THOMAS
BERNHARD..AUTOBIOGRAFIJA
MIZANTROP ILI
REALISTA..?
U poslednjih
godinu dana pročitala sam nekolika Bernhardovih knjiga:Beton,Gubitnik,
Brisanje-Raspad i Witgenštajnov nećak. Polako sam razotkrila nekolika varijacija koje malčice razorktivaju lik tajnovitog pisca, čija su
dela mahom autobiografska. ( U suštini a
koji pa pisac ne piše iz vlastitog iskustva ili mozganja). Ono što je
dominantno je kritika, katolicizma, nacional-socijalizma i krajnje nihilistički
odnos prema austrijskom društvu; možda prema društvu u celini? No Autobiografija
je utoliko specifična po tome što dosledno oslikava jedan period kroz
odrastanje Tomasa Bernharda u vremenu pre, tokom i posle WWII rata, portret
ogoljene stvarnosti.Smatra se da je to najzrelije Bernhardovo delo; nastalo u
duhu Montenjove rečenice „Sve je samo nepravilno i stalno kretanje bez vodjstva
i cilja“, u duhu nihilizma Ničeove filozofije , Kantovog skepticizma i lične
mizantropije. Autobiografija se sastoji od pet delova, reklo bi se nezavisnih
ali jedinstvenih pripovesti koje ne idu jedna za drugom hronološki ali nam
pripovedaju o dečaku, mladiću Tomasu koji je prošao kroz teške muke odrastanja
na rubu egzistencijalnog opstanka, izmedju graničnih prelaza u bukvalnom smilsu
Austrije i Nemačke kao i granica izmedju života i smrti. U samoj pripovesti se
stvarno i fiktivno mešaju, autobiografsko i ono što bi bilo imaginarno,
izmaštano ili zakopano u dubinama podsvesti. Saznajemo da je dete Tomas pohadjao
internat u Salcburgu, koga je toliko slikovito opisao da bi ste poželeli da
grad obidjete u krugu od 100 000 kilometara! Od one naše common idilične slike Salcburga ne ostaje ama baš
ništa, što zahvaljujući Američkim bombarderima a što Berhnardovim razarajućim
dekonstruktivnim opisima. ( U suštini Salcburg jeste danas jedna totalna
austrijska – svetski znamenita kičerica, zahvaljujući Mocartu; koji takodje u
njemu nije mogao da opstane od katoličkog biskupa. Sam centar grada je jedna dosadna
i otužna prikaza rekonstrukcije rokoko grada , sa pretenzijama Habzurškog
apsolutizma ).
Ovo analitičko
seciranje iskomadanog grada se odnosi takodje i na katolički internat u kome je
dečak Tomas boravio u toku školskih dana..Taj koji nije boravio u internatu
kojeg vode braća ili sestre rimo -katoličkog reda; nema blagu predstavu kako to
izgleda. Mislim da je tu bedu ljudskog duha skrivenog u skutu crkve do te mere
dosledno razokrio, iskomadao pisac Tomas; opisavši sudbinu desetina dece koja
su pohadjala takovu vrstu internatu u katoličkom aranžmanu, te po volji
roditelja. Suština je skoro u svakome ista samo su u pitanju nijanisrane
varijante. Na tome mu VELIKO HVALA! Osim što je tu i dočaran duh nacional
socijalizma, te kult Idola (sumraka /uma); koji bi se u izvesnom smislu i nas
doticao; mislim ovde u Srbiji. (Samo da me ne čuje Handke).
Kratak opis smrti
u pripovesti Dah,u momentu kad se čovek budi na odeljenju smrti je toliko
dosledan osećaju kad se čovek probudi na odeljenju intezivne nege; gde ga
ostavljaju da umre jer više ništa ne znaju šta da čine sa njim ili jednostavno
neće. Kupatilo smrti, kupka, kolevka..mesto gde se odnose još uvek živi ljudi
da umru, da bi sestrinstvu bilo lakše docnije sa mrtvacem. Toliko je to cinično
i bezdušno kako vas doktori gledaju i kimaju glavom, nemaju vam što reći ma
koliko se vi trudili da u magnovanju otvorite usta. Taj hladnokrvni, gotovo
bogovski odnos doktor / pacijent secira Bernhard kao na času anatomije i čini
svog čitaoca saučesnikom; naročito u momentu kad shvata da ako želi da živi ;ako
je bolestan čovek u bolnici već osudjen
od doktora na smrt; onda on mora sam da se izbori na pravo na život..mora da se
bori da ozdravi a ne da gleda bespomoćno u „teglu sa krastavcima ispunjenu
njegovom telesnom tekućinom iz plućne šupljine.“ AKO / ONDA, nema vam druge,
jer ćete zasigurno gledati vlastito umiranje; a smrt nije lagana a još manje
nije umiljata, mada je ženskog roda! Ta divna bogovska stvorenja, doktori,
primarijusi, koja se u svetu tretiraju kao nadljudi prolaziće kraj vas kao kraj
nekog predmeta, možda će usput i da pročitaju listu i to je sve što će učiniti
za vas. Tako nešto može da opiše samo neko ko je preživeo momente, sate i sate
u bolnici iščekujući pomoć dok se nije osvestio da je život nešto dragoceno i
da ljudi „nisu sposobni da savladaju smrt, bedu ,etc., sporazumeli su se da o
tome ne govore, da bi bili sretni.“-Paskal. Ovi redovi ispisani u pripovesti Dah,
učiniće se nekom stravični, cinični, bezdušni ali, negde duboko u duši, čitalac
će morati da prizna koliko je to stvarno! Situacija Klinike: da je blisko u
ljudskoj prirodi ,u kojoj su dvojica istovremeno bolesni; da se onaj drugi
preživeli raduje što je onaj prvi umro..i da je on to zlobno iščekivao..samo da
je izvesno da je on još uvek živ, pa makar da živi duže još jedan dan. To je
čista Klinika koju nam Bernhard dočarava, u tome nema ničeg što nije tako
ljudsko, toliko naizgled hladnooo. Možda će se i neki doktor pronaći u ovim
redovima, ako ih bude čitao, ali to je pripovest, fikcija..
Elem, Muka se
nastavlja u pripovesti Dah, u sanatorijumu, koji nije ni malo nalik na Čarobni
Breg Tomasa Mana, već na Inferno u kome se bolesnici takmiče za mesto
najuticajnijeg po nekom perverznom smislu..Do te mere uvrnuti kriterijum
vrednosti je vaspostavljen od strane bolesnih a možda i od strane medicinskog
osoblja, a kroz sve to provejava hladnoća bede, nesreće i nemilosrdne plućne
bolesti; tuberkoloze koja je harala nakon rata. Biografi,kažu da je Tomas Bernhard, veliki deo
svog veka proveo po takvim institucijama, te doslovna realnost u ovim opisima
kao i u DAH-u pa i u HLADNOĆA-i; je očigledno opis poretka reči pa i stanja
stvari u Klinici, koja je jedna velika struktura kao i matičnjak iz kog oboleli
teško izlazi. Lično, mislim da se to odnosi na svaku bolest.
Izmedju redova
provejava piščev odnos sa majkom; u relaciji neželjenog deteta; koje postaje
poželjno tek kad ih smrt dotiče; zic. sjajna psihološka analiza na relaciji
majka/dete. I šta biva na kraju; potrebno je stvari reći na vreme jer kad jedan
ode , kasno je za reči pa i za dela..Piščev odnos sa dekom, poželjnim
roditeljem, kao vrlo topao i možda jedini dodir ljubavi u detinjstvu. Manjak
ljubavi, osećaj suvišnosti, osudjenost na jednu vrstu inferiornosti u doba
mladosti u docnijem životu od čoveka stvara u najmanju ruku „mizantropa“. U
ovom delu Tomas Bernhard je načeo mnogo tema; otvorio mnogo problema nad kojima
bi i sami mogli da se zamislimo, upitamo kao ljudska bića.
Autobiografiju je
objavio NOJZAC, FUTURA PUBLIKACIJE,Novi Sad u prevodu Relje Dražića. Nadajmo se
da će nas obradovati još nekim prevodom Bernhardovog dela. Čula sam da su
izašli njegovi spisi o Nagradama..no videću..
n.b. Da li je
Bernhard Mizantrop? Da li je u tom smislu veći cinik od Luja Fredinana Selina?
Pa ne može se uporediti..Ali čitanje bilo Selina, Smrt na Kredit bilo
Autobiografskih spisa Bernharda, ostavlja
osećaj Upitanosti nad „Smislom ljudske sudbine“?