Egon Šile, Melnaholija i provokacija

                                                         

                                                        
  Egon Šile
  Melanholija i Provokacija

        

                                                          “ Sputavanje umetnika je zločin, to je kao zatiranje života u povoju.”

                                                                                                                                          Egon Šile

Kada se pojavio na bečkoj likovnoj sceni  početkom XX veka, Egon Šile  je bio autentična markantna ličnost  jer je osim svoje magične crtačake veštine bio zastupnik “estetike ružnog” ili likovnog izraza koje će prokrčiti put današnjim umetnicima kao što su Lusijen Frojd i  Frensis Bekon ... Nakon smrti  Šile je postao kanon moderne umetnosti XX veka. Kao i uvek pokazalo se da nije problem u smrti već u samom životu  -   kako biva u sudbini ljudi koji učestvuju u stvaranju novih oblika duhovnog sorzecanija. Društvo nema skoro nikakvog razumevanje za različitost, ne pravi razliku izmedju umetnika i običnog lakrdijaša,  u prvom momentu ne zna da prepozna genija i promišljenju poruku.

Egon Šile  je rodjen je u Tulinu na Dunavu, blizu Beča 12. juna 1890. godine , a preminuo je 31. oktobra 1918. u Beču od španske groznice. U medjuvremenu, upisao se 1906. na  Kunstgewerbeschule, osnovao svoju umetničku grupu Die neue Kunst  1909,  uhapšen i robijao mesec dana zbog zavodjenja maloletnica  1912, ostavlja dugodišnji model i ljubavnicu Valeri Nojcil i ženi se sa Edit Harms 1912. godine. Sa svojim  karakterstičnim potpisom u crtežu, naklonjen figuralnoj distorziji,  u kontradikciji sa konvencionalnim normama lepote,  Egon Šile je bio jedan od vodećih slikara austrijskog ekspresionizma. Od svih umetnika u XX veku, on je bio verovatno jedan od najsamosvesnijih slikara. Bez kompromisa  je sledio svoj umetnički instinkt dečaka koji je od druge godine neumorno slikao vozove. U toku svog 28 – godišnjeg života, Šile je ostavio za sobom oko 3000 dela, kao ekstremno plodan i bez premca majstor crteža u klasičnom modernizmu. Cenio je crtanje kao primarnu likovnu formu, zbog njene neposredne ekspresivnosti bez zadrške, pa su tako nastala možda najznačajnija dela umetnosti XX veka u toj disciplini. Čak i njegov slikarski stil u kontinuitetu odražava bitne elemente crteža, grafičke forme, linije i konture dok je boja uvek u drugom planu. Ono što ga čini velikim slikarem je njegova veština crtanja te se može uporediti sa Rembrantom, Ingresom, Tuluz – Lotrekom, Pikasom, Kleom. 

Iznenada je preminuo od španske groznice tri dana nakon svoje trudne supruge na pragu definitivnog uspeha; nakon velikih iskušenja. Njegovi porteti i autoportreti su bili neumorni istraživački poduhvat – psihe i seksualnosti njegovih subjekt/objekata, što ga čini jednim od najvećih umetnika figurativne umetnosti XX veka.  Na početku karijere i tokom vojne službe slikao je pejzaže koji su bili u dobroj tradiciji simbolizma  XIX veka. Ostavio je svetu i evropskoj modernoj umetnosti legat portetisanog vremena i društva, na žalost neka dela su spaljena i uništena još za vreme njegovog života a neka u doba nacizma. Da nije bilo upornog kolekcionara  Rudolfa Leopolda, ne znamo šta bi danas od  Šileovih radova bilo sačuvano, dostupno likovnoj publici, istoričarima umetnosti,  muzejskim kolekcijama i večnosti ...Pa ipak maxima Šilea: “Umetnost ne može biti moderna ona je po sebi apriori večna“ – je dokaz valjanosti one izreke da izuzetak potvrdjuje pravilo.

Njegov životni vek je bio kratak ali  za dečka sa socijalne margine put od Tulina do mogućnosti da se školuje u Beču, bilo je dugo putovanje u noć koje se završilo u besmislu Velikog rata. Vreme koje je predstavljalo zlatni period klasicizma i secesije, dok se u Beču ispisivala istorija filozofije, matematike, matemitičke logike i  fizike u periodu kad se u taj grad slivala vascela intiligencija iz Austro – Ugarske imperije stigao je i mladi Egon Šile. Došelnik u konzervativnu sredinu, mladić od nepunih šesnaest godina, već u izvesnom smislu umetnik s poslanjem, nailazi na zid. Mogli bi smo da pretpostavljamo o čemu je sanjao, ali delo umetnika  govori samo za sebe, kroz autobiografsku ekspresiju u autoporetima. Ono što je zaista  sanjao bili su vozovi, njegove ljubavnice i supruga, kao i sve ostale žene koje su bili njegovi modeli   -   sve kojima je bio  veoma odan. Egon Šile nije bio mizogin već je naprotiv voleo žene i žestvenost. Njegova misija može se sažeti u citat: “ Moram da sagledam nove stvari i  da ih istražim. Želim da okusim mračne vode i vidim kako pucketa drveće  i  osetim divlje vetrove.” – Egon Šile.

Nakon Šileovog isključenja sa Bečke Akademije za likovne umetnosti, professor Grinpikerl se od njega oprostio rečima: “zaboga nigde nemoj kažeš da si bio moj učenik.” Sam Šile o tome kaže: “ Došao sam da studiram na Akademiji  likovnih umetnosti u Beču  u svojoj šesnaestoj godini, i odmah sam bio proglašen ludim ( ...). Pošto sam izložio svoja dela na II Internaconalnoj izložbi u Beču 1909. godine, izbacili su me sa akademije.”

Neko vreme je bio štićenik Gustav Klimta ali komercijalna konvecionalnost “oca secesije” mu očigledno nije odgovarala i odlazi da bi osnovao svoju likovnu grupu Die neue Kunst. Početkom XX veka u Beču je glavni predmet diskusija bilo pitanje  šta je dopustivo u umetničkim slobodama. Ako se zagledamo u tadašnju epohu uočićemo na bečkoj likovnoj sceni šepurenje Gustava Klimta i Oskara Kokoške po otmenim salonima  sa portetima  polunagih žena. Muzičari poput Šenberga i Malera prekoračili su akt modernosti, dok je Šnicler sa pozorišnih dasaka opominjao o rastućem antisemitizmu Beča. Dok je Sigmund Frojd  progovorio o seksualnosti žena. Jedna teza koju Adler docnije pominje u svojim delima,sa kojom se ne bismo složili, je da je Beč uoči Velikog rata bio inferioran naspram svog moćnog suseda Nemačke. Beč je tih godina uoči bio Velikog rata epicentar svih dogadjanja. Grad skandala: Kokoška, Klimt, Šenberg, Maler, Karl Kraus, Frojd, Vilhelm Rajh, Oto Vajninger, Artur Kestler , Artur Šnicler-  svi su  bili skandalozni. U isto doba, Šile je bio u epcinetru svih društvenih osuda i sankcija zbog svoje nekovencionalnsti i likovnog stila, zbog takozvane esplecitne seksualnosti.

Iz jednog pisma Egona Šilea..

“Verujem da svaki umetnik jednom, a da nesreća bude veća možda čak i više od dvaput, preispituje svoj odnos prema zemlji u kojoj je rodjen, prema vremenu i prostoru u kojima je, hteo to ili ne, oblikovan i uslovljen. Apsolutna sloboda je nemoguća. Njen privid, tek senka nedorečenog, može se naslututi kroz stvaralaštvo koje je bilo, i koje će ostati, najuzvišeniji, najhrabriji, najteži i najednostavnji akt slobode, pobune, udaljavanja, nepripadanja, spasenja i mogućnosti za jedan drugačiji život.”

Erotski motivi  njegovog slikarsta koji su važili za groteskne, perverzne, na ivici pornografskog su izazivali skandale na pojedinim likovnim salonima i u privatnim galerijama, pa je sam Egon Šile živeo na granici egzistencije. Nije odstupao od unutrašnjeg poziva da slika, crta izazivajući zgražanje svojih sugradjana I sopstveni progon. Mnogi smatraju da se  Šileova umtnost ne može objasniti bez autobiografskih crta i psihoanalitičkih tumačenja njegovog ranog detinjstva. Ali ostaje nam upitanost da li je bilo slikara/umetnika u prošlosti koji se nisu bavili erotikom na ovaj ili onaj način. Paradoksalno, za pažljivog posmatrača svi figurativni crteži i platna Egona Šilea u jednom trenu gube seksualni/erotski  kontekst odnosa izmedju umetnika i modela, sa nanošenjem boja u jukstapoziciji. Ono što je na početku karijere bilo istraživanje docnije postaje stvar umetničke prakse jer ta navika da boju nanosi nakon završenog crtanja ublažava erotičnost crteža. Boje kojima se koristi su zelena, plava, crvena, smedja, crna i oker; amortizju  konture aktova, nekad i ne dovršenog crteža. Boja, crtež i postavka figure daju trodimenzionalnost i utisak da je sve u pokretu, treptaju, prolaznom momentu koje je uhvatilo oko. Eksplicitna seksualnost se skriva i stiče se jedan fini utisak posle primarnog šoka od personalizovane erotske studije do umetničkog dela. Ako bi smo se držali psihoanalize ne bi smo daleko stigli jer bi se tek medju stručnjacima iz te oblasti izrodile mnoge nedoumice.

Šileovi autoporteti su ostali po sebi nesvakidašnji ne zbog toga što je veoma često slikao sebe već po maniru kako je to činio: ogoljeni, iskreni , ranjivi. Teško da se u  zapadnoj istoriji umetnosti može naći ovakav primer muških autporteta koji bez zadrške razotkivaju sve slojeve bića – sopstva. U tim crtežima umetnik je intezivno kreirao potpuno zastrašujuću sliku  / vidjenje samog sebe. Oči su ekstremno crvene, tela  deluju izladnjeno, bez udova ili deformisanih nogu, dok je njegovo lice bilo delimično skriveno – možda zbog srama. U uvrnutim pozama koje podsećaju na moderan ples Pine Bauš ; što je i možda uticalo na pravce u baletu; kako sugerišu neki teoretičari. Šileov ekspresionistički modus je kroz liniju i konturu izražavao anksioznost, brigu, ljutnju, a telo pokazuje vidjlive znake propadanja koje dočarava bojom.  Iza ove galerije autoporteta se krije jedna senzibilna duša, dosledni  odraz racionalne istrajnosti u istraživanju koja bi se u psihoanalizi nazvala autodedukcijom. Minimalizam ekspresionističke izlomljene  linije je pružao maksimalnu mogućnost slikaru kao što je bio Šile; da genijalno izvede na površinu ono što je bilo skriveno u čovekovoj intimi. Istrajno istaživanje crteža u erotskim motivima, golotinja tela je razorkivala jednu drugu stranu ljudske prirode koja je čoveku toliko poznata i bliska u četiri zida sobe.

 Čini se da je Egon Šile, prvi medju slikarima razumeo intuitivno autonomiju seksualnosti, koja ima sopstvenu logiku i koja se često sudara s drugim logikama ličnosti. Sudeći po crtežima, naslućuivao je da taj tok svesti vezan za seksualnost, koji  izbija u neočekivanom momentu, savim spontano, naivno bez posebnog povoda. Uglavnom to je izgubljeni deo naše intime ( što se ne izjendačava sa podsvešću ) ali slabost čoveka je u tome što ga  taj tok svesti izdaje  i navodi da bude ono što on racionalno ne želi. Sigmundu Frojdu je bila potrebna jedna duboka istraživačka analiza uvidom u duševni život svojih pacijenata; Oto Vajninger, mladi genije nakon pisanja “ Pola i karatera” se u  dvadesetdrugoj godini obesio;  Vilhelm Rajh je zbog  svojih teorija reskirao da ostane bez podrške oca psihoanalize jer je podržavao slobodu i pravo žene na odlučivanje o svom telu. Egon Šile je savremenik i sugradjanin  ove trojke. Da li je čitao Ničea, Vajningera ili Frojda -  ne znamo , ali pretpostavljamo.

Egon Šile je razbijao tabue austro – ugarskog buržujskog morala koji se u sifilisu raspadao od hipokrizije. Represivna kulturna scena i javne zabrane su stimulisale čitav jedan podzemni paralelni svet u kome je cvetala prostitucija, institucija ljubanice, kult kralja Mide…Šile je portetišući lice jednog drugog Beča došao u sukob sa vladajućim kulturnim okruženjem koje je odredjivalo šta će se postavljati u galerijama, biti otkupljivano od strane galerista i kolekcionara. Zanimljivo je da je nakon smrti vrlo brzo zaboravljen što je u kontradikciji sa tim da ga je njegov savremenik Oskar Kokoška smatra ozbiljnim konurentom. Ali Kokoška je poživeo do svoje 95 - te godine dok je Egon Šile za nepunih dvanaest godina likovne karijere od dolaska u Beč do svoje smrti ostravio neizbrisiv trag u istoriji umetnosti. Mogli bismo slobodno da se upitamo kakav likovni stil bi mu bio da je doživeo te pozne godine.  Selektivnost publike i galerista zbog navodne eksplicitne erotičnosti, pornografije i vulgarnosti je bio patetičan izgovor da se ne prepozna moćni govor nagih tela koje su u  gotovo  filmičnom kadru igrale pred očima gledalaca.

Ironija je da je na posljednoj izložbi u Galeriji Arnold 1918. godine rasprodao gotovo sva svoja dela, pre nego što će smrt odneti njega, suprugu i još nerodjeno dete. Rudolfa Leoplod je sa upornošću i ljubavlju  sredinom sedamdesetih godina XX veka marljivo prikupljao  njegova dela, po minimalnim cenama, zahvaljujući nezaintersovanosti dotašanjih vlasnika   i njihovoj neupućenosti u likovnu vrednost Egona Šilea. Bilo je to spašavanje genija od zaborava, dok je s počketom ove decenije jedan od njegovih retkih pejzaža grada prodat na licitaciji u Sotbiju  za 40 miliona funti.

Zanimljivo je da je Egon Šile bio jedna od najviše fotografisanih umetnika iz tog perioda, u različitim povodima i sa tih fotografija može se videti da je uživao u poziranju. Ne bi se reklo da je bio egocentrik, jer mnogi autoporteti prikazuju jednu introvertnu biseksualnu crtu, bipolarnu ličnost koja je svesna svoje feminizirane unutrašnje polovine. Eksplicitno oslikavanje seksualnosti je samo provociranje društva kao jedna vrsta “Krika” koja sa dovoljno bola kaže “slušajte, vidite, progovorite” – : “Sve već umire, dok je živo. “ Njegovi autoporteti su bili melanholija i provokacija, upitanost nad sudbinom ljudskog bića, fenomenologija nesigurnih vremena, večita briga – “Das Sorge”..zbog bačenosti u svet.

Najpoznatiji radovi:

Porodica , 1918. ,

Autportet sa kineskom lanternom ,1912.

Valeri Nojcil u zelenim čarapama ,1913.

Akt – zelene čarape, 1918.

Majka sa dvoje dece, 1915.

Smrt i devojka, 1914 – 1915.

Žena koja sedi ,1917.

Eremiti, 1912.

Kardinal i Opatica, 1912 godine.

Mrtav grad,1911.

Izložbe:

1912  -  Kunstlerhaus, Budapest

1913  -  Gallerie Hans Goltz, Munich

1914  -  Hamburger Kunstverein, Dresden

1915  -  Galerie Guido Arnot, Vienna

1915  -  Kunsthaus, Zurich

1916  -  Gallerie Hans Goltz, Munich

1918  -  Galerie Arnold, Dresden

2014  -  Courtauld, London

                                                                                                            Anja David Weber

Inbox (28,577) - 13.weber@gmail.com - Gmail

Inbox (28,577) - 13.weber@gmail.com - Gmail:



'via Blog this'Pokoravanje

Mišel Uelbek,
Paris 2015 – Beograd 2015..

BOOKA,Beograd
2015.

S
francuskog preveo Vladimir D. Janković

Preciznost
"POKORAVANJA" , Mišela Uelbeka ne iznenadjuje ; čak ne skandalizuje
ni mogućnost JOŠ - UVEK - NE - UTOPIJE..zapravo potopa judeo - hrišćanske
civilzacije ali verovatnoća je velika..

Dok se niko od nas  nije
posebno osvrtao na drastične demografske oscilacije koje su dešavale u Zapadnoj
Evropi poslednjih decenija;  dogodile su
se raznovrsne promene; iz višestrukih razloga. 
 Evropa kao da je zaboravila na
svoje kolonijalne ambicije tokom poslednjih pet vekova ali te su se ambicije
manifestovale na jednom drugom planu. U takvoj 
magično savršenoj zajednici ; u kojoj su precizno razvijena prava i
slobode čoveka; o kojoj neki od nas mogu samo mogu da maštaju dogadja se tiha
politička revolucija po zakonima većine. Nakon te velike metamorfoze ostaju
samo veliki lokvanji tišine; kao da je sve to postalo logično, racionalno
opravdano prihvatljivo iz svakog ugla. Društvena- Misaona – Politička
konverzija postaje nešto sasvim prihvaćeno bez pogovora kroz fenomenologiju
Islama.

Fransoa je glavni lik; profesor na Sorboni. Za nas je lično
Fransoa paradigma svoje genercije; intelektualnog staleža ali i fenomena
Uismansovog paradoksa:“ Nasuprot“. Dezesent alias Fransoa je vrhunski
intelektualac koji svoje najbolje godine provodi razmišljajući o totalitetu
zapadno evropske kulture; komunicira sa vrhunskim literalnim delima , čovek
koji dane, mesece, godine provodi u društvu knjiga, radikalizacijom dokolice i
upornim zurenjem u večnost. Kao što je Uismansovo delo „Nasuprot“ ( 1844);
predmet Fransoovog zanimanja te doktorata; interesovanje pa i paradigma kojoj
se stalno vraća; besprekornoj estetizaciji ali i paradoksalnom konstatcijom da
je višak ključni produkt društva. Ako je delo „Nasuprot“ bilo proglašeno
biblijom dekadencije XIX veka šta onda reći za delo Mišela Uelbeka. Besprekorno
skeniranje ravnodušnosti koju manifestuje mladež te Europe, koncept Sorbone,
najstarijeg katoličkog univerziteta na svetu, kolotečina kojom ide skoro svaka
profesorska karijera, malodušnost u personalizaciji medjuljudskih kontakata. „
Društvena zajednica koja kao da pliva u materijalnim viškovima“. Sama činjenica
da Fransoa i ne komunicira sa svojo roditeljima; što jeste slika moderne
Europe; do toga da mu je ljubavni život sveden na isključivu seksualnost.
Fransoa nema ni ličnih prijatelja i čini se da ga i plaši svaka pomisao na
dublju komunikaciju. Otudjen je baš kao neki predmet analize iz eseja Žorža
Bataja.

Uelbek surovo analizira stvarnost ali nam predočava
moguću perspektivu. Bez okolišanja; bez suvišnog nadmudrivanja ; preciznim
jezikom analitičara secira stvarnost kao na „Času anatomije“. To što se
dogodilo u vreme izlaska ove knjige: tragedija savremenika; divljanje islamskih
fundamentalista; spaljivanje knjiga; uništavanje humanuma i budjenje
fašistoidnog razmišljanja na Zapadu koje ne nudi ništa osobito pametno. Jer
Uelbek nam jasno predočava vitalnost Islama koji priznaje praoce Isaka,
Abrahama i Jakova te istinitost Talmuda i pravorečje Jevandjelje koji su
Muhamedu predani na staranje negde tamo u dalekom VI veku. Predočava nam sve
prednosti ove verosipovesti bez ikakvog kompromisa sa dekadentnim savremenim
društvom. Koje je do tog paradoksa mekano u svojim najelitnijim krugovima da će
se bez pogovora prikloniti promenama – preobražaju u Islam. Šta će se zbilja
dogoditi sa kolevkom ove nam do sad poznate Civilizacije ukorenjene u antičkoj
tradicji a razvijene iz korena judeo –hrišćanskog kad dodje do sumraka Zapada.
Ima tu dosta Špenglerovog utopizma ali i Beketovskog apsurda u koji smo sami
upali; živeći život kakav živimo.

Za kraj možemo da kažemo da je Vladimir D. Jankvović
sjajno preveo knjigu; prateći doslovno misao pisca. Tako da je sama racepcija
dela utoliko estetski i intelktualno prijemčiva.

Mišel Uelbek nas je opet iznenadio; ne dozvolimo da
nas istorija iznenadi! 

 THOMAS BERNHARD..AUTOBIOGRAFIJA

MIZANTROP ILI REALISTA..?

U poslednjih godinu dana pročitala sam nekolika Bernhardovih knjiga:Beton,Gubitnik, Brisanje-Raspad i Witgenštajnov nećak. Polako sam razotkrila nekolika  varijacija koje malčice  razorktivaju lik tajnovitog pisca, čija su dela mahom autobiografska.  ( U suštini a koji pa pisac ne piše iz vlastitog iskustva ili mozganja). Ono što je dominantno je kritika, katolicizma, nacional-socijalizma i krajnje nihilistički odnos prema austrijskom društvu; možda prema društvu u celini? No Autobiografija je utoliko specifična po tome što dosledno oslikava jedan period kroz odrastanje Tomasa Bernharda u vremenu pre, tokom i posle WWII rata, portret ogoljene stvarnosti.Smatra se da je to najzrelije Bernhardovo delo; nastalo u duhu Montenjove rečenice „Sve je samo nepravilno i stalno kretanje bez vodjstva i cilja“, u duhu nihilizma Ničeove filozofije , Kantovog skepticizma i lične mizantropije. Autobiografija se sastoji od pet delova, reklo bi se nezavisnih ali jedinstvenih pripovesti koje ne idu jedna za drugom hronološki ali nam pripovedaju o dečaku, mladiću Tomasu koji je prošao kroz teške muke odrastanja na rubu egzistencijalnog opstanka, izmedju graničnih prelaza u bukvalnom smilsu Austrije i Nemačke kao i granica izmedju života i smrti. U samoj pripovesti se stvarno i fiktivno mešaju, autobiografsko i ono što bi bilo imaginarno, izmaštano ili zakopano u dubinama podsvesti. Saznajemo da je dete Tomas pohadjao internat u Salcburgu, koga je toliko slikovito opisao da bi ste poželeli da grad obidjete u krugu od 100 000 kilometara! Od one naše common  idilične slike Salcburga ne ostaje ama baš ništa, što zahvaljujući Američkim bombarderima a što Berhnardovim razarajućim dekonstruktivnim opisima. ( U suštini Salcburg jeste danas jedna totalna austrijska – svetski znamenita kičerica, zahvaljujući Mocartu; koji takodje u njemu nije mogao da opstane od katoličkog biskupa. Sam centar grada je jedna dosadna i otužna prikaza rekonstrukcije rokoko grada , sa pretenzijama Habzurškog apsolutizma ).

Ovo analitičko seciranje iskomadanog grada se odnosi takodje i na katolički internat u kome je dečak Tomas boravio u toku školskih dana..Taj koji nije boravio u internatu kojeg vode braća ili sestre rimo -katoličkog reda; nema blagu predstavu kako to izgleda. Mislim da je tu bedu ljudskog duha skrivenog u skutu crkve do te mere dosledno razokrio, iskomadao pisac Tomas; opisavši sudbinu desetina dece koja su pohadjala takovu vrstu internatu u katoličkom aranžmanu, te po volji roditelja. Suština je skoro u svakome ista samo su u pitanju nijanisrane varijante. Na tome mu VELIKO HVALA! Osim što je tu i dočaran duh nacional socijalizma, te kult Idola (sumraka /uma); koji bi se u izvesnom smislu i nas doticao; mislim ovde u Srbiji. (Samo da me ne čuje Handke).

Kratak opis smrti u pripovesti Dah,u momentu kad se čovek budi na odeljenju smrti je toliko dosledan osećaju kad se čovek probudi na odeljenju intezivne nege; gde ga ostavljaju da umre jer više ništa ne znaju šta da čine sa njim ili jednostavno neće. Kupatilo smrti, kupka, kolevka..mesto gde se odnose još uvek živi ljudi da umru, da bi sestrinstvu bilo lakše docnije sa mrtvacem. Toliko je to cinično i bezdušno kako vas doktori gledaju i kimaju glavom, nemaju vam što reći ma koliko se vi trudili da u magnovanju otvorite usta. Taj hladnokrvni, gotovo bogovski odnos doktor / pacijent secira Bernhard kao na času anatomije i čini svog čitaoca saučesnikom; naročito u momentu kad shvata da ako želi da živi ;ako je bolestan čovek u bolnici  već osudjen od doktora na smrt; onda on mora sam da se izbori na pravo na život..mora da se bori da ozdravi a ne da gleda bespomoćno u „teglu sa krastavcima ispunjenu njegovom telesnom tekućinom iz plućne šupljine.“ AKO / ONDA, nema vam druge, jer ćete zasigurno gledati vlastito umiranje; a smrt nije lagana a još manje nije umiljata, mada je ženskog roda! Ta divna bogovska stvorenja, doktori, primarijusi, koja se u svetu tretiraju kao nadljudi prolaziće kraj vas kao kraj nekog predmeta, možda će usput i da pročitaju listu i to je sve što će učiniti za vas. Tako nešto može da opiše samo neko ko je preživeo momente, sate i sate u bolnici iščekujući pomoć dok se nije osvestio da je život nešto dragoceno i da ljudi „nisu sposobni da savladaju smrt, bedu ,etc., sporazumeli su se da o tome ne govore, da bi bili sretni.“-Paskal. Ovi redovi ispisani u pripovesti Dah, učiniće se nekom stravični, cinični, bezdušni ali, negde duboko u duši, čitalac će morati da prizna koliko je to stvarno! Situacija Klinike: da je blisko u ljudskoj prirodi ,u kojoj su dvojica istovremeno bolesni; da se onaj drugi preživeli raduje što je onaj prvi umro..i da je on to zlobno iščekivao..samo da je izvesno da je on još uvek živ, pa makar da živi duže još jedan dan. To je čista Klinika koju nam Bernhard dočarava, u tome nema ničeg što nije tako ljudsko, toliko naizgled hladnooo. Možda će se i neki doktor pronaći u ovim redovima, ako ih bude čitao, ali to je pripovest, fikcija..

Elem, Muka se nastavlja u pripovesti Dah, u sanatorijumu, koji nije ni malo nalik na Čarobni Breg Tomasa Mana, već na Inferno u kome se bolesnici takmiče za mesto najuticajnijeg po nekom perverznom smislu..Do te mere uvrnuti kriterijum vrednosti je vaspostavljen od strane bolesnih a možda i od strane medicinskog osoblja, a kroz sve to provejava hladnoća bede, nesreće i nemilosrdne plućne bolesti; tuberkoloze koja je harala nakon rata.  Biografi,kažu da je Tomas Bernhard, veliki deo svog veka proveo po takvim institucijama, te doslovna realnost u ovim opisima kao i u DAH-u pa i u HLADNOĆA-i; je očigledno opis poretka reči pa i stanja stvari u Klinici, koja je jedna velika struktura kao i matičnjak iz kog oboleli teško izlazi. Lično, mislim da se to odnosi na svaku bolest.

Izmedju redova provejava piščev odnos sa majkom; u relaciji neželjenog deteta; koje postaje poželjno tek kad ih smrt dotiče; zic. sjajna psihološka analiza na relaciji majka/dete. I šta biva na kraju; potrebno je stvari reći na vreme jer kad jedan ode , kasno je za reči pa i za dela..Piščev odnos sa dekom, poželjnim roditeljem, kao vrlo topao i možda jedini dodir ljubavi u detinjstvu. Manjak ljubavi, osećaj suvišnosti, osudjenost na jednu vrstu inferiornosti u doba mladosti u docnijem životu od čoveka stvara u najmanju ruku „mizantropa“. U ovom delu Tomas Bernhard je načeo mnogo tema; otvorio mnogo problema nad kojima bi i sami mogli da se zamislimo, upitamo kao ljudska bića.  

Autobiografiju je objavio NOJZAC, FUTURA PUBLIKACIJE,Novi Sad u prevodu Relje Dražića. Nadajmo se da će nas obradovati još nekim prevodom Bernhardovog dela. Čula sam da su izašli njegovi spisi o Nagradama..no videću..

n.b. Da li je Bernhard Mizantrop? Da li je u tom smislu veći cinik od Luja Fredinana Selina? Pa ne može se uporediti..Ali čitanje bilo Selina, Smrt na Kredit bilo Autobiografskih spisa  Bernharda, ostavlja osećaj Upitanosti nad „Smislom ljudske sudbine“?

KAKO SMRŠATI:)

KAKO SMRŠATI A DA NE GLADUJEMO…

                                            

“AKO BI STE ME PITALI , OVAKO DIREKTNO NE BIH VAM ZNALA KASTI”

Bivša anoreksičarka, koja je pisac sledećeh redova..

Jedini način, koji je meni poznat to je gladovanje, ali načisto, koje se s vremena na vreme prekida nekom voćkom, čajom ili posnom supom..Dakle svom onim vrstom hrane koja može da se guta i porguta jel u nekim slučajevima anoreksije, situacija je takva da ne možete da gutate, te je poželjna kašasta ili tečna hrana. Voće je nešto što se slatko pojede (bar u mom slučaju) a dan se prekrati litarskim šoljama čaja. I tako se dodje do sjajnog seksi izgleda ala Gvinet Paltrou, a slobodno možete da konkurišete i Kejt Mos; jedna Nataša Vojinović je za vas sitna riba; pa i jeste , dolazi iz bosanske žabokrečine. Ta riba je slučajno isplivala u Ellu, a danas je čak i predmet neke otužne knjige u kojoj nema ni jednog Beogradjanina; a posvećena je Beogradu..No pustimo knjigu i bljutavi Jat Sat, jer on je i onako do te mere ogavan; a vrlo brzo bi vam se smučio kad bi ste upoznali neke od njegovih likova.. U nekom od slučajeva; toliko vam se zgade; kad im omirišete parfeme; da vam do kraja života neće pasti na pamet da im se približite; jer zaudaraju na zmijsko leglo!

 Elem sa takvih sjajnih 43.kg završavate u bolnici, na intezivnoj nezi a svi okolo vas posmatraju sa čudjenjem..Ijuu pa ovo dete neće da jede..Zato što obično, ako imate sreće da kolabirate oko nekog praznika, kao što je Nova godina, završavate u Common hospital, na neurologiji, ne voze u vas u Lazu i njoj slične bolnice..Elem posle desetak dana a i kraće bivate otpušteni kući, nakljukani infuzijom uz časnu  reč:”Neće se ponoviti!” Dakle, opozit od toga je da vam je organizam posle četvrtog kruga izgladnjivanja toliko oslabio i već ste načeli pedesete, tja i počinjete opet da se gojite a imunitet vam je toliko opao da obolite od neke boleštine, baš da je neko i kinuo do vas u autobusu! Posle tri godine, samoinicijativnog sna, probudite se sa 30 kg. više..i gledate zaobljenu Kristinu Agiljeru sa sve sexy curves ; ali njoj je tek 32 a vama pedeseta.

 Iz ogledala viri simpatična buca..jooooj; a ni jedno parče garderobe vam ne pasuje no ono od 36 pa ni ono od 44. Strašno ,i to baš za Novu Godinu..Šta sad..Svi mogući časopisi, vam obečavaju vitku liniju, ako rešite da se pridržavate neke od njegovih dijeta ili vam preporučuju raznorazne Slim preparate; koje vam ubrzavaju probavu. Ahhhh da li je to mogućeee….Naravno da nije to je samozavaravnje..Da skinete, taj suvišni džak sa sebe, potrebna je svakodnevna šetnja, umerena ishrana, izbegavanje slatkiša i redovan seksualni life..ali sa voljenom osobom..(Al ga prekrdaši..) Da nije istinito I ovo treće bilo bi moguće..Da budem iskrena, mogla bih da pišem makrobiotičke kuvare, sa sve dijetalnom ishranom bolje nego što Džejmi Oliver prezentuje njegovo kuvanje praćen TV kamerama..Moje čorbe od zeleniša, proje od prosa i prženice od bulgura, sesama  i karfiola, pojeli bi ste u slast iako ste zakleti ljubitelj čvaraka I prasećine..One što izgleda kao bajadera: red slanine, red mesa; tj red čokolade, red oraha, red čokolade pa sve sa maslom.

 Da ne pričamo o palačanikama od heljde..i posnog sira..Dok su mi omiljeni napici zeleni čajevi ali sa dodatkom meda I to suncokretovog, dok mi mi Teddy prigovara da je to najeftiniji med..Eto to je jedini slatkiš..Pa sad otkud ta problema, da se makrobiotičar, ugoji ovako kao ja..da može sa svojim seksualnim oblinama da konkuriše Aniti Ekberg iz Slatkog života..Ubio me Bog ako znam..

Sa prozora gledam komšinicu, koju iz sprdnje nazivaju Sumo rvač; ali ona sa takvom lakoćom nosi svoju debljinu , tako je okretno simpatična te se sigurno čini da se ona  ne zamajava svojim oblinama! Ona je kanda sasvma pomirena i zadovoljna sa svojim izgledom za razliku od miliona žena koje će pokušati da izgube koji kg. da bi ušle u omiljenu im haljinu; kao da su u debitantkinje za Novu godinu..Dok će se druge, bacati na dijetu posle Božićnih i Novogodišnjih praznika..lolJ

Priznajem, nije mi lako; ali s obzirom da ne bih opet u bolnicu, a opet smišljam nešto novo za prilog novogodišnjoj trpezi, verovatno da neću na dijetu..ali pokušaću da izgubim koji kilogram..Kako videćemo..ali sigurno neću početi da gladujem..već sam prkedrašila sa nesvesnim pokušajima samoubistva..

Zaključak je kratak i jednostavan..Manje porcije, ne slana variva i više kretanja..Drugo, neko je rodjen jednostavno takav.., vitak po sebi!

Poenta je da naglo slabljenje ima samo jo jo efekat; dok u nekim slučajevima anoreksija ostaje neizlečiva do kraja života i ostavlja trajne posledice, na mozgu I drugim vitalnim organima..Treće debeli su ukras sveta…ali ne oni bolesno debeli već fino popunjeni..JEDITE I NE SEKIRAJTE SE..SA ZAHVALNOŠĆU DA NISTE GLADNI, DA IMATE NA TRPEZI ONO ŠTO ŽELITE..