama koji priznaje praoce Isaka,
Abrahama i Jakova te istinitost Talmuda i pravorečje Jevandjelje koji su
Muhamedu predani na staranje negde tamo u dalekom VI veku. Predočava nam sve
prednosti ove verosipovesti bez ikakvog kompromisa sa dekadentnim savremenim
društvom. Koje je do tog paradoksa mekano u svojim najelitnijim krugovima da će
se bez pogovora prikloniti promenama – preobražaju u Islam. Šta će se zbilja
dogoditi sa kolevkom ove nam do sad poznate Civilizacije ukorenjene u antičkoj
tradicji a razvijene iz korena judeo –hrišćanskog kad dodje do sumraka Zapada.
Ima tu dosta Špenglerovog utopizma ali i Beketovskog apsurda u koji smo sami
upali; živeći život kakav živimo.

Za kraj možemo da kažemo da je Vladimir D. Jankvović
sjajno preveo knjigu; prateći doslovno misao pisca. Tako da je sama racepcija
dela utoliko estetski i intelktualno prijemčiva.

Mišel Uelbek nas je opet iznenadio; ne dozvolimo da
nas istorija iznenadi! 

 THOMAS BERNHARD..AUTOBIOGRAFIJA

MIZANTROP ILI REALISTA..?

U poslednjih godinu dana pročitala sam nekolika Bernhardovih knjiga:Beton,Gubitnik, Brisanje-Raspad i Witgenštajnov nećak. Polako sam razotkrila nekolika  varijacija koje malčice  razorktivaju lik tajnovitog pisca, čija su dela mahom autobiografska.  ( U suštini a koji pa pisac ne piše iz vlastitog iskustva ili mozganja). Ono što je dominantno je kritika, katolicizma, nacional-socijalizma i krajnje nihilistički odnos prema austrijskom društvu; možda prema društvu u celini? No Autobiografija je utoliko specifična po tome što dosledno oslikava jedan period kroz odrastanje Tomasa Bernharda u vremenu pre, tokom i posle WWII rata, portret ogoljene stvarnosti.Smatra se da je to najzrelije Bernhardovo delo; nastalo u duhu Montenjove rečenice „Sve je samo nepravilno i stalno kretanje bez vodjstva i cilja“, u duhu nihilizma Ničeove filozofije , Kantovog skepticizma i lične mizantropije. Autobiografija se sastoji od pet delova, reklo bi se nezavisnih ali jedinstvenih pripovesti koje ne idu jedna za drugom hronološki ali nam pripovedaju o dečaku, mladiću Tomasu koji je prošao kroz teške muke odrastanja na rubu egzistencijalnog opstanka, izmedju graničnih prelaza u bukvalnom smilsu Austrije i Nemačke kao i granica izmedju života i smrti. U samoj pripovesti se stvarno i fiktivno mešaju, autobiografsko i ono što bi bilo imaginarno, izmaštano ili zakopano u dubinama podsvesti. Saznajemo da je dete Tomas pohadjao internat u Salcburgu, koga je toliko slikovito opisao da bi ste poželeli da grad obidjete u krugu od 100 000 kilometara! Od one naše common  idilične slike Salcburga ne ostaje ama baš ništa, što zahvaljujući Američkim bombarderima a što Berhnardovim razarajućim dekonstruktivnim opisima. ( U suštini Salcburg jeste danas jedna totalna austrijska – svetski znamenita kičerica, zahvaljujući Mocartu; koji takodje u njemu nije mogao da opstane od katoličkog biskupa. Sam centar grada je jedna dosadna i otužna prikaza rekonstrukcije rokoko grada , sa pretenzijama Habzurškog apsolutizma ).

Ovo analitičko seciranje iskomadanog grada se odnosi takodje i na katolički internat u kome je dečak Tomas boravio u toku školskih dana..Taj koji nije boravio u internatu kojeg vode braća ili sestre rimo -katoličkog reda; nema blagu predstavu kako to izgleda. Mislim da je tu bedu ljudskog duha skrivenog u skutu crkve do te mere dosledno razokrio, iskomadao pisac Tomas; opisavši sudbinu desetina dece koja su pohadjala takovu vrstu internatu u katoličkom aranžmanu, te po volji roditelja. Suština je skoro u svakome ista samo su u pitanju nijanisrane varijante. Na tome mu VELIKO HVALA! Osim što je tu i dočaran duh nacional socijalizma, te kult Idola (sumraka /uma); koji bi se u izvesnom smislu i nas doticao; mislim ovde u Srbiji. (Samo da me ne čuje Handke).

Kratak opis smrti u pripovesti Dah,u momentu kad se čovek budi na odeljenju smrti je toliko dosledan osećaju kad se čovek probudi na odeljenju intezivne nege; gde ga ostavljaju da umre jer više ništa ne znaju šta da čine sa njim ili jednostavno neće. Kupatilo smrti, kupka, kolevka..mesto gde se odnose još uvek živi ljudi da umru, da bi sestrinstvu bilo lakše docnije sa mrtvacem. Toliko je to cinično i bezdušno kako vas doktori gledaju i kimaju glavom, nemaju vam što reći ma koliko se vi trudili da u magnovanju otvorite usta. Taj hladnokrvni, gotovo bogovski odnos doktor / pacijent secira Bernhard kao na času anatomije i čini svog čitaoca saučesnikom; naročito u momentu kad shvata da ako želi da živi ;ako je bolestan čovek u bolnici  već osudjen od doktora na smrt; onda on mora sam da se izbori na pravo na život..mora da se bori da ozdravi a ne da gleda bespomoćno u „teglu sa krastavcima ispunjenu njegovom telesnom tekućinom iz plućne šupljine.“ AKO / ONDA, nema vam druge, jer ćete zasigurno gledati vlastito umiranje; a smrt nije lagana a još manje nije umiljata, mada je ženskog roda! Ta divna bogovska stvorenja, doktori, primarijusi, koja se u svetu tretiraju kao nadljudi prolaziće kraj vas kao kraj nekog predmeta, možda će usput i da pročitaju listu i to je sve što će učiniti za vas. Tako nešto može da opiše samo neko ko je preživeo momente, sate i sate u bolnici iščekujući pomoć dok se nije osvestio da je život nešto dragoceno i da ljudi „nisu sposobni da savladaju smrt, bedu ,etc., sporazumeli su se da o tome ne govore, da bi bili sretni.“-Paskal. Ovi redovi ispisani u pripovesti Dah, učiniće se nekom stravični, cinični, bezdušni ali, negde duboko u duši, čitalac će morati da prizna koliko je to stvarno! Situacija Klinike: da je blisko u ljudskoj prirodi ,u kojoj su dvojica istovremeno bolesni; da se onaj drugi preživeli raduje što je onaj prvi umro..i da je on to zlobno iščekivao..samo da je izvesno da je on još uvek živ, pa makar da živi duže još jedan dan. To je čista Klinika koju nam Bernhard dočarava, u tome nema ničeg što nije tako ljudsko, toliko naizgled hladnooo. Možda će se i neki doktor pronaći u ovim redovima, ako ih bude čitao, ali to je pripovest, fikcija..

Elem, Muka se nastavlja u pripovesti Dah, u sanatorijumu, koji nije ni malo nalik na Čarobni Breg Tomasa Mana, već na Inferno u kome se bolesnici takmiče za mesto najuticajnijeg po nekom perverznom smislu..Do te mere uvrnuti kriterijum vrednosti je vaspostavljen od strane bolesnih a možda i od strane medicinskog osoblja, a kroz sve to provejava hladnoća bede, nesreće i nemilosrdne plućne bolesti; tuberkoloze koja je harala nakon rata.  Biografi,kažu da je Tomas Bernhard, veliki deo svog veka proveo po takvim institucijama, te doslovna realnost u ovim opisima kao i u DAH-u pa i u HLADNOĆA-i; je očigledno opis poretka reči pa i stanja stvari u Klinici, koja je jedna velika struktura kao i matičnjak iz kog oboleli teško izlazi. Lično, mislim da se to odnosi na svaku bolest.

Izmedju redova provejava piščev odnos sa majkom; u relaciji neželjenog deteta; koje postaje poželjno tek kad ih smrt dotiče; zic. sjajna psihološka analiza na relaciji majka/dete. I šta biva na kraju; potrebno je stvari reći na vreme jer kad jedan ode , kasno je za reči pa i za dela..Piščev odnos sa dekom, poželjnim roditeljem, kao vrlo topao i možda jedini dodir ljubavi u detinjstvu. Manjak ljubavi, osećaj suvišnosti, osudjenost na jednu vrstu inferiornosti u doba mladosti u docnijem životu od čoveka stvara u najmanju ruku „mizantropa“. U ovom delu Tomas Bernhard je načeo mnogo tema; otvorio mnogo problema nad kojima bi i sami mogli da se zamislimo, upitamo kao ljudska bića.  

Autobiografiju je objavio NOJZAC, FUTURA PUBLIKACIJE,Novi Sad u prevodu Relje Dražića. Nadajmo se da će nas obradovati još nekim prevodom Bernhardovog dela. Čula sam da su izašli njegovi spisi o Nagradama..no videću..

n.b. Da li je Bernhard Mizantrop? Da li je u tom smislu veći cinik od Luja Fredinana Selina? Pa ne može se uporediti..Ali čitanje bilo Selina, Smrt na Kredit bilo Autobiografskih spisa  Bernharda, ostavlja osećaj Upitanosti nad „Smislom ljudske sudbine“?

KAKO SMRŠATI:)

KAKO SMRŠATI A DA NE GLADUJEMO…

                                            

“AKO BI STE ME PITALI , OVAKO DIREKTNO NE BIH VAM ZNALA KASTI”

Bivša anoreksičarka, koja je pisac sledećeh redova..

Jedini način, koji je meni poznat to je gladovanje, ali načisto, koje se s vremena na vreme prekida nekom voćkom, čajom ili posnom supom..Dakle svom onim vrstom hrane koja može da se guta i porguta jel u nekim slučajevima anoreksije, situacija je takva da ne možete da gutate, te je poželjna kašasta ili tečna hrana. Voće je nešto što se slatko pojede (bar u mom slučaju) a dan se prekrati litarskim šoljama čaja. I tako se dodje do sjajnog seksi izgleda ala Gvinet Paltrou, a slobodno možete da konkurišete i Kejt Mos; jedna Nataša Vojinović je za vas sitna riba; pa i jeste , dolazi iz bosanske žabokrečine. Ta riba je slučajno isplivala u Ellu, a danas je čak i predmet neke otužne knjige u kojoj nema ni jednog Beogradjanina; a posvećena je Beogradu..No pustimo knjigu i bljutavi Jat Sat, jer on je i onako do te mere ogavan; a vrlo brzo bi vam se smučio kad bi ste upoznali neke od njegovih likova.. U nekom od slučajeva; toliko vam se zgade; kad im omirišete parfeme; da vam do kraja života neće pasti na pamet da im se približite; jer zaudaraju na zmijsko leglo!

 Elem sa takvih sjajnih 43.kg završavate u bolnici, na intezivnoj nezi a svi okolo vas posmatraju sa čudjenjem..Ijuu pa ovo dete neće da jede..Zato što obično, ako imate sreće da kolabirate oko nekog praznika, kao što je Nova godina, završavate u Common hospital, na neurologiji, ne voze u vas u Lazu i njoj slične bolnice..Elem posle desetak dana a i kraće bivate otpušteni kući, nakljukani infuzijom uz časnu  reč:”Neće se ponoviti!” Dakle, opozit od toga je da vam je organizam posle četvrtog kruga izgladnjivanja toliko oslabio i već ste načeli pedesete, tja i počinjete opet da se gojite a imunitet vam je toliko opao da obolite od neke boleštine, baš da je neko i kinuo do vas u autobusu! Posle tri godine, samoinicijativnog sna, probudite se sa 30 kg. više..i gledate zaobljenu Kristinu Agiljeru sa sve sexy curves ; ali njoj je tek 32 a vama pedeseta.

 Iz ogledala viri simpatična buca..jooooj; a ni jedno parče garderobe vam ne pasuje no ono od 36 pa ni ono od 44. Strašno ,i to baš za Novu Godinu..Šta sad..Svi mogući časopisi, vam obečavaju vitku liniju, ako rešite da se pridržavate neke od njegovih dijeta ili vam preporučuju raznorazne Slim preparate; koje vam ubrzavaju probavu. Ahhhh da li je to mogućeee….Naravno da nije to je samozavaravnje..Da skinete, taj suvišni džak sa sebe, potrebna je svakodnevna šetnja, umerena ishrana, izbegavanje slatkiša i redovan seksualni life..ali sa voljenom osobom..(Al ga prekrdaši..) Da nije istinito I ovo treće bilo bi moguće..Da budem iskrena, mogla bih da pišem makrobiotičke kuvare, sa sve dijetalnom ishranom bolje nego što Džejmi Oliver prezentuje njegovo kuvanje praćen TV kamerama..Moje čorbe od zeleniša, proje od prosa i prženice od bulgura, sesama  i karfiola, pojeli bi ste u slast iako ste zakleti ljubitelj čvaraka I prasećine..One što izgleda kao bajadera: red slanine, red mesa; tj red čokolade, red oraha, red čokolade pa sve sa maslom.

 Da ne pričamo o palačanikama od heljde..i posnog sira..Dok su mi omiljeni napici zeleni čajevi ali sa dodatkom meda I to suncokretovog, dok mi mi Teddy prigovara da je to najeftiniji med..Eto to je jedini slatkiš..Pa sad otkud ta problema, da se makrobiotičar, ugoji ovako kao ja..da može sa svojim seksualnim oblinama da konkuriše Aniti Ekberg iz Slatkog života..Ubio me Bog ako znam..

Sa prozora gledam komšinicu, koju iz sprdnje nazivaju Sumo rvač; ali ona sa takvom lakoćom nosi svoju debljinu , tako je okretno simpatična te se sigurno čini da se ona  ne zamajava svojim oblinama! Ona je kanda sasvma pomirena i zadovoljna sa svojim izgledom za razliku od miliona žena koje će pokušati da izgube koji kg. da bi ušle u omiljenu im haljinu; kao da su u debitantkinje za Novu godinu..Dok će se druge, bacati na dijetu posle Božićnih i Novogodišnjih praznika..lolJ

Priznajem, nije mi lako; ali s obzirom da ne bih opet u bolnicu, a opet smišljam nešto novo za prilog novogodišnjoj trpezi, verovatno da neću na dijetu..ali pokušaću da izgubim koji kilogram..Kako videćemo..ali sigurno neću početi da gladujem..već sam prkedrašila sa nesvesnim pokušajima samoubistva..

Zaključak je kratak i jednostavan..Manje porcije, ne slana variva i više kretanja..Drugo, neko je rodjen jednostavno takav.., vitak po sebi!

Poenta je da naglo slabljenje ima samo jo jo efekat; dok u nekim slučajevima anoreksija ostaje neizlečiva do kraja života i ostavlja trajne posledice, na mozgu I drugim vitalnim organima..Treće debeli su ukras sveta…ali ne oni bolesno debeli već fino popunjeni..JEDITE I NE SEKIRAJTE SE..SA ZAHVALNOŠĆU DA NISTE GLADNI, DA IMATE NA TRPEZI ONO ŠTO ŽELITE..

IZDAJA..SAMOG SEBE..

Drage moje i dragi moji...

"Svaka se bolest može nazvati bolešću duše"
                                        NOVALIS

Reče mi neko :“ TI SI IZDAJA PERSONIFIKOVANA U DELU I MISLI“, REČE i ostade živ/a..nakon petnaest godina prijateljstva..Jer rekoh ono što sam mislila da je istina, a možda sam bila u zabludi..ali verujem da moja mati, nije bila u zabludi kad je rekla za tu istu osobu „neko“ da joj ne verujem, da je se čuvam dok je još bila živa! Ali  istina zbilja moće biti apsurdna iluzija u kojoj svi mi živimo, egzistiramo, kao ljudska bića..No ništa ljudsko strano nam nije..

Kako je u taj dan bilo tačno pet godina od smrti moje majke, kad se sva ta gnusoba i potok reči slio na mene; a već me danima tištao jad da je zbilja tako kako sam rekla..Intuicija mi je govorila godinama da sam ja u toj kući tretirana oduvek kao kao jedna vrsta „ pala si u jeftine obrasce stvarnosti“- kako reče „neko“ – jeftina, priprosta jadna – bezvezna osoba – koja eto tako s vremena na vreme posluži nečemu..da bi se sujeta i oholost nahranili. Loša je to stvar, a i moja je to greška kad nisam videla ili nisam htela da vidim ono što je briljantni   Bunjuel  snimio za sva vremena:

„Bunjuelovo remek delo „Diskretni šarm buržoazije“ uglavnom se smatra nadrealističkim filmom – ipak, čini se da u poređenju sa „Andaluzijskim psom“, na kome je, kako je već poznato, Bunjuel radio sa Dalijem, „Diskretni šarm“ pomalo odstupa od „tipične“ nadrealističke forme (mada je nadrealizmu teško pripisati bilo kakvu tipičnost kao i strogo definisanu formu), odnosno od onoga što mahom odlikuje nadrealizam. Andre Breton je u „Nadrealističkom manifestu“ nadrealizam definisao, između ostalog, kao prosti psihički automatizam čiji je cilj izražavanje stvarnog funkcionisanja mišljenja. Diktat misli u odsustvu bilo kakve kontrole razuma, s one strane svih estetičkih i moralnih stavova”. Još dva bitna momenta jesu „svemoć sna” i „bezinteresna igra misli”. Iako na prvi pogled deluje da se „Diskretni šarm” uklapa u Bretonovu definiciju usled elementa sna i apsurdnih situacija koje deluju kao da su proizvod ničeg drugog osim pomenute „bezinteresne igre misli”, ne može a da nam se ne učini da je film ipak nešto više od nadrealističkog poigravanja smislom.” Pogledati trailer filma:

http://www.youtube.com/watch?v=GJ7m-Jb4a5g

No kako godinama vučem  svoj kufer pun patnje I ohole bolesti koja mi polako razara mozak I dušu; ali se trudim da živim jer sam voljena I tek učim da živim punom egzistencijom kao ljudsko biće, zanemarila sam to! Ne mislim loše jer nisam mizantrop, poput Selina, mada me je život potukao do nogu u poslednih deset godina..Uspinjem se ponovo, goilim rukama uz stenje Materhorna I učim se da se borim. Teško mi ide, jer znate kako je na tim visinama ali kad pomislim kakva me belina I sjaj sunca čekaju na tom vrhu nastavljam..Takav je life..ruke su mi krvave..oči pune suze od jakog vetra (patetično rečeno ali istinito) I zime ali nastavljam dalje kao svaki planinar kao Leni Rifenštal ili poput nekog lika iz dela Čarobnjak –Džona Faulsa, dovedena do ludila u mizanscenu..na ostrvu sa kog nema izlaza, na kome su sve veze sa svetom presečene- nemoćna da preduzmem išta razumno. U takvom mizanscenu, teatru ljudskih gnusoba, nakaza I fetišiziranih vrednosti egzistiram kao biljčica..Život a biće mi pedeset leta, me nije naučio da izvesni ljudi jesu tzv. Energetski vampiri..simulakrum nečeg što bi se nazvalo dobrim jer su im reči prefinjene u kojima trtljaju kako “su nebitni trenuci bitna je suština”..pričaju o ljubavi spram bližnjeg a nisu u stanju da spoznaju sami sebe, da se izvuku iz magluštine I močvare sopstvenih zabluda o sebi o svom tu bitku..a da ne znaju ili neće da vide sloboduo I lepotu raznolikog sveta već se napajaju tudjom energijom…Eh našta ja rasipam svoje reči..jer nikako nisam shvatala godinama da ne treba bacati bisere pred svinje a da je pri tom Paskal bio sasvim u pravu kad je rekao da je “Čovek najgora zver dok se čini da je Andjeo”..Eh, čitava mudrost filozofije koju sam upijala I još uvek to činim ostaje golo slovo na papiru jer nemam ljudsko iskustvo sa društvom, ne poznajem ljude; a kad na letim na najgori soj onda me zjebu..Dakle, dragi moji I dragi moji..istina je samo iluzija ili samo puku privid..kad okrenete tepih ili zagrebete livadu imaćete šta I da vidite..Ako progovrite proglasiće vas ili Ludim ili najmračnijom, najgnusnijom osobom koja se mogla dogoditi..

Elem sve me je to podstaklo da promislim o mojima koji više nisu živi, o tome kako je reč “Smrt” za mene isto kao kad mi neko kaže “Dobar dan” – priznajem da sam se molila Bog-u; iako u njega ne verujem al ga se bojim; da moja majka ode jer više nisam mogla da gledam tu patnju..gledati kost svoje kosti kako joj bol razara svaku moguću ćeliju I kako to ona trpi je strašno!  Gledala sam I negovala je iako sam ceo svoj život mislila da je ne volim..Ali svoja se kost čuva..a naročito majka..i da mi taj “neko” kaže “ako ti uopšte znaš šta pojam smrti uopšte nešto znači”..Kamo sreće da ne znam..gde bi mi bio kraj..ne bih vukla ovaj kufer..sa sve izvodima iz matičnih knjiga..zajedno sa mojim mrtvim detetom..koga ni rabin nije hteo da oppeva..Danas nemam ni muškarca u kući koji bi mi zapalio sveću za Kadiš, jer to samo muškarci čine..a moj čovek je Goj..znam da on to ne bi uradio pa I ne tražim to od njega….

Sedim I mislim gde sam pogrešila, gde sam zgrešila I ne iščekujem sa sažaljenje već razumevanje..mislim prvo da svoju samosvet ukrotim I da prestanem da divljam u svakoj ćeliji svog bića, da patim zbog reči od ne – ljudi…koji u meni nikad nisu videli humanoida..već Goluma…Boli me jer sam bila SLEPA…

JOHN FOWLES THE MAGUS

<a href="http://www.goodreads.com/book/show/16286.The_Magus" style="float: left; padding-right: 20px"><img alt="The Magus" border="0" src="http://photo.goodreads.com/books/1344264891m/16286.jpg" /></a><a href="http://www.goodreads.com/book/show/16286.The_Magus">The Magus</a> by <a href="http://www.goodreads.com/author/show/10039.John_Fowles">John Fowles</a><br/>

My rating: <a href="http://www.goodreads.com/review/show/383859818">5 of 5 stars</a><br /><br />

Books in the book, at one point, no one knows who is who and what takes all the plays. The main director of the enigmatic "possible “psychoanalyst and wealthy, who manipulates people in real life sometimes bringing reality to the phenomenology  of DE Sadov drama, which looks really nasty. Manipulation of people over their sexual libido goes to the extreme and then manipulation of the spirit as any man wanted to know more about this mysterious character.<br />The plot is on the Greek island, the plot enough to light through the crystal and all the legends of hidden islands again take on a new level. At the moment it is painful to read; certain passages just like in Lord of the Flies,  because this touches on that side of the human personality. Perverted torture of others. Lacanian violent fit people in the structure, with anything he did not agree nor Foucault once... short, it is a brilliant analysis of clinical insanity of a man who is powerful and it can be to play ..<br />The book is recommended for all to read, because we'll pull out of it. Many lessons about greed and manipulation, borderline situations, life choices and weaknesses of people. Not to mention the great figures of the set...<br />I would like to say Thanks to BOOKSTORE PLAVI KRUG..which give to me this book. Mrs. Zona, owner of bookstore, actually recommend to me this book..Belgrade..

<br/><br/>

<a href="http://www.goodreads.com/review/list/4908521-anja-weber">View all my reviews</a>

My own choice, my library...

KNJIGE I MOJA BIBLIOTEKA..

Da, reći će neki ; pa knjige to je koješta..Mogu ja da živim svoj život I bez njih. Ali ima I onih koji ne mogu a meni se čini da spadam u tu kategoriju..Nisam “Čitač”, već pasionirani čitalac koji živi skupa sa onim što je napisano u jednoj knjizi..Priznajem, mnogo sam naučila a mnogo mi je I pomoglo u mom novom životu da se povratim na neke stare koloseke…U celom nizu pročitanih naslova koje se mogu naći na web sajtu Goodreads pod mojim imenom, otrkila sam mnogo toga što ranije I nije postojalo. Knut Hamsun, Mišima, Luj Ferdinad Selin, Akunjin, Džon Fauls, etc..DA ne pričam o sjajnom  dobrom Darelu..i njegovim putopisima o Grčkoj, sjajnoj ediciji Fedona iz  psihijatrije I psihoanalize koje su mi mnogo pomogle da raščlanim neke svoje dileme..Filozofske I dramske knige ; apsolutno sam sve gutala kao usisivač. Radoslava Petkovića I njegov Vizantijski internet, Savršeno sećanje na smrt, etc..sve što sam mogla od njega iščitala sam..Možda će neko reći, dosadan pisac; koji je prevazišao svoje najbolje dane ali da li je Henri Miler uvek pisao besprekorno ili Vida Ognjenović..Da  zaboravih  Milerovog Koloseja iz Maruseja..njegov mi omiljeni putopis o Grčkoj..osetio je duhove Grčke..on američki divljak..bar za mene; po onome što je pisao..

Otrovno vino maslačka sam iščitala na web-u, zahvaljujući mom internet prijatelju Davidu..sad je prevedeno I u nas..

Potom Pesoa I Sebastijana..poemu o xxxx

Barnsa..i Pola Ostera..uvek novo..

A dar pa  to beše knjiga Slepilo od Saramaga..od njega sam čitala , pa svi već znaju šta..

Mnogo naslova, puno slova, beskonačno mudrih misli..

Čitajuči Faulsovog Čarobnjaka nisam znala kud da se okrenem, čak mi je na momente bilo veoma mučno jer bila je to meta – knjiga- kniga u knjizi..Da li sam izvukla neke pouke..

Da..Mari Luiz Franz me povratila u život kao i sjajna Marion Wodman.., psihološki..

Hana Arent mi je dala snagu da drugačije razmišljam o svom identitetu..

Miler i Darel su me iznova vratilu  u moju Grčku..

Ne želim da nabrajam naslove  jer ću uskoro otvoriti novi blog o knjigama iz moje biblioteke; koje će možda i neko pročitati..

Želim da se zahavlim svojim prijateljima:

Sneži iz legendarnih Stubova kulture...

Krug, medijskog knjižari..i

Plavom Krugu..(Zona i Vesna)

Kao i mom Sidru i životonom partneru, koji me je naučio da živim sasvim drugim životom...

Želim da se zahvalim i svim onim sjajnim izdavačima, prevodiocima, piscima..koji nam čine život lepšim..

n.b. Naslovi u ovom blogu su oskudni, jer u toku ove dve godine, mnogo više je iščitano..ne računajući neke knjige sa studija filozofije i u toku mog predjašnjeg života..koji se prelama nakon kome na Novu godinu 2009/2010..

Na koncu pročitajte Noćni voz za Lisabon..and enjoy..autora potražite ili Gubitnnika..ili..Aion..

Do vidjenja..do sledećeg pisanija...

SELF VIEW OR ANOREXIC/BULIMIC DISORDER..

MENTALNA ANOREKSIJA U OBIČNOM SVETU...

ILI BULIMIJA.........

ŠTA JE TO U NAMA ŠTO NAS TERA DA BUDEMO SAVRŠENI. TO JE TZV.TREĆI RODITELJ ILI NAŠA MAMA KOJA NAS VASPITAVA DA BUDEMO IDEALNO PERFEKTNI PREMA NJENIM MERILIMA ALI DA NIJE SVESNA KOLIKO GREŠI.

Neki psihijatri ili psiholozi će anoreksiju objasniti kao problem današnjice; kad nam savremeno društvo diktira izgled savršenog kostura kojeg propisuje modna industrija ali nije samo to na stvari..Postoje i druge opcije koje se javljaju kod problema i poremećaja ishrane kod mladih devojaka a da su povezane sa izgladnjivanjem ili preždreravanjem ili relativno normalnim uzimanjem hrane povezanim sa povraćanjem (bulimijom) te korišćenjem različitih laksativnih sredstava. Suština je da kad dodjete do jedne ekstremne granice potrebne su godine da se povratite na neku normalu ali to je ono što morate prvo da debelo rašćišćavate svoj podrum, podsvest; a onda da zbilja krenete u borbu za uravnoteženje ishrane. Nekada se tokom celog repoduktivnog života protegne  pa se dešava da smo hronično debeli ili hronično mršavi..a pod tim mislim na ekstremitete..

Ja spadam u grupu sa devijacijama anoreksija- bulimija-anoreksija-jo-jo efekat i tako u krug; jer moja mama je još uvek vrlo jaka persona u meni i ma koliko trudila da je se oslobodim ne polazi mi za rukom. Za ceo život mi je natovarila kufer pun strahova, tako da i sama ne znam šta bih bez njih; prosto bih bila očajna; možda bi mi u životu bilo dosadno ; kao i bez depresije ili povremenih suicidnih ispada. Anoreksija jeste sklonost ka suicidnosti, težnja kao ocu Hadu; ako bi me neko pitao; to je jedna vrsta kukavičkog samoubistva ; jer se na taj način ubijate sporo ali sigurno. Onog momenta kad padnete na neku kilažu ispod 34.kg.garantovana vam je smrt; a povratak u neko relativno normalno stanje ne garantuje dobro zdravlje; već narušeno...Svi prateći efekti su: depresija, neuroza, psihoza, napadi panike, pored bezvoljnosti, totalne nezaintresovanosti do neba koje je potpuno sivo..Svaki zalogaj koji stavite u usta..ne da je suvišna kalorija već vas podseća na sirotu voćku, sirotu životinjicu, sirotu biljčicu; pri tome sve što unesete u sebe je toliko bljutavo da jedva čekate da ga izbacite...iz sebe.<A TEK DA NE PRIČAMO o griži savesti dok se jede, pa ako je moguće onda i to malo što nam se činilo da treba da uzmemo povratimo i osetimo strašno olakšanje.

Drugi primerak je devojaka koja neumereno ždere, i svaki put kad je pojela kolačić, slatkiš zaklinje se da ga sledeći put neće okusiti. Onda prolazi pored izloga i gleda sa tugom prelepe pantalone od lana i kupuje ih iako ih navlači samo do pola kolena. Uspeva da oslabi; dolazi na posao ili koledž; a da to niko nije primetio i ona razočarano shvata da njena dijeta nije imala nikakvog efekta i onda počinje krug ponovnog prežderavanja. Jednog dana kad stane na vagu ona ima oko 160 kila. Naravno u tom telu je zatvoreno jedno drugo telo; koje bi da izadje napolje ali psiha i metabolizam su krenuli naopako..Prežderavanje je takodje sucidno i takodje dovodi do mnogih poremećaja kao i dijeta  jer ima jo jo efekat; kilaža se vraća ako ne uspete da raščistite sa trećim roditeljem, avetinjama i ostalim stvarima koje držite skrivene u podrumu..Podrum podsvesti je pun odloženih stvari, pozitivnih i negativnih; kad je reč o poremećajima o ishrani onda su to negativne stvari! Kad se dogodi neka stvar koja nas uznemiri i baci u situaciju koju ne možemo da rešimo ili smo prinudjeni da je rešavamo onda se bacamo na hranu ili je odbacujemo. Treći roditelj ; to jest mama koja je bila previše brižna pa i previše stroga znala je da odloži zdelicu hrane koju vi ne biste možda voleli ili nikako niste hteli da jedete pa bi ste ostali gladni ceo dan; a onda bi ste posegli za tom zdelicom do kraja dana; a tokom noći povratili. Mama bi Vas kaznila, jer to je bi znak razmaženosti i onda bi vi ste kao malo dete jeli tu hranu a tokom noći izbacivali. U suprotnom dešavalo ste da budete mala debeljuca od koje su svi bežali u školi, podsmevali se i nikako niste uspevali da uhvatite u korak sa svojim vršnjakinjama. Jer hrana; to je bio porodični obred koji je označavao krug krugova i iznad svega poštovanje prema Learima, bogovima kućnog praga; te bi se i mrvice sa stola skupljale. Mislim u metaforičkom smislu, pri čemu je mamina torta ili palačinke uvek bila zavodljiva nagrada. Debeljuškasta devojčica je rasla, organizam se navikao na odredjenu vrstu i količinu hrane; ali nije mogla da udje u željenu , fashion poželjnu odeću...A i nije bila poželjna u društvu; drugo vreme Rubensvih devojaka je prošlo...Eh...No; ovde je slučaj o ekstremno debelim ženama a ne elegantno popunjenim.

I ANOREKSIČNA I DEBELJUCA BI HTELE DA REŠE SVOJ PROBLEM..U POREMEĆAJU ISHRANE..Iz ličnog iskistva, ne znam kako se to radi..jer moji ciklusi se ponavljaju na nekih pet godina iako sam sad već midlle age..female..U nekim periodima života izgledam kao Kalista Folkharts ili ti Ali Mek Bil; a u nekim kao elegatno popunjena damica sve dok ne počne bulimični period..i pražnjene creva a onda gadljivost na hranu jer se užasavam svog izgleda..Jer mi mama iz podsvesti kaže pa @Dušo Ti nisi savršena“-previše –ne jedeš! Porok savršenosti, što bi rekao Jung je nedostižan i za anoreksičnu i za debelu osobu; jer samo bogovi mogu da budu idealni kao što je idalan apstraktan torugao ili beskonačna prava ili arhetipska Afrodita ali mi smo ljudi i možemo samo da težimo ka idealno savšenom, da budemo bolji ali nikad nećemo postići perfekciju. To bi trebalo da znamo, ali ta negativna majka uvek negde proviruje..i šta onda? Jeste da je arhetipski obrazac celovit , potpun u sebi. Ali to je samo jedan vid ljudskosti jer kao što je žena kroz Idealizaciju Device Marije ili Atine Partenos apsolutno nedodirljivo savršenstvo, zemaljska žena od krvi i od mesa to nije. Ona mora i da prihvata svoju seskualnost, bludnicu u sebi; želju da se dopada i da bude voljena kroz put..A  mi postajemo neurotični što tragamo za savršenošću izdvajajući i preuveličavajući svoje sopstvene pojedinačne delove.

Glavno ako ne i dominantno obeležje je opsesivnost, fiksacija isključivo za samo jedan deo ličnosti; umesto da se pozitivna energija disperzivno rasporedi na sve delove ličnosti. To je vrsta katatonije, paničnog straha..kao što je opsesija da se bude večno mlad, savršenog tela, izvajanog i pri tome počinjemo da odbacujemo hranu..Kod gojazne osobe svaki postupak, uglavnom in majority izaziva osećaj krivice i ona poseže za kolačem, slatkišem i eto kilogram po kilogram..Jer to što je uradila nije valjano ma koliko se ona trudila da bude dobra devojčica..Taj osećaj koji je u nama nas stalno podstiče da se trudimo da budemo nešto idealno kao što je idealna  glumica na platnu. Često se iza njihovih sjajnih prikaza na crvenom tepihu kriju tužne priče, sa sucidnim završetkom. Fiksacija jeste sucidna i Felix culpa, ali anoreksičar i debeljko podjednako gaje isti sindrom, hod u praznom; ma koliko valjane rezultate ostvarivali na profesionalnom planu; život im je u duševnom smislu ispunjen patnjom..Pitanje je kako uspostaviti ravnotežu izmedju tela i duha..?

Bitno je uspostaviti ravnotežu izmedju ega i tela, tako da hranjenje tela postane briga ega..Ego, sopstvo, se mora naučiti da postavlja pitanja na koje je telo spremno da odgovori u smislu koje su njegove potrebe, šta želi da jede, šta bi nahranilo moj duh a ne da žderem čokoladu, želim li ja da živim svoj stvarni život,etc.Ego je taj koji omalovažava telo i stalno ga budno prati u ogledalu..kao što nas je mama nekad pratila kritičkim pogledom..Suština je da sebe prihvatimo onakvi  kakvi  jesmo a onda ćemo uspeti da se izborimo „ „ sa „poješću stotinu kolačića“ ili „ idem u wc  da povratim ovo što sam pojela na partiju“-bilo je ukusno..!Polako ali sigurno moramo da počenmo da volimo sebe..

E sad ako bi ste mene pitali:“Da li sam ja uspela“- Nisam..ali poslednje izgladnjivanje me je dovelo u vrlo tragičnu situaciju da ne znam da li ću se kad povratiti pa i trajne posledice na neurološkom planu. Učim se da volim sebe, kad se pogledam u ogledalu; učim se da zaboravim majčine reči da izgledam ružno..da sam debela i nezgrapna; učim se da uživam..jer ne želim više da mi se ponovi ono što mi se desilo poslednji put..Učim se da na ovom svetu ništa nije tao grešno kao mamino Felix Culpea..pa da Nihil human alien puto est…

N.B. u prilogu su platna Paule Modershon Becker, nemačke slikarke s kraja XIX veka, kada nije bilo biti lako žena i umetnik...

Literatura: Tomas Mur: NEGA DUŠE

                   Marion Vudman: Porok savršenosti

                   K.G.Jung: Aion

                   K.G.JUNG:Psihološki tipovi

                   Ingrid Ridel :Majke i Kćeri

LOVE..COLOSSEUM..OF ANJA

My Direst Ariel,

Word revolve in the flame and keep the coliseum heart alive, reflecting orange sunken suns in the secret petals of ruined arches, yes the glowing asbestos thorns and whistling flame flowers reflect the cells of the scarlet heart and the coliseum burns on, without a Nero, on the, on the brink of blackness. So words have power to open Sesame and revel liberal piles of golden metallic suns in the dark pit to be melted and smelted in the fire of the spring which springs to fuse lumps and clods into veins of Radiance.

So Anja burns yellow dahlias on her dark altar of the sun as the sun wanes to importance and the world falls in winter. Birds contract to frozen feathered buds on barren boughs and plants surrender to the omnipotent white frosts which hold all colours cruelly locked in hexagonal hearts of ICE.

My direst Ariel, artificial fires burn here down in Coliseums: leaping red in the hearth of wineglass, smouldering gold in goblets of sherry, cracking crimson in the fairy tale cheeks of a rugged Jewish HERCULES HEWN FRESH FROM heaven Himalayas and DARJEELING to be sculpted with blazing finesse by a feminine Pygmalion whom he gluts with mangoes and Dmitri Karamazov fingers blasting Beethoven out of acres of piano and striking to skeletal crystal. We love this music my direst Ariel between the pillars of the Antics Coliseums. Could you remember of chamber music of the Bach? Could you hire the voice of Anja which is crying for yours love?

Suddenly from the bad of mire we are ascend to astonish the angels of heaven who kept the light on our love enriched in Ice.

Do you realize that the name of sessoon is the most beautiful name in the world? It has lots of seas of grass en masse and Persian moon alone in rococo lagoon of wood wind tune where passes the ebony monsoon.

Ask the Job, why is it our God so cruel, moreover just wait me on Heavenly Jerusalem! But not ask Job today, because it is day…OF us!

I am proud again, and I will have the vary ring wealth’s of the world in my hands before I come to see you again. I only want the moon that sounds in a name and the son of man that bears that name.

In beginning was the word and the word was a Sassoon and it was a terrible word for it created Eden and the golden age back to which fallen Eva looks mingling her crystal tiers with the yellow dahlias that sprout from the lips of her jaundiced Adam.

BE my ANGEL! I am crying for you My Direst! Rise before my eyes while the blues Marys bless us with the singing, and when, Eva &has spoken^^from my lips will the resurrection occur?

INDIVIDUAL PSYCHOLOGY

Individual Psychology

Each of us hated; each of us loved. The panorama of our emotions is not strongly tragic or delightful; our life experience is ordinary. A total novel about the true life of anyone, regarding his actual emotions, his actual self expression, would be common place. We come to the conclusion that most people, in depths, correlated with true valuation, are very much alike, much the same. The outer biography of the nervous system, sensation, emotion, fantasy, would be surpassingly alike. Most people have fantasy; of something that has never happened; or they look for something to happen which does not. If we could look into the interior of of outwardly miserable (or happy person), to know their daydreams’ and fantasies, we should find (an inner life) much alike for all; not interesting, not fascinating, but worthwhile.
This is kind of diagnosis of the behavior of mankind in their normal state; but this is so called normal/state actually abnormal.The fact that mankind is disjointed, that people do not agree with one another: this is fall of Man. Moreover Individual psychology is the science of the ordinary. It does not think that others need reform; it reminds the individual that he needs reform. 
What is a curio; the neurotic, as ordinary man, smells the blood of human life; but he does not want to be ordinary. This is horrible feeling; pore menthe thought about himself: ‘POWER STRIVING; I am the different from others, deserved to be saved specially, my vales is not limited.’’They steal time of others, steal perfection from others, thoughts, and are pestilence and disaster for human civilization.
Moreover each of US need love, care success in life; each of us deserved his cup of joy.But ivory of selfishness of neurotic ether psychotic, craving for perfection has uncanny trick of destroying some ones else.